Лука Кијачић
У времену дубоких друштвених подела и све чешћих спорова око националног идентитета, Видовдан остаје једна од најзначајнијих тачака српске историјске и културне свести. Шта данас представља видовданска идеја, због чега је постала предмет политичких злоупотреба, како обновити друштвено поверење и зашто српски народ често осцилује између самопрецењивања и самопорицања – нека су од питања о којима смо разговарали са професором Филолошког факултета др Милом Ломпаром.
Професор Ломпар био је гост на недавно одржаној трибини у Крушевцу, уочи Видовдана, на којој је заједно са др Радомиром Батураном говорио о косовском миту, српској традицији и култури. У разговору за Одјек, професор Ломпар, између осталог, даје занимљив осврт на тренутну ситуацију, откривајући шта би велики српски писци (попут Црњанског, Андрића и Његоша) рекли о дешавањима у земљи и свету.
– Видовданска идеја била је присутна у једној од тежишних тачака српске културе – у косовској традицији, која је у великој мери одредила српски културни образац. После дугог сазревања током 19. века, она је своју обнову, па и највећи успон, доживела уочи Првог светског рата. Тада је, чини ми се, постигнут један редак склад у српској култури: између интелигенције, идеала просвећености и најширих народних слојева, који су у то време били претежно сељачко становништво. На известан начин остварен је склад који је још 1807. године наговестио сусрет Карађорђа и Доситеја Обрадовића у Београду – каже професор Мило Ломпар.
Вукова и Доситејева начела створила су велики успон народа, државе и чинилаца националног живота, објашњава он:
– С једне стране био је Доситеј – просвећеност и европска димензија наше културе; с друге Карађорђе – херојска традиција и историјско искуство српског народа. Та два начела поново су се спојила пред Први светски рат, што је представљало велики успон народа, државе и свих чинилаца националног живота. То не би требало занемарити. Касније је, међутим, видовданска идеја прошла кроз трансформацију која јој није донела добро. Уосталом, њен најцеловитији израз дао је наш велики хелениста Милош Ђурић у знаменитом есеју „Видовданска етика“.
Од југословенства до комунистичке сумње
Између два светска рата, како каже, дошло је до промене изворног садржаја видовданског концепта:
– Између два светска рата, пре свега настојањем краља Александра, дошло је до својеврсне промене изворног садржаја видовданског концепта. Покушало се да се он усклади са идејом интегралног југословенства, што је било тешко одрживо, па и суштински неодрживо. После Другог светског рата косовска традиција нашла се под радикалном идеолошком сумњом. То је био део ширег процеса у којем је српска култура пролазила кроз идеолошку деструкцију. Последице тога осећају се и данас, нарочито у делу невладине и другосрбијанске интелигенције, која настоји да комунистичке обрасце преведе у језик савремених европских вредности.
Цитарујући хеленисту Милоша Ђурића, Ломпар каже да је видовданска етика дубоко сагласна са европским вредностима:
– При томе се занемарује једна важна чињеница: видовданска етика, онако како ју је дефинисао Милош Ђурић још пре Првог светског рата, дубоко је сагласна европским вредностима. Не интересима, него вредностима. То је разлика коју морамо стално имати на уму. Због тога данас имамо две крајности. С једне стране постоји неодговоран, реторички и површан однос према традицији и Видовдану, а с друге отворено порицање основног моралног императива који видовданска традиција носи.
Видовдан као предмет политичких злоупотреба
На питање – зашто је Видовдан постао предмет честих политичких злоупотреба и манипулација, професор одговара:
– Зато што представља изузетно снажан симболички капитал. Када поседујете симбол који препознају најшири слојеви становништва, без обзира на образовање или интелектуалне разлике, јасно је да ће политика покушати да га употреби. Политичари веома добро осећају траг који води ка њиховом основном циљу – власти. Зато настоје да симболички капитал Видовдана прилагоде сопственим политичким потребама, свом времену и свом интересу.
Додаје и да велики проблем представља када се општенародни симбол сведе на једну политичку странку и појединца:
– Проблем настаје када се један општенародни симбол сведе на једну политичку странку, а затим и на једног човека. Тада се концепт којим је народ вековима живео поистовећује са пролазном политичком фигуром. Ниједна личност, без обзира на своје квалитете или мане, не може представљати целину видовданског завета.
Систем партијске државе и патња за угледом
Професор Ломпар сматра да је један од основних проблема данашњих политичара тежња ка обнови модела партијске државе:
– То је, у суштини, стални напор Српске напредне странке. Подсетићу да је између 1945. и 1990. године основни облик политичког поретка била управо партијска држава – држава која је плен странке. То је био класичан облик комунистичког владања. Овде није реч о комунизму као идеологији, већ о структури власти у којој се обнавља исти образац: да је држава подређена партији и да практично нема јавног живота изван хоризонта који она одређује.
Одлуку да Светосавску награду у Крушевцу добије Фондација за народ и државу, чији је оснивач СНС, као и Видовданска награда која је припала Дарку Глишићу, а која се годинама уназад додељује члановима и функционерима владајуће партије, професор оцењује као компромитовање таквих признања:
– На тај начин компромитују се и светосавска и видовданска награда. Истовремено, Српска напредна странка пати од озбиљног дефицита јавног угледа. Углед се, међутим, не може ни наметнути ни купити. То је једна посебна врста друштвеног капитала. Зато се покушава да се његов недостатак макар привидно надокнади додељивањем оваквих признања.
Друштвени споразум као излаз из вишемесечне кризе
На питање како види излаз из дубоке друштвене кризе, професор Ломпар одговара да једноставно решење не постоји. Он сматра да је неопходно постићи нову врсту друштвеног споразума у којем ће бити усклађена индивидуална права са историјским искуством и културном традицијом:
– Данас људи, у европском простору којем припадамо, имају развијену свест о својим индивидуалним правима. Али, истовремено, не може се занемарити историјско наслеђе и традиција. Потребно је успоставити равнотежу између та два начела.
Професор објашњава да би то подразумевало својеврсни повратак искуству српске државе пре југословенског периода:
– Југословенско искуство представљало је историјску девијацију нашег развоја. Ту девијацију требало би заобићи и покушати да се поново успостави природнији континуитет националног развоја. Потребно је време да српски народ ментално и психолошки преради тежак пораз који је доживео управо унутар југословенског искуства.
Професор даље указује да савремено друштво оптерећује изразито материјалистичка свест:
– Данас преовлађује схватање да човек постоји искључиво на вегетативном и материјалном нивоу. Таква свест, преко доминантних културних образаца, често постаје шифра једне колаборационистичке и издајничке политике.
Ипак, наглашава да би обнова друштва могла да почне од једног веома једноставног начела:
– За почетак бих усвојио једно правило: ни национална, ни анационална, ни родољубива, ни европска политика не сме да дозволи крађу. То би требало да буде полазна тачка. Тек када крађа, насиље и произвољност буду онемогућени, друштво може да се врати у нормалне оквире.
Српски менталитет између самопрецењивања и самопорицања
Говорећи о српском менталитету, професор Ломпар оцењује да је једна од његових основних особина одсуство стабилних културних стандарда:
– Ми немамо довољно чврсте стандарде културе, немамо границе испод којих се не иде. Уместо тога, непрестано осцилујемо између две крајности. С једне стране јавља се ирационално самопрецењивање, које повремено поприма веома изражене облике. С друге стране, као последица таквих успона, долази до још снажнијег самопорицања и самопотцењивања.
Професор подсећа да се такве осцилације могу пратити и кроз историју:
– После великих успеха, попут 1918. године, долазило је до претераног самопоуздања. После великих пораза и распада Југославије почетком деведесетих уследило је готово потпуно самопорицање. Ми, заправо, тешко успевамо да и победе и поразе прихватимо рационално. Недостаје нам способност да трајемо у једној уравнотеженој свести о себи.
Патријархална култура имала је јасна правила
Професор сматра да је српска патријархална култура, упркос својим ограничењима, успевала да успостави чврст систем вредности:
– Дугим историјским трајањем, током османског периода, патријархална култура кодификовала је одређене обрасце понашања. Они су често били строги, понекад и сурови, али су представљали јасну меру друштвеног живота. Знало се преко којих граница се не прелази.
Као илустрацију наводи једноставну реченицу коју су старији људи често изговарали:
– До скоро сте од старијих могли да чујете само: „То се, сине, не ради.“ Није било потребе за дугим објашњењима. Сама та реченица представљала је закон културе. Оног тренутка када почнете све да објашњавате, већ сте у проблему. Једноставно – то се не ради.
Професор оцењује да модерна култура није успела да изгради такву врсту општеприхваћених норми:
– Патријархална култура се током 20. века распала, али модерна култура није успела да створи сопствене стандарде који би постали трајна мера друштвеног понашања.
Шта би данас рекли наши велики писци?
На питање како би данашњу Србију видели највећи српски писци, професор одговара да би свако од њих реаговао у складу са сопственим духовним искуством:
– Андрић би рекао да је све исто, само што су турбане и капе заменили неки други одевни предмети. Црњански би рекао да је, на неки начин, талас упростачивања свести угрозио идеал који човеку лебди пред очима, тежећи да све поравна и изједначи. Меша Селимовић би вероватно рекао нешто карактеристично за његов поглед на свет – да је оно што представља љубав у животу на неки начин заувек изгубљено.
Ту су и Десница, Вук Караџић, али и Његош:
– Владан Десница вероватно не би рекао ништа; посматрао би све са извесном иронијском дистанцом. Али би, можда, двојица тако високо вреднованих стваралаца у нашој култури понудила оптимистичнији одговор. Вук би, на пример, рекао: „Не да се, али ће се дати“, а Његош: „Одбрана је с животом скопчана, нека буде борба непрестана!“ – поручио је проф. др Мило Ломпар.
Извор: Odjek https://odjek.rs/milo-lompar-o-vidovdanu-i-aktuelnim-desavanjima-bez-moralnih-granica-nema-ni-drzave/
