ЧОВЕКОВО ДОСТОЈАНСТВО И ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ
Вера у Христово васкрсење је основа хришћанства које је Црква. О томе је Жарко Видовић рекао:“Пуно достојанство своје суштине човек je стекао већ самим рођењем, као дете. Ништа ce то достојанство не повећава током времена, у свету: a чиме би додатним – сем пуком таштином (празнином) – човек могао да повећа достојанство дато му, као благодатни дар, од самог Бога? Зато Књига Проповедникова и каже: Свe je таштина (празнина, ништавност),наравно, све што je световно.
Зашто Христос каже: „Пустите децу к Мени!”,a не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством, знањем? Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, jep имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који je Син Човечији! Син! Услед савршености Творца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихов доцнији развој – сазревање схваћено као урастање у световност – може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине, деца, и кад тога нису свесна, чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа ce, дакле, и Црква (a крштењем ce то само потврђује, као свест о суштини).
Црква je, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно.
Богородица je, посветивши ce Богу – a оснивајући тиме и монаштво хришћанско! – сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што je створен од савршеног Творца, a кроз Христа (поистовећењем). Ta сачувана суштина у Богородици je девичанство или девственост.
Детиња природа човека je исто што и чедност (пo чеду), отрочество (отрок, дете), девственост, девичанство, невиност, безазленост, целомудреност, целебност, несветовност, чистота духовности, кротост, смиреност… Све су то синоними, речи које означавају исто. Све оне говоре о истој чистоти непомућене детиње природе човека, дате му самим рођењем. To није чистота тек телесна, него чистота саме суштина човека као суштог. To je непомућена пуноћа и целина битија (постојања) суштог: целомудреност.
Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла je Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она je слична Цркви, заједници људи са Христом, a Црква, опет, као Мајка свих нас (детиње природе свих нас), слична Богородици.
Зато ce чедност, детиња природа суштог, може с разлогом – од времена Богородице – назвати богородичношћу човекове суштине./…/
Зашто je потребно да човек сачува или обнови првобитну дечију чистоту своје природе (чедност, монаштво, богородичност)? Зашто je савршенство и човекова духовна зрелост – не у некаквом страху (за себе), у очајању (због себе) или у сличним страстима о којима говори савремена философија, световна мудрост интелектуалаца, него – управо у чедности, у безазленој детињој природи човека?
Зато што нема осећања без човекове духовне зрелости за то осећање, a духовна зрелост je у чедности!Осећање настаје само у чедности, a не из искуства, вештине (извештачености), знања и осталих тековина световног сазревања. Јер духовна зрелост (зрелост за осећање) није световна зрелост. Духовном зрелошћу чувамо природу осећања!“
Само ако смо чедни, верујемо у васкрсење Христово, али и своје.
Али да би се васкрсло, треба умрети.
А да би се умрло треба се родити. Сви људи умиру зато што се рађају.
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И НАШЕ
А Христос се родио у свету зато што је морао да умре ради спасења свију. Тертулијан каже:“Ниједан од анђела никада није силазио ради тога да би био распет, да би претрпео смрт и од смрти васкрсао. Рођење и смрт су међусобно условљени. Предодређеност за смрт је узрок рађања“.
Бог слободно улази у смртни живот о којем се унапред зна да, како каже Блажеи Августин, „и за Самог Господа нема из њега другог изласка осим кроз смрт“.
Смрт је пак била потребна да би се поправила оштећења која су унели људски греси у Богом саздану људску природу.
Верујући у Христово васкрсење, ми верујемо и у свиоје васкрсење у Христу. Свети Макарије Велики каже:“Питање: ‘О васкрсењу да ли ће сви удови бити васкрснути?’ Одговор: ‘Богу ништа није тешко. Као што је Бог узевши прах и земљу, саздао, рекло би се, у неку другу природу, несличну земљи (длаке, кожу, кости, жиле), и као што игла бачена у ватру мења боју и претвара се у ватру, док се природа гвожђа не уништава, већ остаје иста, тако ће и о васкрсењу сви удови бити васкрснути и, по писаноме, ни влас… неће пропасти (Лк. 21, 18) и све ће постати светлосно, све ће се утопити и променити се у светлост и у огањ, али неће нестати, нити ће постати огањ тако да више не буде претходне природе, као што тврде неки. Јер ће Петар остати Петар, и Павле Павле, и Филип Филип; сваки, испунивши се Духа, пребива у властитој својој природи и суштини’“.
Ми смо деца Божја – верујемо у Васкрслог Христа и у своје васкрсење.
Срби живе од те вере.
СРБИ И ВАСКРСЕЊЕ
Суштина Косовског завета је, каже Марко С. Марковић у свом огледу „Тајна Косова“, у вери у васкрсење:“Свест народног песника да је косовска жртва била богоугодна, допушта му да мирно поднесе пораз и националну трагедију уздигне до најузвишенијих надања. Јер ко са Христом страда, са Христом се и спасава. Ко је са Христом распет, са Христом ће и васкрснути. Паралелизам «Христијаде» и «Косовијаде» се наставља и после Косова. Краљевић Марко замењује Духа Утешитеља, а Карађорђе оличава Месију и народно Васкрсење. Он је глава народа, као некада Лазар. И као што је народ с Лазарем био распет, тако сада са Карађорђем васкрсава. Српски устанак се уједно мора разумети и као Васкрсење Христово и као опште васкрсење после Другог доласка Христова, јер иначе васкрс српског народа не би био појмљив.
Слепи народни гуслар, Филип Вишњић, генијални песник Устаничког циклуса и других песама, о чијој личности не знамо него Грци o Хомеру, мада га је Вук Караџић лично познавао, схватио је суштину народне поезије, њен пророчки и христолошки карактер. Он је дао Вуку песму «Смрт Краљевића Марка», у којој се налази пророчанство да ће се Марко вратити кад његов топуз буде изашао из мора у које је бачена. И њему је пало у део да у Карађорђу препозна спасиоца и заврши последњи, десети циклус народних песама. Пророк који чита знаке времена, он доводи Први српски устанак у везу са космичким потресима («Почетак буне против дахија») и чује песму анђелских хорова у међузвезданим просторима («Дјевојка снила Свето Васкрсење»):
«Настаде нам Свето Васкрсење,
А људскијем душама спасење.»“
По Марку С. Марковићу, Косовски завет је плод наше хришћанске историје:“Пре свега, Косовски еп није био изузетна и усамљена појава. Он се јавио као круна петовековног српског православља и после два столећа високе духовне културе немањићке династије. Косовски круг народних песама је производ светосавског духа, савршен; и сазрео плод наше религиозности. Сам кнез Лазар био је настављач немањићке традиције, одан православној вери, човек који је тражио ослонац у Цркви и – по Лазарици и Раваници – био један од најзнаменитијих задужбинара српског средњевековља. Немогуће је замислити да његова национална и православна свест није била на висини оне коју је у себи носио непознати народни бард. Мора се претпоставити да је та свест постојала и код већине српских јунака који су се одлучили да се Лазару придруже на Косову, за разлику од оних који ту потребу нису схватили, те да ће она убрзо захватити читав српски народ. О томе речито сведочи широко и трајно распростирање косовског епа и косовског духа у народу. Већ у следећем, Марковом циклусу, гуслар пева:
«Пијте, Србљи, у славу Божију
И хришћански закон испуњујте:
И ако смо изгубили царство,
Душе наше губити немојмо!»
(«Марко Краљевић на слави војводе Жарка»)“
Ако буде душа, биће и царства.
ШТА ЈЕ НАМА КОСОВО?
По Марковићу, Косовски завет је својина свих Срба:“Као средишни догађај народне поезије, Косово се утврдило као «мит», основно српско обележје, духовни симбол крцат садржајем, знак распознавања и заједнички језик свих Срба кроз векове, а самим тим осовина и основица српског јединства. Отуда на почетку XIX века, у току Првог српског устанка, Срби откривају да они увек дишу истим духом, имају исту симболику и налазе међу собом заједнички речник, било да су у Старој Србији, Црној Гори, Шумадији или под Аустријом. Док Вишњић са песмама о Српском устанку довршава и заокружава нашу народну поезију дајући јој коначно месијански печат, један други српски геније и виделац, Његош, живећи под сасвим другим историјским околностима, скоро у исти мах признаје Карађорђу месијанско достојанство и лапидарно сажима хришћански смисао тајанствене везе између Косова и Устанка: «Васкрсења не бива без смрти».“
Жртва Светог Кнеза је христолика. Марковић вели:“Лазар себе самог приноси на жртву. Уводећи га у ред светитеља, Српска Црква признаје да се Лазар својим мучеништвом и крвавом жртвом мистично, али стварно приопштио Христовој жртви на Крсту. Исто би се могло рећи и за косовске јунаке који су, јуришајући под «крстатим барјацима» своје животе дали за Христа, мада их Црква није могла поименице посветити. Нема разлота сумњати да су и они косовску жртву уподобили голготској својим причешћем уочи битке. Зна се да је то био обичај византијске војске и по свој прилици Лазар је заиста тако поступио са српском војском на Косову. А да су се српски мученици и јунаци после Косова, под турским ропством, такође приопштавали Христу, то не треба увек схватити буквално, као ритуално причешћивање, него духовно, по месту које су Лазарево приволевање Царству небеском и «подражавање Христу» заузимали у срцу и души сваког Србина.“
Како онда, тако и данас.
ЕТИКА ВАСКРСЕЊА
Руски философ Владимир Варава, у својој књизи „Етика неприхватања смрти“, каже:“Ако човек занемари смрт и ако је, стога, и не дотакне ни срцем ни разумом, онда се његов живот раствара у бујици бесмисленог настајања и губи сваки смисао и сваку вредност. И кад хедонисти запањеним погледом упитају философа зашто “залуду” траћи време док се тако мучно брине о смрти, он им овако одговара: “Ја философирам да бих живео, а ви живите да бисте умрли”.
Занемаривање смрти није ништа друго до тежња ка смрти, несхватање суштине живота, страх од вечног живота. Негирати смрт значи негирати живот. Човек добија прилику да победи смрт тек онда кад се загледа у бездан њеног леденог ужаса./…/Ако смрт јесте закон, ако је “природна”, онда ни философија, а ни сам човек немају шта да траже у свету. Као чудовишни прекид живота, као прелом и пропаст на путу оствapeњa сваког позитивног циља и сваке вредности, смрт указује на неку неумољиву и “неизбежну чудноватост света”./…/Моралност је сигуран знак да у смрти нема ничег нормалног и природног, да она подрива и уништава човеков живот и физички, и – што је страшније од свега – духовно. Ако смрт заиста јесте потпуни крај, онда ни живота као таквог нема, нити га је било. Свако оправдавање смртног живота позивањем на узвишено сећање потомака, на заслуге које ће човечанство поштовати, на допринос развоју културе и остало, апсурдно је, чак и неумесно будући да не отклања суштинско зло постојања – катастрофу личног уништења у смрти. Обични људи, наука, позитивистичка философија, секуларна култура прихватају смрт, сматрају је нормом, мире се са “апсурдом личног уништења” и, самим тим, прећуткују бивствену трагедију људског постојања, лишавају живот истинитости и смисла. Ти облици ванморалне свести чине све да се смрт као проблем никад не појави на хоризонту човекове потребе за постављањем питања, настоје да и саму мисао о смрти избришу из људског ума и срца. Да би живот добио неки реални смисао, човек мора бити непомирљив према смрти. Зато етика неприхватања смрти и јесте философија морала сваког човека (не обавезно философа).“
И додаје Варава:“Човекова особеност је у томе што не прихвата смрт, пре свега морално. Никаквог закона, никакве неизбежности, никаквог помирења са природном бесмислицом нема и не може бити. Управо је човек позван да види и распозна највећу неправду смртоносног кружења, да сагледа сав његов ужас и апсурд. Човекова антрополошка особина је морално протестовање, а не обично констатовање чињенице смрти. Ако су смрт и дивљаштво закон, онда човек нема шта да тражи у свету. Он остаје без свог етичког задатка, који оправдава његов живот. Човек препознаје смрт као безакоње, и управо зато јесте човек.“
О томе је Косовски завет: кроз Христа и Лазара ми, Срби, не пристајемо на смрт. Ми, Срби, исповедамо живот. Ми, Срби, знамо да ћемо васкрснути. Ми, Срби, већ смо победили јер је Христос УСТАО ИЗ ГРОБА. Зато не дамо Косово и Метохију – тамо је простор васкрсења, одакле узлазимо у Небески Јерусалим.
СРПСКА ВЕРА
Српска вера је вера у васкрсење. Црква ту тајну опева многим химнама, које изражавају, онолико колико је човековом уму и језику могуће, надразумну и сверадосну тајну: “У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају са (покајаним) разбојником и на престолу са Оцем и Духом Светим био си, Христе, Који све испуњаваш, Неограничени“… “Васкрсења дан је, просветлимо се, народе: Пасха је Господња, Пасха. Од смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог нас преведе, док Му победничку песму певамо“… “Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, Јединоме Безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо; Именом се Твојим именујемо. Ходите, сви верни, поклонимо се Светом Васкрсењу Христовом, јер, гле, кроз крст дође радост целом свету. Свагда благосиљајући Господа, певајмо васкрсење Његово, јер ради нас претрпевши крст, смрћу смрт разруши“… Те, и многе друге химне, Црква пева радујући се коначном тријумфу живота над смрћу: „Победа прогута смрт“, кличе Свети Јован Златоусти. Од васкрсења Христовог, људи иду ка граници постојања као да тону у сан: тело почива у земљи,а душа у Богу, чекајући свеопште васкрсење из мртвих ради коначног Суда, када ће, како рече Борис Пастернак, векови као сплавови допловити до Христа Судије. „Не плашим се смрти, нити гробне таме-ја умрет не могу, Христос умре за ме“, каже Свети владика Николај.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
