Далеке тридесетдруге године прошлог века покушали су усташки терористи да дигну наручени „устанак“ на Велебиту, како би се отворило непостојеће „хрватско питање“ у Друштву народа!
Усташки и комунистички пропагандисти су одмах ударили на велика звона о непостојећем устанку као договорну подршку страном наручиоцу, талијанској фашистичкој влади.
Велебит је плански одабран, зато што се тај планински ланац простире готово до тадашње границе са талијанском енклавом на тлу краљевине, што је град Задар са ужом околином тада био. Јака усташка група у Задру је користила подвелебитске шверцере да пребацују за Загреб експлозив, оружје и пропагандни материјал у чему је организовано учестовао и тајни устапки центар у граду Госпићу, ком је помагала и група комуниста по налогу загребачког руководства.
Транспорт се одвијао железницом, пошто друмски саобраћај тада још није био густ.
Те седамдесетдруге године двадесетог века емигрантска организација HRB желела је да обележи јубилеј тог „велебитеског устанка“, и да истовремено подсети да „хрватско питање“ још није решено!
Члан HRB PRPIĆ био је идеалан избор терористе јер је рођен у селу на средњем Велебиту и добро познаје цео тај крај, а идеолошки је острашћен. Иако су знали да су усташе крајем рата плански склањале експлозив и оружје за будуће терористичке акције, комунистичке власти никако нису успевале да открију све те скривнице, јер домаће становништво није са њима сарађивало, а у Спелеолошком друштву загребачког свеучилишта још из краљевине Југославије деловала је усташка група, која је обновила и значајан подмладак!
Тако је терориста PRPIĆ имао и потребну логистику, те је са фалсификованим пасошем стигао почетком лета из Њемачке до Ријеке а потом и на свој Велебит. Убрзо му је група у katoličkom samostanu у Карлобагу постала главна обавештајна подршка, јер су у HRB планирали диверзију на трајекту Карлобаг-Паг, којим су бројни туристи посећивали то острво, где је управо почела да заживљава нудистичка плажа у пустој ували где је далеке четрдесетпрве год био привремени логор за Српкиње и Жидовке са децом, допремљене из Загреба!
Међутим, samostanski planeri cу проценили да је далеко значајније да се наметне решење да командир СМ Карлобаг буде Хрват а не Србин, нарочито не такав какав је био тадашњи Ђуро Узелац, који је као ловац упознао сваки угао терена и нарочито се интересовао за пећине и погодне вртаче!
Зато је организовано детаљно праћење командировог кретања а терористa је пажљиво изучавао цесту Карлобаг-Госпић која иде преко Велебита, којом командир одлази службеним аутомобилом на редовно реферисање надлежнима у СУП Госпић.
Утврђено је да Ђуро одлази и на редовну рекреациону наставу у куглану ресторана у Госпићу, јер је члан клупске репрезентације.
Када је терориста одабрао своје место за заседу на цести, а командир отишао на рекреацију, стекао се дугочекани тренутак!
Тек што је стигао у куглану, уследио је телефонски позив за Ђуру који је одмах кренуо натраг у Карлобаг.
Терориста је изабрао оштру кривину где возило мора да иде споро, да ту сачека командира. Најпре је кратким рафалом ранио возача, а затим је сасуо дуг рафал у командира као сувозача!
Када је откривен злочин, уследила је брза реакција и блокирани су путеви који воде са Велебита, али терориста није ни планирао свој одлазак у унутрашњост, ту је био најсигурнији јер су му домаћи били бројни јатаци!
Као што су samostanski planeri и очекивали за командира је именован Хрват, јер су у неколико наврата раније слата анонимна писма у Загреб са захтевом да командир буде Хрват!
Бројне милицијске патроле по Велебиту су само увесељавале домаће становништво тога лета, казујући да усташа још им! Истрага никада није утврдила ко је упутио позив да се Ђуро врати у Карлобаг, а његову сумњу на активност групе у katoličkom samostanu надлежни нису ни покушали да детаљно размотре, јер је после Brozove посете папи било забрањено и гледати у правцу објеката RKC, а камоли посумњати на fratre!
