Да им објективност није јача страна показују и ауторски чланци на Истиномеру где се са симпатијама гледа на сваки потез Хрвата, муслимана, Шиптара,а са сетом и тугом на њихове, у великом броју случајева наводне, жртве. Док је Србија вечито главни кривац за све и у чије се име извињавају читавом свету кајући се што су уопште рођени у Србији, ма кајући се што још увек не могу довољно да учине да Србија престане да постоји или бар да је сваки Србин мрзи онолико колико и они.
Један од аутора на порталу Истиномер је извесна Михаела Шљукић Бандовић, новинарка награђивана од стране европских НВО и искрени борац за Сорошеву истину. У свом задњем чланку, објављеном, наравно, на порталу Истиномер, Шљукићева или Бандовићева анализира писмо градоначелнице Сарајева послато свом колеги градоначелнику Београда Александру Шапићу са све кутијом муслиманских доказа уперених против Ратка Младића.
Све је кренуло од Иницијативе младих за људска права који су тражили уклањање мурала Ратка Младића, истог оног мурала кога је прошле године активиста покрета Аида Ђоровић гађала јајима. Наравно да је за Истиномер, који се финансира из истих фондова као и Аида и Иницијатива младих за људска права, тај чин подвиг вредан дивљења а не тренутак лудила климактеричне тетке. Сада су припадници Иницијативе затражили од Шапића да се уклони поменути мурал на шта је он имао адекватан одговор.
Истакао је и да је Хашки трибунал за њега изгубио кредибилитет када је ослободио хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, бившег ратног команданта Армије БиХ у Сребреници Насера Орића, те некадашњег команданта ОВK Рамуша Харадинаја, много раније него што је осудио Ратка Младића.
“Не знам ко је шта радио током рата у Босни, јер тамо нисам био. Оно што знам, јесте да је Ратко Младић бранио српски народ и вероватно да није било њега, Срби из Босне би завршили слично Србима из Хрватске. Били би убијани и на крају протерани са својих огњишта. Да ли је он у току рата починио ратне злочине, ја заиста не знам”.
У чланку ауторка наводи и примере градоначелнице Сарајева и Загреба који су проговорили о појединачним злочинима над Србима, ваљда мислећи како је то довољно да сада Шапић негде клекне попут Тадића и призна да су Срби извршили геноцид у Јасеновцу над самима собом како би касније окривили јадне Хрвате за то.
Није ни чудо што је такав став разбеснео невладиниће у које са пуним правом можемо убројати и сајт Истиномер, будући да су недавно и домаћи и страни медији објавили како је запад ограничио средства невладиним организацијама и због економске кризе али и јер су незадовољни оствареним резултатима истих, поготово што свако наредно истраживање јавног мњења у Србији показује да је расположење према ЕУ и НАТО све мање, док Русију подржава све већи број грађана.
Очигледно је да агресиван став НВО и фектчекера уперен против традиционалне и родољубиве Србије, не само да није имао ефекта, напротив можемо да констатујемо и да су и они неопредељени сада заузели став.
Ово је ситуација у којој се гледа шире од Вучићеве и Ђиласове Србије, јер није реч о избору политичког вође већ става према свим суштинским питањима а која пак одређују наша осећања. Да ли хоћемо у ЕУ, НАТО? Да ли за нас Хашки суд има кредибилитет? Да ли је за нас Ратко Младић злочинац или херој? Да ли смо на страни Русије или Запада? Да ли је за нас Косово и Метохија саставни део републике Србије? Да ли је Република Српска геноцидна творевина или оаза слободе за Србе у БиХ? Да ли поштујемо и колико своје жртве? Да ли су мигранти добродошли у Србију, а нису добродошли ни у једну цивилизацијски развијену земљу ЕУ?
Само нека су од кључних питања која нас карактеришу, али су иста ова питања и фокус фектчекера којима се посебно баве и на основу којих умањују кредибилитет медија.
Није тешко погодити зашто, довољно је само погледати изворе финансирања овог портала за претходну годину где стоје милионски износи добијени од западних фондација, врло добро познатих у Србији будући да се баве искључиво антисрпском пропагандом.
У последњих неколико дана активнији од свих аутошовинистичких медија а да се користе видом интернет пропаганде јесте VOICE односно „Војвођански истраживачко-аналитички центар“. На њиховом порталу можете наћи бројне чланке уперене против српских национално опредељених организација, појединаца, од којих неки више и не постоје. У чланцима се користе разним пежоративима, актерима чланака додељују етикете без икаквог основа, чланци су им регуларно бустовани без икаквих ограничења или да су и опоменути од стране фектчекера. Наратив њихових текстова је у ширењу панике од великосрпског национализма, некаквих фантомских десничара „који их свакодневно малтретирају и физички и вербално, док власт окреће главу од тога“. Заправо, читајући њихове чланке имате утисак да читате романе о неком фиктивном свету савршене Србије где влада заиста десница и где је на цени родољубље, патриотизам, традиционализам, а где невладин сектор једва да постоји и ако и проговори – језик им се одсече, баш као да се спроводи Душанов законик.
Ни јучерашњи протест није прошао мирно, па су тако вредни активисти у покушају да поврате западно поверење, односно буџет или пак по плаћеној иницијативи (што се своди на исто), окупљени у Новом Саду изазвали бројне инциденте међу којима ваља издвојити цепање српских застава, што само говори колико је њима до Србије и по чијој директиви се окупљају.
Изнето је само неколицина скорашњих примера, а којих уколико би дошло до некаквих релевантних мерења ко је више инцидената направио или ко је којој страни нанео више душевног бола, чиме се посебно баве фектчекери али са становишта да смо ми без икаквих емоција, несумњиво би невладинићи однели прво мести, пре свега јер десница као организација или некаква иницијатива појединаца уопште више и не постоји!
Ако резимирамо тренутно стање на медијској сцени Србије, можда и делује да је ова наша борба партизанска, бесмислена заиста, можда треба да се повучемо и оставимо невладиниће да нас ударају по ушима, док у себи размишљамо колико смо јадни! Али није ли управо то што они желе и да постигну? Зашто онда да им олакшамо?
Никад се не зна, можда и победимо.
На једном преосталом зиду конака крај Ваљевске Грачанице стоји мурал, сада потопљен, са натписом:
„Гнев је ваш а моје стрпљење! Шта је јаче: сила или трпљење?“
Весна Веизовић / Васељенска
