Прочитала сам на Рибаревом каналу белешку о протестима одржаним у суботу, 23. маја.[1] Хвала Богу, међу руским блогерима са великим бројем пратилаца коначно долази до прогледања и схватања да су протести у Србији национално-патриотски, а не прозападни и антируски. Занимљива је, међутим, његова опаска о проевропској инфраструктури од које демонстранти не успевају да се одвоје. О томе се говори као са неким прекором. И то не изненађује — овај аспект се у руским медијима најчешће тумачи једнострано, као сигуран знак „обојене револуције“, баш као и скакање по улицама. Иако су Срби, у знак протеста и неустрашивости, скакали по трговима под бомбама 1999. године уз песме и сочне псовке упућене Клинтону, и то знатно пре него што су се амерички политички технолози досетили да то искористе на Мајдану за збијање масе.[2] Ипак, не заборавимо да имамо посла са Балканом. Овде никада ништа није једноставно ни црно-бело. Хајде да се позабавимо тиме зашто је једном истински народном протесту потребна прозападна инфраструктура, ако већ није прозападно оријентисан.
Вреди почети од тога да у Србији практично нема независних новина или телевизија: оне или припадају људима повезаним са владајућом партијом, или су у власништву западних инвеститора. Оно мало руских канала се и не рачуна. Локална редакција РТ-а и „Спутњик“ су пука продужена рука прес-службе председника Србије, а никако гласноговорници руских интереса на Балкану. Пратили смо око 100 српских Телеграм канала, пре свега патриотских, од лета 2024. године, када су трајали антилитијумски протести. Требало је почети и раније, наравно, али судбина је наш уиграни тим истраживача информационих ратова довела до српске теме управо тада. У том тренутку су наши руски медији у Србији извештавали о опасности од ископавања литијума и о оправданости захтева грађана. Зато су их у том периоду патриотски канали веома активно цитирали. Дискусије су се водиле чак и на државном РТС-у, па су линкови ка каналима из западног пула, као што су Н1, Данас, Време и други, били у мањини. Увеликo, ти канали нису били популарни међу патриотски настројеном публиком.
Игра демократије је нагло прекинута када су се, након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, студентски протести спојили са антилитијумским, а затим су им се придружиле и друге групе становништва. У агенду су уврштени проблеми Срба на Косову и Метохији, проблеми пољопривредника, просветара, насиља у школама, проблем погубног закона о породици (по скандинавском моделу), трговине децом, отимања националних богастава од стране страних компанија, криминала у врху власти, постојања противуставних закона и међународних споразума, проблем корупције, дисфункционалности правосуђа и полиције, као и још читав низ других мука. Сви државни канали, сви медији повезани са партијским функционерима и сви блогери који на овај или онај начин зависе од власти, одмах су протесте етикетирали као „обојену револуцију“ — и или су потпуно заћутали о тој теми, или су прешли на један конкретан, заједнички наратив.
Ту ситуацију су искористили управо ти прозападни канали. Постали су једини који су студентске протесте приказивали у позитивном светлу, подижући тако сопствени рејтинг. Индекс њиховог цитирања на патриотским Телеграм каналима је вишеструко порастао, чиме су постали главни гласник протеста.
!!!Дакле, нису прозападни медији погурали протесте, већ су протести погурали прозападне медије!!!
Званични рејтинг телевизија и интернет портала у Србији се не води, али ову тенденцију смо уочили проучавајући патриотске Телеграм канале. Занимљиво је да је значајан део њих НВО „Београдски центар за безбедносну политику“, финансиран новцем Холандије, означио као „екстремистичку мрежу која углавном промовише проруске и антизападне наративе, стварајући затворен и поларизован информативни простор“ (иако већина тих канала нема апсолутно никакве везе једни са другима и генерално су веома различити). [3]
Користећи растућу популарност, N1, Danas, Nova S и остали прозападни канали су, упоредо са извештавањем о протестима, почели да гурају своју агенду — антируску, проевропску и проамеричку. Из прашњавог ормара су извукли ликове попут Драгана Ђиласа, Здравка Поноша, Маринике Тепић и осталих. Међутим, брзо је постало јасно да су ти ликови токсични, а дељење објава у којима они учествују углавном је праћено подругљивим коментарима. Слична судбина задесила је и представнике реформисане Демократске странке. Уследила је читава серија нових лица, али са истим старим причама. Исход је увек исти — на студентским страницама и патриотским Телеграм каналима делиле су се искључиво објаве везане за студентске иницијативе и аналитички текстови о конкретним националним проблемима Србије.
Упркос бициклистичком маратону до Брисела који је организовала група студената са два факултета, као и неоствареном аналогном путовању у Москву, студенти су јасно дефинисали своје позиције као искључиво национално оријентисане. На све начине су избегавали било какве нагле покрете према Западу или Истоку, насупрот бројним покушајима пиона западних НВО да позицију протестаната протумаче у своју корист. Такви покушаји су још у мају 2025. године приморали студенте да се огласе. Дана 12. маја 2025. на друштвеним мрежама су објављена саопштења студената и професора Филозофског и Економског факултета Универзитета у Београду, у којима су изразили забринутост због „све учесталијих покушаја да се ЕУ наметне као посредник у решавању политичке кризе у Србији“. У истом саопштењу се наводи: “Примећујемо да се већ дуже време у јавности вештачки ствара наратив да студенти имају очекивања од Европске уније. Од првих дана блокаде смо истицали да Александар Вучић као председник Републике са Уставом веома ограниченим надлежностима није адреса којој се обраћамо и од које захтевамо испуњење наших захтева. Европску унију и њене званичнике посматрамо на потпуно исти начин. Наш покрет није и не може бити сведен на проевропски јер у себи обухвата људе различитих идеологија и ставова. Оно што нас све обједињује, што нам даје снагу, и подршку народа, јесте идеја да институције своје земље можемо и морамо сами натерати да раде свој посао у складу са Уставом, законима и у најбољем интересу грађана. Не смемо заборавити да за тренутну политичку кризу у Србији, због своје деценијске подршке режиму, велики део кривице сноси управо Европска унија. Имајући то у виду сваки покушај повезивања студената са Европском унијом за последицу има искључиво стварање раздора и слабљење нашег покрета, а за последично јачање позиције аутократског режима Александра Вучића.
Борбу за испуњење наших захтева видимо као ствар студената и грађана Републике Србије која се мора решити унутар уставних и законских процедура, враћањем узурпираног суверенитета у руке народа. Остајемо чврсто и доследно посвећени борби за поштовање Устава Републике Србије и испуњење студентских захтева. Једини савезник нам је био и остао народ Србије. Солидарно до испуњења захтева!”.[4]
Оваква формулација им је омогућила да не одсеку западне медије и НВО, већ да се користе њиховом инфраструктуром и могућностима. Међутим, чим би нека од тих структура покушала да говори у име студената, одмах би била „пуштена низ воду“.[5] Ипак, оне су наставиле да прате протесте, јер саме проевропске снаге у Србији уживају изузетно ниску популарност. Баш као и прозападни медији, надали су се да ће подићи сопствени рејтинг јашући на популарности студената. Али те наде се нису испуниле. За студенте је то била корисна симбиоза. Тако је оно што је аутор текста на Рибаревом порталу означио као ману која дискредитује протесте, заправо био једини начин да се пробије информативна блокада и да се инфраструктура противника искористи за сопствене циљеве. Притом, не заборавимо да основу, па и материјално обезбеђење протестног покрета у Србији, чини помоћ обичних грађана — почев од донација и куповине студентских сувенира на базарима, па све до таксиста и возача аутобуса који су људима бесплатно нудили своје услуге и возили их на протесте. Сетимо се како су становници села и градова примали студенте на преноћиште када су са литијама пешке ишли за Крагујевац или Нови Сад. Сетимо се да су људи, када је понестајало места у кућама, износили демонстрантима душеке и ћебад у дворишта и паркове, и доносили им храну.
Протестни покрет није упао у зависност од западне инфраструктуре. Створили су своју, паралелну. На базарима су људима који су били спремни да помогну делили упитнике, где су ови остављали своје податке, чиме су студенти формирали озбиљну базу директних контаката својих присталица широм земље. Студенти су покренули сопствени сајт на којем су правили ажурирани бирачки списак. Јер, као што знамо, званични спискови садрже далеко више људи него што у Србији уопште има становника са правом гласа, а око 40 хиљада „бирача“, према званичним подацима, рођено је још у доба када су Балканом владале Османска империја и Аустро-Угарска. На пример, недавно је народни посланик странке „Србија центар“ (СРЦЕ) Слободан Петровић затражио одговор од власти зашто се на списковима становника земље (према подацима Републичког фонда за здравствено осигурање) води чак 41.306 грађана Србије старијих од 100 година. Једна становница београдске општине Палилула, према списку, има чак 158 година.[6] И сви они, разуме се, уредно гласају. Сви знамо епилог — одговор није стигао. Између осталог, студенти сада формирају сопствену мрежу контролора за изборе за које се надају да ће коначно бити расписани. Пријава је отворена за све, сваки грађанин Србије може постати независни контролор.[7]
Ко год каже да су студенти само наивна деца која немају искуства за тако озбиљан план, тај размишља у оквирима клишеа о обојеним револуцијама. Али ова револуција није обојена. Заједно са том децом овде није само велики део професора и родбине, већ и огроман део становништва, укључујући, пажљиво поменуто, и патриотски настројене активне и бивше припаднике српских служби безбедности, којих је Вучић тако усрдно покушавао да се отараси последњих година како му ништа не би сметало да свој брод окрене ка Западу. И уопште, они који тврде да је народ увек само објекат манипулације, требало би да се сете да ни сами нису рођени на Олимпу, нити су их донеле роде или нашли у купусу. Народ чине људи који могу бити много паметнији и талентованији од оних који њима управљају. Поново се послужимо руским историјским искуством: народна војска (ополчење) настала је на позив обичног грађанина — трговца Кузме Мињина из Нижњег Новгорода, и показала се способном да протера добро организовану војску пољских интервента. А после је тај исти руски народ сам себи изабрао цара, иако је за то време могао да организује и републику. Тако да је ускраћивање права народу на сопствени субјективитет, чак и уз све савремене технологије манипулације, веома опасан самообмана.
Не заборавимо да се Балкан, налазећи се на раскрсници интереса светских сила, овек налазио у самом епицентру симултаних оперативних игара обавештајних служби из на десетине земаља света. Зато, ако ико зна како информативни ратови изгледају изнутра, то су Срби. У том контексту, чак и просечан Србин са зрном сола у глави препознаје и креира манипулације боље него неки професор са наших најбољих универзитета који држи предавања на ту тему. Како се каже — тамо где смо ми учили, они су предали.
Нећемо порицати да су западне НВО и тајне службе, баш као и службе одане самом Вучићу, покушавале и покушавају да преузму контролу над студентским пленумима. За Вучића је то питање очувања личне власти, а за западне службе — питање очувања тренутног система и курса, са Вучићем или без њега. У глобалу, и једни и други у спољној политици гурају прозападну агенду, док су студенти по спољнополитичким питањима све ово време мудро ћутали.
Али у последњих месец дана западњаци су морали да претрпе два тешка ударца.
Ударац први – митинг подршке ЕУ у Београду, одржан 18. априла 2026. године.[8] Ова суморна манифестација је, према објективним подацима са фото-снимака, окупила једва 50 људи, док су прозападни медији у својим храбрим изјавама пренели да их је било чак 200!!!))). Дакле, колико год они у анкетама цртали проценте подршке евроинтеграцијама (од 30% до 40%), стварних присталица тог курса успели су да скупе највише двеста, а рејтинзи прозападних партија и политичара како су били на нивоу од 1-2%, тако су тамо и остали.
Ударац други – студенти су објавили „Меморандум о Косову и Метохији“, у којем су ову аутономну покрајину назвали неотуђивим делом Србије, нераскидиво повезаним са српским идентитетом, прогласивши своју намеру да се за њу боре ослањајући се на дипломатске инструменте и норме међународног права. Подсетимо да је фактичко признање независности Косова и Метохије један од принципијелних услова за улазак Србије у ЕУ. Придруживање НАТО-у под оваквим околностима је такође немогуће.
Објављивање меморандума изазвало је праву хистерију међу прозападним делом публике која је до тада подржавала студенте. Друштвене мреже су буквално експлодирале. Сами студенти су се о овом налету реакција огласили речима: „АнтиНато студенти недавачи, рускокрсташи тамјаничари, вагнероисусовци службочетници! Па ових дана студенти носе више титула уз своје име од Денерис Олујорођене од куће Таргарјен, прве од свог имена итд итд 😳😳😳“.
Реакције српског либералног слоја кретале се се од разочарања и огорчења до оптужби да студенти раде за Вучића, српске тајне службе и „пећинске националисте“ из Шешељевог табора. Наведимо неколико цитата:
šta vas briga: „Може ли се сада рећи да студентски покрет није за улазак у ЕУ? Јер са оваквим меморандумом то је једноставно немогуће. За нас који желимо да већ сутра будемо у ЕУ, да се наша деца не би бавила Косовом цео живот, већ да живе као њихови вршњаци у Европи — опција нема.“
Mračnjak: „’Стидентски’ Меморандум о Косову. Исписао сам главне тачке, да не морате да читате све:
- ‘предци и потомци’
- ‘морални императив’
- ‘залог праведног мира’
- ‘компонента српског националног идентитета’
- ‘заветне вредности’
- ‘духовно наслеђе’
- ‘колективно памћење’“
Golubica: „Малопре су се и званично аутовала деца Шешеља са Вучићем, унуци Милошевића и опет Шешеља, и благословила меморандум којим признају идеолошки континуитет родитељске и дедовске политике. Видели смо прву тачку програма ‘Листе’. Видели смо да је опет низак водостај Дунава.“
EX: „Слиновиви удбаши, нека се ухвате за руке са својим мамама и татама и наједу гована сви заједно.“
TralalislavTralalinsky: „Политехника, Пољопривредни, Виша Пословна… то су налози факултета и високих школа које директно контролише СНС преко својих сподоба. Админи тих налога раде на подели грађана носећи маску студената у блокади.“
Одговор студената Горњег Милановца (ироничан): „Сад су нас звали из странке и рекли да кажемо да то није тачно.“
У глобалу, студенти су постојано и чврсто издржали овај информативни напад:
- Studenti_u_blokadi: „Представљамо вам Меморандум о Косову и Метохији, званичан став Студената у блокади, који је јуче јубиларно прочитан на трибини…“
- Blokada Politehnika: „Уставобранитељи против уставокршитеља. Нема предаје ❤️“
- Studenti Lazarevca: „Ако треба чекаћемо и хиљаду Видовдана!“
- Raf Blokada: „Бранимо Устав, бранимо Србију ❤️“
Посебну подборку скриншотова коментара на српском језику можете погледати код наших колега на каналу Народна одбрана Суботице – овде [9], и овде [10].
Путњава и збуњеност прозападних медија такође су изгледале сјајно. Занимљиво је да ли су уопште допрли до свести чињеница да је народ Србије превео преко воде ове „велике манипулаторе“ из тинк-тенкова са милионским буџетима. Видећемо.
Али игра још није готова, а борба унутар и око протестног покрета не престаје. Срби уче на својим грешкама и генерално не верују никоме, а посебно не онима који најгласније вичу о патриотизму. Као што знамо, Вучић је успео да се одржи на власти управо кријући се иза националне заставе и патриотских парола, док је истовремено потписао Бриселски и Вашингтонски споразум, претварајући Косово у де факто самосталну државу. Народ му је веровао до последњег тренутка. Исто важи и за друге политичаре. Ипак, студенти уживају огроман кредит поверења код становништва, упркос томе што је поверење на Балкану најдефицитарнија роба која постоји. На њима је да то поверење оправдају.
Данас се суочавамо са чињеницом – Србија умире. Она је сломљена, опљачкана, распродата и окупирана. Становништво се смањује, пољопривреда уништава, а здравство и образовање тону у понор. Србија је међу четири најсиромашније земље у Европи. Не може се рећи да је то нормално, нити се потези власти могу правдати притисцима Запада, НАТО базама у окружењу и слично. Земља или брани своје националне интересе, или нестаје. Стога, ако су влада, па чак и опозиција отворено капитулирале, избор је очигледан. Од свих политичких снага, једино студенти говоре о реалним проблемима и реалним интересима земље, а не уске групе бизнис елите. Управо зато су у овом тренутку студенти једини чију ће победу српски народ подржати, без обзира на све ризике. Срби нису навикли да се предају и бориће се до краја.
[1] https://rybar.ru/ne-privedi-bog-videt-serbskij-bunt-chto-stoit-za-eskalacziej-v-belgrade/
[2] https://yandex.ru/video/preview/2224758873812526093?utm_source=copy_link&utm_medium=social&utm_campaign=share
[3] https://t.me/balkanossiper/7641
[4] http://www.nspm.rs/hronika/filozofski-fakultet-u-blokadi-evropska-unija-nije-nadlezna-za-ispunjenje-studentskih-zahteva.html
[5] https://t.me/MladenObradovic/203
[6] https://t.me/NewsSerbia/14327
[7] https://x.com/studentblokade/status/2059591869277884858#m
[8] https://t.me/balkanar/1750
