Плимни талас хрватског национализма потакнут од дела кроатокомунистичке врхушке видљиво је јачао после „Прашког пролећа“ из 1968., почевши кроз критичке написе из културе и привредних анализа, полако али сигурно крећући ка међунационалним односима на штету Срба. Из нафталина су поново испливале франковачке пароле о Србима као „политичким Хрватима“ јер живе у Хрватској, и морају бити најпре хрватски домољуби!
После доживљеног и преживљеног геноцида од стране Хрвата и муслимана у NDH, Срби су бурно реаговали и службено проповедано „братство-јединство“ пало је као кула од карата!
У земљама Западне Европе појачано је деловање усташке емиграције, нарочито је предњачила група HNО у Шведској коју координише Dinko Šakić, чије деловање се у шведским медијима све више тумачи као антикомунистичка борба хрватских продемократских снага, које имају бројне присташе у администрацији Шведске.
Да сузбије такво непријатељско деловање из Београда се за амбасадора именује тадашњи заменик савезног секретара, заправо први кадровик који руководи избором кадрова и има богато радно искуство и у служби безбедности, али и специфично искуство у раду тајних покрета које је још као студент стекао, јер је био један од комунистичких активиста на универзитету у време краљевине.
Стране дипломате у Београду цениле су га као образованог, смиреног и систематичног саговорника, који је вршио деликатне дипломатске задатке по свету.
Усташка емиграција је ускоро из Југославије упозорена на опасност jер амбасадор Роловић није именован само као протоколарни представник државе, већ и као координатор специфичне делатности ком је статус дипломате покриће за наступ наспрам непријатеља своје државе, који чак уживају и симпатије појединих кругова у земљи домаћину, што ће он својим квалитетним радом да разобличи!
Роловић затиче сложену ситуацију у Стокхолму, сама амбасада је смештена на петом спрату стамбене зграде а на улазним вратима нема детектора за метал, као уобичајене заштитне мере!
Тражећи од шведских органа додатну заштиту представништва сам амбасадор одбија да му се додели пратилац, уздајући се у своје ратно искуство пошто собом носи пиштољ, пун и укочен!
Од свог доласка далеке 1970. године Роловић континуирано шаље депеше у Београд у којима указује на елементе повезаности руководства у Загребу и усташких терористичких група. Нарочито се фокусирао на откривање појединаца у хрватском руководству који сарађују са емиграцијом, вешто плетући мрежу међу усташким терористима, што не промиче ни загребачким кртицама у федералним органима али ни аналитичарима HNО који примећују промене у службеном ставу шведских органа који добивају детаљна и прецизна сазнања о појединцима који угњетавају југословенске раднике, реметећи радну атмосферу у фабрици на шта су фабрички органи веома осетљиви.
Планери из HNО утврдили су време доласка амбасадора на посао и сачинили план акције.
Двојица младих терориста су наоружани стигли пре амбасадора и блокирали лифт, те се амбасадор морао пешке пењати док су они у пријемној канцеларији објашњавали да желе да продуже поморску књижицу.
Чим је ушао у амбасаду Роловић је наредио да се лифт деблокира, те је службеник изашао из канцеларије а терористи су скочили на амбасадора који је потегао оружје али су они били бржи и ранили га, отимајући му пиштољ. Убацили су га у кабинет и закључали врата, претећи да ће га убити ако особље амбасаде покуша да провали унутра.
Рањеног амбасадора су терали да откључа сеф, желећи папире на увид, али је Роловић одбио захтев а они нису могли да пронађу кључ, док је драгоцено време протицало.
Злочинци су хладнокрвно пуцали још два пута у главу амбасадору, а пре одласка су на радном столу оставили непознату фотографију!
Мирно су се потом предали полицији која их је спровела у притвор, а амбасадор је хитно превезен у болницу. Из Југославије је одмах упућен цео тим врхунских неурохирурга, али нису могли да спасу Роловића који је преминуо после осам дана!
Убиство амбасадора је одјекнуло као темпирана бомба у самој Југославији, изазивајући трзавице између руководства Црне Горе и Хрватске, што је Броз енергично спречио доделивши Роловићу орден Народног хероја посмртно! Стављајући тако тачку на бројна нежељена питања гурнута под тепих.
Индикативно је да нико из руководства HNО није платио главом за убиство амбасадора, иако државе које држе до себе то не праштају.
Aтентатори су у Шведској суђени на доживотни затвор, али нису дуго боравили на робији.
Миро Барешић и Анђелко Брајковић су данас у Хрватској иконе патриотизма!
Да се открије само део дешавања пре убиства амбасадора проћи ће више од пола века, али ће држава коју је он одано служио нестати крајем двадесетог века, а међу онима који су је разарали биће управо они са амбасадоровог списка који су атентатори узалуд тражили у сефу! Тај списак и данас крије тајну ………..
