Стварање тајног пакта 1982.године између Ватикана и предесеника САД, био је иницијални моменат за координацију већ почетог процеса разарања социјалистичког блока познатог као Варшавски савез, што ће довести до рушења Берлинског зида као симбола Хладног рата, чиме је видљиво почео процес распада тог савеза.
Прве слабости социјалистичке државе као модела у Варшавском савезу, показале су се већ 1956.године када је избила мађарска контрареволуција, коју је СССР морао да решава интервенцијом, стекавши негативно искуство, те је зато процес зван Прашко пролеће у Чехословачкој 1968.године решаван заједничком интервенцијом снага Варшавског савеза, док је процес растакања Југославије као федеративне социјалистичке државе (ван Варшавског савеза) решаван усвајањем устава, који омогућава јачање република као будућих самосталних држава, али насилним путем, јер није адекватно било решено национално питање измешаних државотворних народа у републикама.
У Пољској је примењен пузајући модел кохабитације социјалистичке власти и РКЦ, као носиоца социјалних тензија опозиције, како су расли нерешени социјални проблеми пољског друштва, где је краковски надбискуп Карол Војтила чврсто контролисао опозиционе синдикалне вође, доказујући да је квалификован за римског папу, који ће радити на стварању PAX AMERIKANA!
Као последица распада Варшавског савеза, распале су се државе федеративног модела (СССР и Чехословачка) мирним разлазом, док је у Југославији злонамерно изазван грађански рат!
У новонасталим државама, у измењеним геополитичким релацијама, регенерисане су старе намере, али и покушаји реализације неких идеја које су имале трагичне последице, дајући тако могућност НАТО пакту и америчкој „дубокој држави“ да отворено „помогну“ оне идеје које њима омогућавају да покушају своју намеру, да сломе руску државу!
Када савремена држава у Европи има 38 милиона становника, а притом се налази у њеном средишту, онда би по аутоматизму требало да се убраја у ред великих и моћнихдржава.
Међутим, геостратешки положај и њиме условљена историја, чинили су Пољску далеко чешће пленом, него ли европском силом.
Од Вестфалског споразума 1648. када су националне и суверене државе као модел однеле превагу над унијама, почело је слабљење до тада јаке и моћне уније Пољско-Литванске, која је заузимала огромна пространства не само данашње Пољске, већ и Украјине, Белорусије и балтичких земаља.
Подела те уније 1795.године између тадашње Пруске, Хабсбуршке монархије и царске Русије, условила је борбу пољског народа да поврати своју државност тек 123 године касније, након завршетка Првог светског рата.
До тада је Пољска само била огроман простор на граници две цивилизације, Западне, којој католичка Пољска готово у целости религијски припада, и Источне, са којом дели словенско порекло!
У расцепу тих цивилизација, Пољска је константно суочена са безбедносном дилемом између Немачке на западу и Русије на истоку!
Успостављање пољске државе након Првог светског рата, заправо је било у функцији стварања санитарног коридора између западне Европе и новоствореног Совјетског савеза, што је условило да се у самој Пољској ојачају два концепта државне политике, ПРОМЕТЕЈИЗАМ, као концепт антисовјетске коалиције од Балтика до Кавказа, заснован на релативистичком поимању моћи држава у међународним односима, по коме све оно што слаби СССР (Русија) као кључну безбедоносну претњу, јача Пољску, и ИНТЕРМАРИУМ-а, као концепта мултинационалне уније земаља између Балтичког и Црног мора предвођене Пољском, што ће омогућити стабилност између две архинепријатељске државе, тадашње Немачке и СССР.
Обе ове политичке идеје, само су то и остале, јер је новонастала пољска држава потрајала само две деценије, до немачког напада 1939.године, што је изазвало декларативни улазак у рат Француске и Велике Британије као савезнице Пољске, али без икаквих војних дејстава против Немачке, у новом међународном оружаном сукобу.
Данашња Пољска је чланица ЕУ од 2004.године, део је Шенген зоне од 2007.године, али и НАТО чланица још од 1999.године, чиме је нестала вишевековна претња од Немачке. Међутим, од 2015.године у Пољској је власт у рукама странке ПИС (Право и правда), која је изразито национално суверенистичка, те се зато сукобљава са бриселском бирократијом, испољавајући видљиво антинемачки сентимент, превасходно због супростављања економској и из ње проистеклој политичкој доминацији Немачке у ЕУ.
Да су у данашњој Пољској присутне некадашње политичке идеје видљиво је из чињенице да је Пољска отворено подржала све „обојене револуције“ у некадашњим совјетским републикама, побуну у Грузији, мајдан у Украјини, опозицију у Белорусији, као неопрометејизам у измењеним геополитичким околностима.
Међутим, концепт ИНТЕРМАРИЈУМА је тај који се последњих година искристалисао на европској сцени пољског наступа, јер се уклапа по неколико основа у видљиви наступ НАТО и америчке „дубоке државе“ наспрам Русије.
Чињеница, да боравак натоовских трупа на тлу Пољске чини да су сада удаљени око 650 километара од Москве, јасно се види у детаљу да ниједан амерички председник од уласка Пољске у НАТО, није пропустио да на својој европској турнеји посети Варшаву, тако истичући да сами Пољаци дају предност евроатлантским над европским интеграцијама, па је након Брегзита, Пољска постала амерички мостобран у ЕУ, пратећи спољну политику Вашингтона.
Пољска је свој концепт Интермаријума оснажила презентацијом Иницијативе три мора на самиту у Дубровнику 2016.године, који је организовала тадашња председница Р Хрватске Колинда Грабар-Китаровић, где је доминирала енергетска тема, тачније изградња пливајућих терминала за истовар америчког течног гаса из шкриљаца, који је требало да потисне руски природни гас у земљама ЕУ.
Значај ове иницијативе за америчку државу видљив је из чињенице да се већ на другом самиту појавио Доналд Трамп, тадашњи амерички председник, током своје прве турнеје у Европи.
Ипак, недостижна немачка индустријска супериорност, и ојачани геостратешки значај Русије, остаће прст судбине од које Пољска не може побећи, нити ће наћи адекватног заштитника да то некако измени.
Пратећи све ове геополитичке игре у Европи, ватиканска стратешка политика прозелитизма наспрам православља, видела је нови повољан тренутак за обнову процеса унијаћења, као првог корака у успостави апсолутне доминације.
Тако се однедавна плански уводи нови термин византокатолицизам, уместо некадашњег израза гркокатолицизам, којим су били означавани унијати!
Нови израз је погодан, јер је етнички неутралан, што је важно, пошто обухвата будуће византокатоличке Словене и Румуне, који су били фрустрирани дотадашњим термином гркокатолици!
Гркокатоличким црквама није дозвољено (од стране Ватикана) да успоставе јединствену организацију и заједничке органе, већ је свака гркокатоличка црква, независно од осталих, потчињена Ватикану.
Гркокатолицизам се јавља већ у другој половини 11.века, непосредно након Великог раскола (1054) и првобитно је био усмерен ка превођењу јужноиталијанских православних Грка из православља у католицизам.
Тежње ка унијаћењу православних хришћана, добиле су на замаху након Четвртог крсташког рата и освајања Цариграда (1204). Међутим,тек након склапања Брестовске уније (1596) и Ужгородске уније (1646), постављен је темељ за стварање првих аутономних гркокатоличких црква, које су успеле да заживе и опстану, те је тако концепт ИНТЕРМАРИЈУМА за саму РКЦ од посебног значаја.
Први покушаји унијаћења православних Срба јавили су се већ током позног средњег века,а ова појава је добила на замаху у раздобљу од 16. до 18. века, када је на подручјима под тадашњом хабзбуршком,односно млетачком влашћу, спровођена политика организованог и принудног, а често и насилног унијаћења, односво превођења Срба са православља на гркокатолицизам, што је у историјском следу временом довело до стварања унијатске Крижевачке бискупије у данашњој Р Хрватској.
Рад на стварању гркокатоличких цркава спровођен је не само на просторима источне Европе, већ и међу православним хришћанима на Блиском Истоку, што је временом довело до стварања гркокатоличких “мелкитских” цркава.
У самој Римокатоличкој цркви су током историје постојала различита мишљења о питању степена аутономије који би требало оставити гркокатоличким и осталим унијатским црквама, тако да је њихов правни положај био регулисан тек током 19. и 20. века, када је преовладало мишљење да им треба признати пуну унутрашњу аутономију, у организационом смислу.
За време Другог светског рата (1941-1945), управа гркокатоличке Крижевачке епархије активно је саучествовала у принудном и насилном покатоличавању православних Срба, које је спровођено на целокупном подручју тадашње Независне Државе Хрватске.
У насилном наметању уније посебно се истакао клерофашиста, гркокатолички крижевачки бискуп ЈАНКО ШИМРАК, који је почевши од 1941. године, заједно са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем учествовао у раду посебног одбора за спровођење покатоличавања, као његов председник.
У новије време, у контексту екуменског дијалога, унијаћење је тобож одбачено (Баламандски споразум) као метод за уједињење хришћана.
Римокатоличка страна, међутим, упорно инсистира на томе да гркокатоличке и остале унијатске цркве имају право да постоје, док православни и остали источни хришћани нерадо гледају на њих, пошто их сматрају производом принудних или насилних покушаја покатоличавања током историје.
Данас егзистирају следеже гркокатоличке цркве –
Са сопственом хијерархијом:
- Албанска гркокатоличка црква;
- Бугарска гркокатоличка црква;
- Грчка византокатоличка црква, у Грчкој и Турској;
- Грузијска источнокатоличка црква;
- Итало-албанска источнокатоличка црква, у Италији;
- Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији
- Мађарска гркокатоличка црква;
- Македонска гркокатоличка црква;
- Мелкитска гркокатоличка црква (Блиски исток, са седиштем у Дамаску);
- Румунска гркокатоличка црква;
- Рутенска (Русинска) гркокатоличка црква;
- Словачка гркокатоличка црква;
- Украјинска гркокатоличка црква.
Без властите хијерархије:
Јасно је видљиво, да постојање гркокатоличких цркава угрожава историјску територијалну целовитост Руске и Српске православне цркве, те отуда и појава да НАТО подржава све покушаје цепања те целовитости, тако дробећи и сам етнички руски и српски простор, што је чињење у духу споразума PAX AMERIKANA као заједничке користи, те отуда и спрезање наступа у ЕУ као носиоцу пропагандне лажи о „руској малигној опасности“!
Зато се сама од себе намеће потреба за стварањем културног православног језгра, које ће се успешно одупрети овом најновијем РКЦ насртају, као што се у историји деловањем Кијевске духовне лавре, православље успело одупрети у земљама тадашње Хабсбуршке царевине уз помоћ царице Јелисавете Петровне, када су Срби чак са подручја Војводине исељавали у данашњи Донбас, само да не пређу у римокатоличку веру, а Срби у Далмацији опстали јер су сва три православна немањићка манастира била помагана, као духовни темељ српског народа на јадранској обали и залеђу.
Стога је данас неопходно свеправославно удружено деловање, како би се одупрли свим видовима РКЦ насртаја, како оним теолошким ,још више оним под туђом заставом, тачније под наводном борбом за „права LGBT популације“ која изразито агресивно наступа против православља које чува традиционалну породицу, као темељ друштва.
Стога не чуди што чак и првосвештеник РКЦ даје помирљиве изјаве о LGBT, јер тако изокола слаби православље, стварајући погодно тло за деловање агресивне прозелитске политике, подупрте наступом и ЕУ и НАТО, у удруженом злочиначком подухвату!
