Сматрамо да је анализа геополитичког положаја Србијеи српских земаља у 20.веку врло значајна за разумевање многих аспеката функционисања српске државе и положаја српског народа током 20.века, као и на почетку 21.века. Овде ћемо се бавити анализом неких аспеката испољавања геополитичких чинилаца који су трасирали пут српском народу и српској држави. Бавићемо се краћом анализом геополитичких утицаја који су последица Балканских ратова, Првог светског рата, и ратних циљева Србије, те односом савезника, према Србији, пре свих Велике Британије.
Након извојеваних победа у балканским ратовима, Србија је успела ослободити све своје историјске територије (Стару Србију, КиМ и Рашку област) од турске окупације, значајно проширивши своје државне границе (добила је око 40 хиљада квадратних километара територије и повећала број становника за 1,5 милона). Државе-чланице Балканског савеза (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора), као победнице Првог балканског рата, нису могле саме да диктирају мировне услове при склапању мировног уговора, него су се умешале велике силе. Чланице Балканског савеза су ушле у рат против Османског царства противно жељама најачих европских земаља. Избијање српске војске на обале Јадрана изазвало је снажне дипломатске протесте Италије која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије вилајета Османског царства. Лондонским споразумом о миру који је закључен у мају 1913. уз посредовање великих сила окончан је Први балкански рат. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. Велике силе Велика Британија, Аустроугарска и Италија одлучују да Албанији добије аутономију у оквиру Отоманског царста. Касније, када се видело колико је Отоманској царство слабо, велике силе из геополитичких разлога одлучују да формирају Албанију ка уставну монархију, која је призната Букурештским миром, потписаним августа 1913. Изван те државе остало 30-40% Албанаца.
Геополитичка судбина Србије на почетку 20. века, још у време балканских ратова, који су били увод у Први светски рат, нашла се у рукама великих сила. Сама чињеница да на Лондонској конференцији није било представника ниједне чланице Балканског сваеза, само су биле посредно укључене, тако што је Русија штитила интересе Србије, Црне Горе и Грчке, а Аустроугарска је штитила интересе Бугарске. Одлуке Лондонске конференције у суштини су биле против одлуке политичке конвенције из Балканског савеза. Русија као заступница интереса Србије на Лондонској конференцији није испунила очекивања српске владе у погледу поделе ослобођених територија у Македонији између Србије и Бугарске, те одлуке о повлачењеу српске војске са обала Јадрана из Албаније.
И поред тога, Србија је после балканских ратова била најмоћнија држава на Балкану, што је довело до затегнутости односа са Аустроугарском. Аустроугарској није одговарала већа моћ Србије на Балкану, која је важила као „руски сателит“, у њеним намерама даљег ширења на исток и ка Солуну. Србији такође није одговарало присутво Аустроугарске на Балкану. На територијално ширење Србије, није благонаклоно гледала ни Велика Британија (ВБ). Очување Отоманског царства је било важно за ВБ, ради лакше остваривања империјалних циљева и контроле своје империје на Блиском, средњем истоку и на простору Суецког канала.
Балкански ратови су показали у којој су мери одређени предходни историјски догађаји, судбински по балканске народе, којима су управљале велике силе, били узрок тим раовима. Сматра се да Балкански ратови корене имају у последицама руско-турског рата 1877. и 1878. и у решењима Берлинског конгреса који је обележеио крај тзв. „источне кризе“ започете 1875. Очигледна пропаст Отоманског царстава, жеља европских сила за утицајем и националне аспирације овдашњих народа водиле су у сукоб. Решења Берлинског мировног споразума била су разлог за будуће сукобе јер се приликом стварања граница нових држава није водило рачуна о етничким принципима. Ни Балкански ратови нису смањили или елеиминисали старе узроке сукобљавања на Балкану, чак су посејали ново семе раздора међу балканским народима и великим европским силама инволвираним на Балкану.
Након Другог балканског рата није требало дуго чекати до новог оружаног сукоба на Балкану. Први светски рат избија као последица вишедеценијске сложене војно-политичке ситуације, ривалитета између великих сила, јачање милитаризма и империјализма.
Анализом ратних циљева Србије у Првом светском рату, анализом односа савезника према Србији током рата и међусобних односа сила Антанте можемо видети који су и одакле потичу главни чиниоци геополитичког положаја српских земаља у 20. веку.
Ратни циљеви Србије 1914. стварани су на врло широкој основи. Политика ратних циљева зависила је од конкретних историјских услова, од начина избијања Првог светског рата, од односа међу великим савезницима. Први светски рат је био и као рат против непријатеља и против пријатеља, вођен различитим средствима и на разним поприштима, против непријатеља барутом, против савезника дипломатском вештином (М. Екмећић, Ратни циљеви Србије 1914. СКЗ, Београд, 1971. Стр.61.). Српска дипломатија је била убеђена да је Русија ушла у Први светски рат због Србије. То је била заблуда, као тврди М. Екмечић у наведеном делу, јер није било речи о жртвовању Русије за Србију него је била реч о руским интересима. Односи између великих сила, и захтеви неких од савезничких земаља према Русији, одражавају се у ставовима Русије према Србији и њеним ратним циљевима. Руски интереси на Балкану током Првог светског рата лавирали су између односа са Бугарском и Србијом. Русија је због везивања Бугарске и одржавања своје позиције на мореузима, била спремна на веће уступке Бугарској. Ипак и поред свега, једини прави савезник Србије у Првом светском рату била је царска Русија. Русија је била спремна да пружи помоћ Србији, али није располагала са довољно војних, економских и др. ресурса, због истовременог вођења рата на два фронта и против Немачке и против Аустроугарске. Русија је настојала остварити једну давну жељу (сан) да успостави контролу на приморским мореузима и да се учврсти у Цариграду, која се на крају претворила у пусти сан.
Положај Србије и њени ратни циљеви били су условљени и идејама и тежњама јужних Словена за уједињењем у једну државу. Питање уједињења јужних Словена и улога Србије у том уједињењу није се тицало само њих, него још у већој мери савезника (Русије, Велике Британије и Француске). Русија је заговарала стварање једне велике Србије, територијално заокружене и етничке прочишћене. Као залог српског одустајања од југословенских тежњи и подршке руској тежњи за обновом балканског савеза. Србија би била увећана за пола Македоније, северном Албанијом, БиХ и великом облашћу Јадранског приморја.
Балкански савез на коме је инсистирала Русија и који је за њу био врло важан, значио је увлачење Бугарске у рат против Немачке и изолацију Турске и очување руских интереса на мореузима. То је подразумевало и уступање територијалних концесија Бугарској, на рачун српских територија у Македонији, на што српска влада није пристајала. Све вереме трајања рата српски интереси и положај Србије и њена будућност у државно-правном смислу, територијалној величини налазили су се заглављени између властитих националних тежњи, интереса савзника пре свих Велике Британије и Русије, будућег уређења Европе, судбине Немачког и Аустроугарског царства и односа Велике Британије и Француске према Немачкој.
Однос Велике Британије, Француске и Русије према Србији током Првог светског рата најбоље се види у политичкој, дипломатској и војној позадини Солунског фронта и балканске политике тих великих сила. Различита гледишта великих сила и различите концепције ратних дејстава утицали су итекао на Србију. Поводом деведесет година од пробоја Солунског фронта Завод за уџбенике објавио је књигу академика Драгољуба Р. Живојиновића, под називом „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт 1914-1918.“ Ова књига нам помаже да на бази посве нових докумената, видимо однос Велике Британије према Србији у том периоду. Ова књига показује да је Велика Британија од самог напада Аустроугарске на Србију свесрдно радила на слабљењу Србије. У политици ВБ према Србији и Србима постоји једна историјск константа, формирана још на почетку 19.века, у складу са интересима Британске империје, а то је схватање Срба и српске државе која би настала у ослободилачком покрету против Османског царства, као непријатеља, који би изазвао проблеме за империју на Балкану, Блиском истоку и Суецком каналу. Иначе ВБ је била против једне државе која би се протезала од Алпи на северу, Јадрана на западу па до Карпата, на истоку и Вардарске удолине на југу, јер би то била директна сметња британским интересима. Овакви британски ставови су значајно одредили став ВБ према Србији у 20.веку.
Велика Британија није била спремна да ратује на Балкану. Своје главне снаге је распоредила на Западу ближе својих граница, очекујући да ће се исход рата решити на Западном фронту. Британци су се нашли на балканском војишту невољно, под притиском Француске, и то оне трупе (две дивизије) повучене из Галипоља, након неуспешне операције против Турске, коју су водиле углавном британске снаге пореклом из Ирске, Аустралије и Новог Зеланда, ради овладавања Галипољским полуострвом и Дарданелима. Енглеска је опструирала Солунски фронт. Опструирала је покретање офанзиве. Француска је оштро на то реаговала и запретила повлачењем својих снага, што је принудило Енглеску да промени став. Академик Живојиновић каже: „Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас“.
Енглези су се противили присуству руске бригаде на Солунском фронту, да не би била у контакту са српском војском. Повукли су своје елитне јединице и заменили их другим неоспособљеним за ратовање. Енглези нису српској влади одобрили кредит за ратне напоре, условљавајући добијање кредита, територијалним уступцима Бугарима у источној Македонији. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама. Енглези су подржавали грчког краља Константина, који је забрањивао пребацивање српске војске на Крф. Они такође нису послали своје бродове за пребацивање српске војске, а Французи су се укључили, а Грци одустали од забране, када је руски цар припретио склапањем сепаратног мира са Немцима.
Академик Живојиновић каже и ово: „Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат“. Француска иако најугроженија од Немачке, показала се као искрен савезник Србије на Солунском фронту, предводила је ратне операције на Балкану и у њих је увукла Велику Британију.
Такође, једини прави савезник Србије у Првом свестком рату, поред свих несугласица, била је Русија, која је јасно поручила савезницима, да неће дозволити да Србија буде прегажена. Србија је током Првог светског рата, била у савезу са три државе, од којих је једну занимала само властита империја (ВБ) друга окупирана сновима о Цариграду (Русија), а трећа о послератној премоћи на Балкану (Француска).
Када говоримо о историјским димензијама британског геополиитчког утицаја према Србији, оне делују као актуелне, савремене. Британски однос према Српским националним интересима задржао је основну карактеристику, а то је обуздавање тзв. „српске хегемоније“ на Балкану. Развој Србије као модерне, напредне и савремене државе од стране Британије је сматрано српском хегемонијом на Балкану и „мостобраном“ Русије у том региону и претњом британским интересима и Средоземном региону. Британија је била на страни Турске и Аустроугарске када је реч о ослободилачким тежњама српског народа, које није сматрала легитимним, па је са таквим ставовима наступила и на Берлинском конгресу. Штитила је интегритет Одманског царства где је то год могуће на штету Србије и Бугарске. Британија је подржала Аустроугарске претензије према БиХ, које су реализоване анексијом БиХ 1908. под изговором да би се у супротном „створила велика словенска држава дуж балканског полуострва и која би била војна претња народима других племена…“ Британија је спречавала свако територијално ширење Србије. Из сличних побуда подржавала је и Призренску лигу, видевши у паналбанском национализму бедем против словенства.
ВБ је подржала идеју Велике Србије која би у првој фази обухватала БиХ, део јужне Јадранске обале, део Баната, Срем, Бачку и Источну Славонију. Касније је сама ВБ редуковала могуће територије Велике Србије придајући јој само БиХ и Црну Гору. Истини за вољу британска идеја о стварању Велике Србије била је реалнија, него нови државни пројекат садржан у Нишкој декларацији, која је подразумевала уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу. Због Нишке декларације Србија је окренула све савезнике против себе, а посебно ВБ, која се залагала за очување Аустроугарске монархије на новим-федералним основама. Оваква полиитка ВБ није била у супротности са очувањем интереса Аустроугарске на Балкану. Велика Британија није јасно подржавала скоро никакав облик државног организовања јужних словена у коме би Срби имали значајну улогу. Противила се у почетку и стварању КСХС уколико би Србија имала доминатну улогу, односно „хегемонију“, зато се залагала за федерализацију такве државе. Предходно се залагала за стварање посебне федералне јужнословеснке јединице у оквиру Аустроугарске, са центром у Загребу. Били су против југословенске идеје, којој су супростављали „Хрватску Југославију до Дрине“. Иначе ВБ је са савезницима настојала одвојити Аустроугарску од Немачке, како би се Немачка изоловала и поразила, а Аустроугарска сачувала, као федерација. Међутим Аустроугарска није могла да се повуче из савеза са Немачком јер је дубоко била инволвирана. Тада ВБ и САД после уласка у рат почињу подржавати ослободилачке идеје народа који су живели у Аустроугарској монархији, и тада и идеја о стварању државе јужних Словена (Југославија) добија на замаху.
Британски Краљевски институт за међународне послове водио је непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражио територијално и конституционално преустројство Југославије. Тражило се ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили. Британија је захтевала да се Краљевина Југославија федерализује и почела је да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије. Иначе и Ватикан се увек противио стварању заједничке државе јужних Словена и смештај две, односнон три религије у један државно-правни оквир. ВБ је увек очекивала подршку својим интересима од стране Краљевине Југославије, посебно у супростављању интересима Немачке на Балкану и њеном продору на исток.
Приступње Југославије Тројном пакту који је потписано 25.марта 1941. дубоко је повредило интересе ВБ, која је учинила све да се тај споразум одбаци. Иако су знали да ће због 27-мартовских демонстрација и одбацивања Тројног пакта, Београд бити бомбардован 6.априла, Британци нису обавестили никога у Југословенској влади. (Академик Драгољуб Живојинвић, Европа и Срби, Интервју на РТС, 24.април, 2012. 22.15).
Стварање Титове Југославије на федералним основама у потпуности је одговарало Британији. Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима? Остављање Равногорског покрета на цедилу и прелазак на страну Тита Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак у складу са својим националним интересима. Било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије „Начертанија“ Илије Гарашанина из 1844. представља страшило за западну Европу. Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско…”.
За Британце и њихове савезнике Титова Југославија је била транзитно решење, ограниченог временског трајања. Радили су на рушењу те државе водећи рачуна да после Титове смрти не дође до поремећаја националних равнотежа у корист српског фактора. Знамо како је дошло до распада Југославије и какву судбину је у том распаду имао српски народ. Разбијањем Југославије српски народ и српски етнички простори нашли су се у вртлогу великог страдања и прекомпоновања. Распад Југославје није био довољан било је потребно разбити и Србију, којој су раније уз велику помоћ западних тутора, који су подржавали Тита, отргнуте територије и формиране као две аутономне покрајине Војводина и Косово (читај републике, чиме је Србија федерализована). САД су уз велику подршку Велике Британије и мање више и других чланица НАТО пакта покушалe задати коначан ударац српском народу и српској држави, агресијом 1999. и на тај начин приближити се коначној фази потпуног геополитичког слома Србије.
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора показује постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.
Данашњи захтеви који се испостављају пред српско државно руководство, а којим се од Србије тражи да у завршној фази сама себи зада одлучујући ударац, да се одрекне дела територије (КиМ) да призна ту самопроглашену државу, да „побољша“ положај националних мањина у Рашкој области („Санџаку“) и у Војводини дајући тим областима посебан статус, да се одрекне РС и Срба у региону, да прекине везе са Русијом и Кином, па да се онда разматрају њене евроатлантске интеграције. Тешко ће се западне силе (САД, ВБ и Немачка) помирити са чињеницом да постоји Република Српска (РС), као државотворни облик егзистирања српског народа западно од Дрине, као „источне границе западне-европске цивилизације“. Тешко је рећи шта је за њих већи приоритет, да ли присилити Србију да призна Косово, као суверену државу, или неутралисати РС, одузимајући јој уставне надлежности које је добила по Дејтонском споразуму. За њих би било најбоље када би се то могло догодити истовремено.
Историја српске државотворне идеје и њено остваривање и оспоравање показује сву сложеност геополитичког положаја српских земаља, који подразумева одређене константе, које и данашња и будућа власт у Србији мора имати на уму.
(Крај другог дела)
