Док су Управа граничних јединица ЈНА и СДБ Словеније проверавали причу шофера Наберника, терористи су преспавали у једном шумарку у подножју планине Радуше. Сутрадан пре подне налетели су на групу ловаца које су разоружали и прегледом докумената утврдили да су сви Хрвати те су им вратили оружје али без муниције, рекавши и њима да су дошли да дижу устанак, јер су жељели да се тако рапири прича о њима!
Чим су уплашени ловци испричали у СУП Бугојно о немилом сусрету, било је јасно да збуњени шофер не измишља, на терен је хитно упућена чета војне полиције из Сарајева, док се мобилисао састав резервне милиције и ТО у три општине које покривају то подручје.
Чим је војна полиција стигла на терен почели су потеру, усаглашавајући се са патролама милиције које су већ осматрале терен, те су терористи уочени 26.јуна, али су и они уочили војне полицајце који су журили за њима.
Терористи су у ходу одабрали шумарак на чијој ивици су поставили потковичасту заседу, намерни да почну оружани сукоб како би шира јавност сазнала за њихову акцију.
Чим је чело потере стигло на пропланак отворили су прецизну ватру, убивши командира, капетана ЈНА и војног полицајца, док су старијег водника и неколико полицајаца ранили!
Иако изненађени,војни полицајци су залегли и узвратили ватру, убивши терористу Аmbroza Andrićа, који је био политички вођа терористичке групе! Потресени овим губицима, и једни и други су се истовремено повукли, да се саберу.
Војни полицајци су констатовали да им недостаје водич, локални мештанин који се други дан одједном појавио код патроле милиције, тврдећи како су га терористи ухватили, те је током ноћи искористио непажњу и побегао, официр ЈНА у здруженом штабу није му поверовао, те је зато одлучено да потеру наставе јединице милиције и ТО, јер познају домаће водиче.
Међутим, током ноћи из групе терориста се издвајају тројица који се удаљавају у непознатом правцу. Услед непознавања терена они бивају другог дана примећени и заробљени. Пошто су терористи од докумената имали само плочице са псеудонимима, заробљеници су открили њихов прави идентитет и органи милиције су ставили под надзор њихове ближе рођаке, очекујући да ће се они покушати склонити код њих, да добију помоћ и информације о стварном стању на терену.
Патроле милиције и ТО су запоселе све изворе воде, бунаре и јавне чесме, јер се оправдано сумњало да терористи немају воде за пиће, а терен је камењар те се брзо ожедни.
Два дана касније, догодио се други оружани сукоб у ком су припадници милиције и ТО претрпели велике губитке, јер су имали осам погинулих и шест рањених, а Feniksovci су умали једног заробљеног.
Терористи су тада схватили да се више не сукобљавају са формацијама ЈНА, већ само са припадницима ТО који су их гонили као потерна одељења, то су били искључиво домаћи Хрвати и муслимани, те ће навући мржњу на себе ако их убијају!
Зато су донели одлуку да се акција прекине, дуго оружје и опрема закопа или сакрије, а да се они извлаче у правцу мора, како би користили туристичку вреву да се домогну оног предела где су прешли државну границу!
Тада се деле у две групе које се одвојено крећу даље, наоружани само пиштољима и ручним бомбама.
У групи А је било пет терориста а у групи Б шесторица. Од оне раније одвојене тројке, у сукобу са милицијом 29.јина је тешко рањен и заробљен Horvat, а истог дана касно после подне је под никад разјашњеним околностима заробљен Keškić, док је терориста Кancijanić погинуо 2.јула у сукобу са милицијом.
Из групе Б се одвојио терориста Lovrić и кренуо у правцу Дувањског поља те је 1.јула стигао у село Омоље и свратио у трговину да купи нешто хране, али га је трговац пријавио милицији која га је убрзо сустигла и ранила у размени ватре, одводећи га на саслушање у место Румбоци а потом у штаб у Бугојно.
Сазнавши план за извлачење терориста, милиција и ТО су појачали потерне патроле нарочито у појасу који води на територију Хрватске, даноноћно патролирајући око мостова и прелаза, док су се терористи крили по шумарцима.
