Miloš Filijović
Доба Независне државе Хрватске је за српски народ један од најстрашнијих периода у његовој историји. Многе жртве усташких џелата нису дочекале правду ни деценијама после смрти. „Пацовским каналима”, уз помоћ Римокатоличке цркве, стотине усташа на високим позицијама пребегло је у Аргентину и друге државе где су наставили нормално да живе у наредним деценијама.
Сестра Макса Лубурића
Нада Шакић је рођена у Ливну у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, данашњој Босни и Херцеговини, 4. августа 1926. године. Била је сестра по мајци Вјекослава Макса Лубурића, првог команданта усташког логора Јасеновац. Њена мајка је била удата за Љубомира Лубурића, а после његове смрти преудала се за Јоза Тамбића, с којим је родила још троје деце, међу којима и ћерке Наду и Зору. Макс је њих две, своје полусестре, после оснивања НДХ, довео у логор Стара Градишка, подлогор Јасеновца.
Нада је од 19. октобра 1942. имала положај „дужноснице” у „Усташкој одбрани” у логору Стара Градишка и била заповедница женског дела логора, који је функциониосао у оквиру логора Јасеновац, чији је командант био њен муж, Динко Шакић. Увек је била у усташкој зеленој униформи са опасачима, пиштољем и камом у чизми. Патолошки је уживала у зверском мучењу и најчешће убијала без икаквог повода.
Нада и Динко Шакић. Фото: Printscreen/Youtube
Постоје сведочења преживелих затвореница која описују њена клања логорашица. Нада би се након покоља мало „утегла“, руком прочешљала косу и наставила даље као да је претходно учинила нешто најнормалније.
У Старој Градишки је за свега три године убијено око 80.000 жена и деце, а Нада Тамбић, касније Шакић, била је један од највећих злотвора. Због својих „заслуга”, Анте Павелић ју је 27. марта 1944. одликовао „Жељезном калајном круном краља Звонимира на ратној врпци”. Није имала ни пуних 18 година.
Заједно вршила злочине са мужем Динком
Нада је била у вези са Динком Шакићем, а њихов однос донео је Динку вртоглави успон у усташким редовима и постао је један од најближих сарадника Макса Лубурића. Венчали су се 12. децембра 1943. године и заједно су учествовали у извршењу злочина над Србима, Јеврејима и Ромима. Немачки лист „Дие Тагесзеитунг” назвао их је „злочиначким брачним тандемом Бони и Клајд из доба Ал Капонеа.”
У Музеју жртава геноцида, Нада Шакић је идентификована по фотографији у усташкој униформи са командантом логора Стара Градишка Маријом Мајом Буждон. А управо су оне, по сећању логораша, заједно са Божицом Обрадовић биле такозвана „црна тројка“ која се највише хвалила почињеним злочинима. Биле су познате и као „хијене смрти”.
У истрази Државне комисије након ослобођења, несумњиво је утврђено да су починиле низ убистава и свирепих мучења логорашица, због чега је Маја Буждон осуђена на смрт. Нажалост, Нада је успела да побегне из земље, емигрира у Аргентину и избегне одговорност за почињена дела.
Сведочења о стравичним злочинима
Шиме Клаић, преживели заточеник Јасеновца, Старе Градишке и Лепоглаве, изјавио је да су „све логорашице дрхтале на помен имена Наде Шакић”. Љиљана Иванишевић, затвореница у Старој Градишки која је као дете била затворена и преживела, сведочила је касније: „Наде Шакић се одлично сећам и памтим сваки детаљ сусрета са њом. Увек је имала осмех на лицу и нисам је се плашила, све док ме није ишибала корбачем када сам од глади почела да скидам парче зида.”
Деца у усташком логору „Јасеновац”
У кривичном поступку против Наде Шакић 1998. године, Љиљана је саслушана као сведок. Тада је, између осталог, изјавила: „Нада је скидала минђуше не откачивањем, него трзањем руком, тако да су те минђуше женама расецале уши. Скинуте минђуше стављала је на један чаршав на коме је била читава гомила златних предмета одузетих приликом доласка жена у логор. Сваке ноћи је учествовала у наношењу удараца женама које су биле у том логору.
Непрекидно је у руци носила корбач (бич) и приликом сваког уласка у просторије где су биле смештене жене она их је ударала тим корбачем. Видела сам приликом сваког уласка Наде да су те логорашице бежале јер су знале да ће добити по који ударац ако се не склоне. Глад у логору била је сваког дана све већа, па сам једном приликом ја у дворишту чупала мало траве да бих то појела из зида и колико-толико угасила жеђ. Међутим, тада је наишла Нада и изударала ме тако да сам ја услед тога пала на земљу. У то време била сам једино дете у логору и претпостављам да се Нада и данас сећа тог поступка који је учинила према мени…”
Љиљана је описала како је Нада Шакић убијала жене у логору: „Не сећам се тачно датума, али знам да је било хладно, па због тога претпостављам да је то био октобар или новембар месец, јер су у то време стално кише падале. Ја сам се склонила у положену кацу у дворишту, у којој је било још неколико жена, међутим дошла је Нада и пуцала у две жене које су лежале у једној каци. Те жене су биле болесне и непокретне. Знам да се једна жена звала бака Томанија из села Велико Набрђе, општина Ђаково, а друга је била Љепосава Лазић, такође из Великог Набрђа. Први пут сам том приликом видела убијање жена и категорички тврдим да је то извршила Нада Лубурић, сада Шакић…”
„Знам да су се усташе у присуству Наде Шакић иживљавале над ухапшеним женама наносећи им ударце по најосетљивијим деловима тела упућујући претње да нико жив из тог логора неће изаћи. Знам да је изузетно велики број жена сваког дана извођен наводно на обављање радова и да се те жене више никада нису вратиле у логор. У одабирању жена за одвођење, наводно на обављање радова, увек је учествовала Нада Шакић…”, сведочила је Љиљана.
Сећања Паве Молнар, једне од ретких преживелих
Паву Молнар, Хрватицу која је преживела логор Стара Градишка, усташе су у фебруару 1942. као деветнаестогодишњу студенткињу медицине ухапсиле и транспортовале у логор где је остала до јануара 1944, када је размењена. Пава је ухапшена јер је била члан партизана. „У размену су могли ући само логораши Хрвати, док Срби, Јевреји и Роми нису размењивани”, испричала је Пава. Она је дала интервју за „Тхе Wорлд Хисторy Цханнел” у ком је говорила о ужасима Јасеновца:
„Српкиње и Јеврејке су одвођене у ’Кулу’. Свако ко је тамо одведен, осуђен је на смрт. Пацови у кули били су велики као мачке, ишли су по људима, гризли им уши. Ја сам видела камион са усташама који су носили лопате и жене којима је наређено да уђу. Оне су викале ’а где су наше ствари?’ Усташе би им одговориле ’доћи ће за вама’. Међутим, нико више није видео ове жене. Маса жена је убијена.”
Пава је кроз сузе испричала шта је за њу било најпотресније:
„Колоне мајки са децом долазиле су са Козаре. Усташе су мајке одвајале од деце. То су мала деца, нека тек рођена, а нека до 15 година. Тај крик који се чуо, цела Градишка је одјекивала од вриске и јаука деце. То се не може опростити. То је страшно! Онда су та деца одведена у посебне зграде. Неке наше Хрватице су око њих мало водиле рачуна, међутим сва деца су од пролива, тифуса и глади помрла.”
Преживели логораш из Сиска, Старе Градишке и Јасеновца Љубомир Михајловић сведочио је о злочинима Наде Шакић у логору Стара Градишка 1943. године:
„Била је преке нарави и сви логораши и логорашице избегавали су сусрет са њом, па чак и поглед на њу. У лето 1943. године, када смо ишли на рад око 7 сати, видео сам Наду Шакић како је убила једну младу логорашицу, старости око 30 година, која је чистила парк метлом. Нада је седела у парку и из седећег става пуцала у леђа те логорашице, са удаљености око 10 метара. Она је то урадила као из хобија, јер иста логорашица није ништа била крива.
Нада Шакић је ту логорашицу убила једним метком, а пре тога је изашла из цркве католичке која се налазила у кругу тога парка. По убиству те логорашице она је и даље остала да мирно седи на клупи у парку, као да се ништа није догодило. Није се узбуђивала, јер је то њој била свакодневна пракса, да батина и убија логорашице, било пиштољем или камом…”
Љубомир је у свом сведочењу описао још ужасније сцене убистава за која Нада Шакић никада није одговарала и умрла је у Хрватској као слободан грађанин:
„Отприлике око двадесетак дана по убиству логорашице, лично сам видео како Нада Шакић коље једну логорашицу на степеништу главног улаза у ’Кулу’. Ухватила ју је за косу с леђа левом руком, а из чизме је десном руком извадила каму (бодеж) и пресекла врат логорашици с предње стране, иста је пала на степениште. У ’Кули’, где се налазила радионица где сам ја радио, било је мучилиште за логорашице, где их је доводила, мучила и убијала Нада Шакић. Врло често сам лично видео како Нада одводи логорашице у ’Кулу’, а одмах затим се чује врисак који смо сви чули у радионици. Које је одвела логорашице, нису се никад вратиле из ’Куле’…”
Забележено је много сведочења о злоделима монструозне Наде Шакић. Кроз логор Стара Градишка прошло је преко 80.000 жена, и око 10.000 деце, од којих су скоро сви побијени или умрли од заразних болести због катастрофалних услова живота. Сведок Лазар Јанков сведочио је да је „међу усташама било доста жена. То су биле ’усташке дужноснице’. Оне су владале женским логором и убијале жене… три Лубурићеве сестре клале су као и сваки усташа. Највише се истицала Нада, милосница усташе – кољача Динка Шакића.”
Милан Прља сведочио је да је његову баку, Стану Рончевић из Петриње, заробљену у Старој Градишци, Нада Лубурић ударила цокулом у пределу листа ноге тако јако да је остала рана која се цедила све до смрти.
Ђордана Мандић Фридлендер на суђењу усташи Анти Врбану у Загребу 1948. године изјавила је: „Можда је најгори злочин у женском логору Стара Градишка било масовно уморство неколико стотина дјеце у јесен 1942: дјецу српских села, голу, босу, изгладњелу и болесну убијали су ножевима, маљевима, и дављењем плином тако да је од којих 1500 дјеце остало њих око 600, коју су насилно прекрстили и након пар мјесеци послали у Загреб у сиротиште да се усташки одгајају.”
Бекство од руке правде
Динко и Нада Шакић су у мају 1945. побегли у Аустрију са другим усташама. Наиме, после завршеног Другог светског рата, Римокатоличка црква активно је помагала усташама и нацистима да побегну и избегну правду. Ватикан и његове установе развиле су читаву мрежу путева за бежање ратних злочинаца заједно са обавештајном службом САД – такозвани „Пацовски канали”.
Тим каналима је хиљаде ратних злочинаца стизало у Рим са лажним пасошима, који су често били и документи Међународног црвеног крста, а одатле су упућивани углавном у Шпанију и Јужну Америку у земље где су владали режими под великим утицајем Римокатоличке цркве.
Међу хиљадама зликоваца које је Ватикан спасио одговорности за злодела, било је и преко 200 усташких челника, као што су Анте Павелић, Макс Лубурић, Љубо Милош, Андрија Артуковић, надбискуп Иван Шарић и многи други, а међу њима и Динко и Нада Шакић.
У Аустрији су добили сина, коме је кум на крштењу био Анте Павелић. Из Аустрије су се склонили у Ђенову, а одатле пацовским каналима у Аргентину, које је организовао Крунослав Драгановић, човек од поверења папе и Алојзија Степинца. У градићу Санта Терезита живели су мирно као Љубомир Билановић и Нада Есперанца Тамбић де Билановић у вили од 200 квадрата на обали Атланстког океана. Године 1947. у Росарију су отворили малу фабрику текстила. Добили су још двоје деце и свима је крсни кум био Анте Павелић.
Када је 1998. године покренуо питање изручења Динка Шакића Хрватској, ни СР Југославија ни Хрватска првобитно нису спомињале изручење Наде Шакић, која је истраживачком тиму новинара аргентинског Канала 13 рекла: „Мој муж је национални херој у Хрватској и неће му бити суђено!”
Динко Шакић изручен је Хрватској 18. јуна 1998. године, а загребачки Јутарњи лист 27. јуна пренео је да је Ефраим Зуроф, директор „Центра Симон Визентал”, покренуо истрагу и против Наде Шакић за злочине које је починила у концентрационом логору Стара Градишка.
Оптужница против Наде Шекић
Виктор Рамос, шеф одељења аргентинске владе за борбу против расизма, 16. јула 1998. саопштио је да је подигнута оптужница против Наде Шакић, која је тада имала 72 године. Савезна Република Југославија 22. јула затражила је изручење Наде Шакић од Аргентине због кривичног дела геноцида и ратних злочина. Аргентинска полиција ухапсила је Наду 24. јула, а до изручења одређен јој је кућни притвор.
Убрзо после тога, већ 28. јула, Хрватска је такође упутила Аргентини захтев за изручење Наде Шакић да би јој се судило за ратне злочине које је починила у концентрационим логорима Стара Градишка и Јасеновац и у складу са правилима међународног права, доставила доказе о злочинима за које је терети. Наредног дана, аргентински званичници изјавили су да је одлучено да се Нада Шакић изручи Хрватској, а Виктор Рамос је рекао: „Политичка одлука је донета. Изручићемо је Хрватској. Свесни смо да жртве живе у Југославији, али су злочини почињени у Хрватској.”
Првог новембра 1998. године Нада Шакић је на аеродрому у Буенос Ајресу предата припадницима Интерпола и хрватске полиције, који су је укрцали на авион за Франкфурт, одакле је 2. новембра летела за Загреб. На загребачком аеродорму је уведена у полицијско возило, а на рукама није имала лисице. Смештена је у Окружни затвор у Реметинцу, у засебну ћелију, у истом затвору где се од 18. јуна налазио њен супруг Динко Шакић.
Врло брзо се показало да је суђење Нади Шакић било најобичнија фарса и да је Хрватска поднела захтев за изручење Аргентини да би спречила њено изручење СР Југославији, где би одговарала за стравичне злочине које је починила. Наиме, 1. фебруара 1999. године Жупанијско тужилаштво у Загребу одустало је од даљег кривичног гоњења Наде Шакић, јер током истраге „није утврђена основана сумња” да је починила кривично дело за које се терети. Поступак против ње је обустављен и већ у послеподневним часовима пуштена је на слободу.
По изласку из затвора, новинарима је дала кратку изјаву: „Осећам се изврсно, правда је победила. Срећна сам што сам дошла у своју земљу, то ми је и била највећа жеља.” У Аргентину није имала намеру да се враћа, јер како је указао њен адвокат, тамо јој је претила опасност од изручења СР Југославији.
У току тромесечне истраге против Наде Шакић, саслушано је 26 сведока, бивших логорашица, за чије исказе хрватско тужилаштво тврди да „ниједан није потврдио наводе инкриминације”. Тужилаштво није позвало ниједног сведока из Србије и Републике Српске, што само потврђује тезу да је суђење било фарса и да није ни постојала намера да се прикупе докази о злочинима Наде Шакић.
Хрватска ослободила Наду Шакић
СР Југославија саслушала је сведоке Десу Девчић, која је тврдила да је Нада Шакић газила болесне и трудне логорашице, Љиљану Иванишевић која је била очевидац када је Нада пиштољем убила Лепосаву Лазић и баку Томанију, Еда Шајера који је Наду Шакић видео на челу колоне 600-900 жена које су 21. априла 1945. брутално ликвидиране са циљем да се уклоне сведоци злочина геноцида над Србима, и многе друге. Изјаве сведока достављене су Жупанијском суду у Загребу, међутим ниједна није уважена.
Реагујући на вест о ослобађању Наде Шакић, Ефраим Зуроф истакао је да је само доказни материјал који је „Центар Симон Визентал” доставио Министарству правде Републике Хрватске довољан за доказивање кривице Наде Шакић, закључивши да је њу, у ствари, оптужбе ослободио председник Хрватске Фрањо Туђман. У медијима су се појавили и наводи да је Нада Шакић чак тражила и одштету за три месеца проведена у затвору током трајања истраге.
Хрватска је Нади Шакић, након што ју је ослободила, омогућила живот у елитном дому за старије у Загребу. Телевизија ју је приказивала као стару и тешко оболелу особу, која је једва дочекала да дође у своју Хрватску, док је она уживала све привилегије достојне националног хероја и заслужног грађанина.
Јованка Алексић-Бобић, која је заробљена јула 1942. године, после ослобођења Наде Шакић јавила се Музеју жртава геноцида у Београду да сведочи, и између осталог рекла:
„У логору Стара Градишка логораши су били Срби, Јевреји и Цигани. Било је јако пуно мајки са малом децом. Деца су отимана од мајки и одвођена да се више никад не врате… Сећам се да је Нада Лубурић била прелепа жена и велики монструм. Отету децу је обукла у усташке униформе. Та деца су морала у строју да певају ’Ми смо деца малена, све усташе праве, за Хрватску даћемо наше младе главе’. То су била српска деца.
Неописива је била та сцена када њихове мајке вриште, гледају ту сцену и спремају се пут за Немачку… Када смо кренули фургоном ка Сиску, једна мајка је из очаја скинула каиш са своје хаљине и ту пред нама свима се обесила у фургону, јер није могла да издржи бол. Била сам и непосредни очевидац догађаја када је Нада Лубурић једну трудницу у поодмаклим месецима трудноће чизмом шутнула у стомак…”
Сведочење Босиљке Пешић из Паучја код Ђакова пред истражним судијом у Београду било је можда и најпотресније: „По доласку у логор Јасеновац, мој отац је одмах одвојен, тако да смо ми деца остали са нашом мајком у Јасеновцу неких двадесет дана највише, након чега смо пешице транспортовани до Старе Градишке. Када смо стигли, наша мајка је одмах одвојена, а ми деца смо остали на отвореном простору…
Командант логора била је Нада Лубурић, коју веома добро памтим јер сам имала непосредни контакт са њом. Била је у усташкој униформи, у десној чизми је држала корбач – бич. Када би пролазила између логораша са тим бичем их је ударала.
Ја сам све време водила бригу о мом најмлађем брату, двоипогодишњем Милану, који је по доласку у логор Стара Градишка једноставно нестао. Пролазећи кроз двориште логора ја сам начула дечји плач у једној згради и препознала сам његов плач. Попела сам се на спрат и у једној просторији затекла сам језив призор – бебе су по поду лежале мртве. У тој просторији сам видела мога брата, а такође и окривљену Наду Лубурић, која је била у погнутом положају. Давала је деци да ставе нешто у уста. Како сам имала 12 година, нисам знала о чему се ради. Тек касније сам схватила да им је она у ствари давала отров.
Газећи између лешева беба које су биле на поду, узела сам у наручје мога брата Милана. Окривљена се у том моменту окренула, видела је да сам подигла дете, ударила ме је по рукама, тако да сам испустила Милана из наручја. У том моменту, а све време је газила преко лешева беба које су биле на поду, њој је испао хигијенски уложак на једну мртву бебу.
Сагла се да подигне уложак, а ја сам искористила тај тренутак и са братом у наручју побегла сам из те просторије. Призор је био језив… Када смо стигли у Загреб, на мојим рукама је умро мој најмлађи брат Милан, пена му је цурила из уста. Тек тада сам схватила да је и он отрован, да није умро од глади и жеђи. Од момента када сам узела мог брата из оне просторије па до његове смрти прошло је три дана…
Желим да напоменем и то да је на превару окривљена Нада позивала децу речима ’Ко хоће да види маму, нека пође са мном’, тако да су мала деца масовно терана ка једном каналу. То сам лично видела својим очима. Та деца се никада више нису вратла у логор. Окривљена је давала налоге усташама да ту децу ликвидирају на тај начин што би деци рекли ’Нагните се ка каналу, мама вам је доле’. Деца би се сагла. У тим моментима, усташе би их убијале маљевима по глави.
Ја сам спремна да идем на суђење Нади Шакић уколико добијем позив од Жупанијског суда у Загребу. Немам чега да се плашим, јер све што сам изјавила данас пред судом је права истина”, рекла је Босиљка Пешић.
„Суђење је било превара”
Ефраим Зуроф је после ослобађања Наде Шакић схватио да је суђење било превара. Тада је изјавио: „Чин ослобођења Наде Шакић оправдава тврдње да је Нада Шакић доведена у Хрватску да би се избегло њено изручење Југославији, а самим тим да би се избегла и пресуда против ње.”
Директор „Центра Симон Визентал” у Лос Анђелесу, рабин Абрахам Купер, изјавио је после ослобађања Наде Шакић: „Данашња нечувена одлука извргава руглу тврдњу да хрватска влада има икакву стварну намеру да икада осигура правду за жртве етничког чишћења Срба, Јевреја и Рома почињених у тој земљи у току Другог светског рата.”
Динко Шакић је осуђен 4. октобра 1999. године на 20 година затвора. Умро је у 86. години 21. јула 2008. у затворској болници Реметинец, у којој се налазио од 2001, где му је обезбеђен високи комфор, с телевизором и компјутером како би могао да пише мемоаре, а неколико пута месечно могао је да посети и своју жену Наду. Сахрањен је на загребачком крематоријуму 25. јула 2008. у пуној усташкој униформи из Другог светског рата.
Интерпол Србије је 15. јула 2011. године расписао међународну потерницу за Надом Шакић, међутим истог дана хрватски медији објављују да је она преминула 5. фебруара исте године и да је кремирана на загребачком гробљу Мирогој.
Извор: КУРИР https://www.kurir.rs/zabava/zivot/10032376/ko-je-nada-sakic-duznosnica-ustaskog-logora-stara-gradiska
