ЗАШТО СЛОБОДАН РЕЉИЋ?
Зато што Сободан Рељић и пише и говори крајње јасно, не мути воду да иугледа дубље, не симулира целину вештином, и, што је најважније, Слободан Рељић чита. Он зна шта су књиге, верује у њих, и јасно му је да ће се, између осталог, борба водити и против књига. И заиста се води. Недавно ми је проф. др Драгана Стенли из Аустралије послала вест како се тамо укидају позајмне библиотеке, а књиге се прерађују у стару хартију. Тобож, све је дигитализовано, па нема потребе за књигама. Библиотеке на универзитетима постају кафићи за студенте.
Све како је описао Реј Бредбери у „Фаренхајту 451“: књиге треба уништити јер људе чине несрећнима.
А Рељић баш у то не верује.
И његова књига „После изгубљених илузије/ Невдиљива влада од демократије до хипнократије у 99 слика“ ( издање Информатике из Београда ) показује да су нам књиге и сада насушно потребне као оружје у борби за мисао. И Смисао.
Рељић пише јасно, без симулације дубине, и да читање схвата као чин отпора. У времену у коме се библиотеке претварају у сувишне институције, књига постаје оружје против масовне хипнозе. Рељићева књига je лектира за човека који не жели да буде само корисник информација, него неко ко мисли као што се мислило некад – својом главом.
У ВЕКУ ЛОБОТОМИЈЕ
Савремени човек живи под непрекидном сугестијом медија, реклама, политичких порука, техничких процедура и страхова који се производе као средство управљања: човек се више не понаша као личност која расуђује, већ као биће које реагује на сигнале. Пандемија короне je пример масовног увођења популација у стање страха и слепе послушности. Јавност се претвара у масу која чека директиву. Реч, која је у античкој и хришћанској традицији имала снагу завета и битијну везу са Истином, у модерном свету постаје техничко средство за лоботомију путем пропаганде. Када реч изгуби обавезујућу снагу, истина може свакодневно да се мења без унутрашњег потреса.
Рељићева критика модерности почива на уверењу да су капитализам, комунизам и сцијентизам постали заменске религије. Уместо вере у Бога јавља се вера у прогрес, у трајну овдашњу срећу и у могућност коначног уређења света. Модерни човек је веровао да ће наука и техника решити драму постојања, али је прогрес произвео нове облике ропства. Управо зато књижевност, по Рељићу, често види оно што политика, наука и друштвене теорије неће да виде. Замјатин, Хаксли, Орвел, Достојевски, Флобер, Балзак, Музил, Хашек и други постају тумачи стварности зато што показују тешке духовне последице цивилизацијског преображаја. Дистопија je начин да се препозна стварност, пошто су све утопије су постале дистопије.
ЗАМЈАТИН, ХАКСЛИ, ОРВЕЛ
Средишње место код Рељића имају Замјатин, Хаксли и Орвел. Замјатинов роман „Ми“ приказује свет Машине: државу бројева, стаклених зидова, контролисане сексуалности, математички прорачунате судбине и укинуте слободе. Човек више није личност, него број изложен погледима државне моћи. Кључно питање гласи: шта ако човек добровољно изабере срећу без слободе? Хаксли показује други облик ропства, у коме репресија није пре свега насиље, него пријатност, дрога, условљавање и лажна слобода тела. Човек бива научен да воли своје ропство. Орвел сведочи о свету у коме власт жели да управља стварношћу тако што непрестано преправља прошлост и симулира садашњост која води у будућност. Ипак, код свих дистопијских писаца остаје траг отпора. Оружја којима се, на њиховом трагу, служимо су неприлагођеност, потреба за истином и немогућност да људско биће буде сведено на број.
РУСКА ПОБУНА
Због тога је Достојевски један од кључних аутора за разумевање Рељићеве критике савремености. Достојевсков човек из подземља одбија да буде сведен на рационалне формуле. Разум је важан, али није целина живота јер човеково хтење, побуна и покајање показују да се личност не може до краја прорачунати. Уобразиља је болест, али управо та „болест“ доказује да човек није ствар, вели Достојевсков Човек из подземља. Идеологије прогреса непрестано обећавају коначно решење ( како то нацистички звучи), али човек увек измиче јер је бесконачан. Тамо где систем тврди да је све завршено, јавља се пукотина слободе. Зато се духовна глад не може задовољити техником, нити се душа може нахранити илузијама прогреса. Напредак без духовног раста прави патуљке, а не дивове. И ми живимо у патуљастом свету на који је пала џиновска сенка нихилизма.
Рељић нас подсећа и на руског песника Јесењина на путу по Западу. Он у Европи види духовну оскудицу, власт новца и уређене празнине. Русија и православни Исток нису идеални, али и даље решавају питање душе које је Запад потиснуо. Боље је умрети у Русији коју је захватио ковитлац него умирати на Западу – сваког дана, заточен у мехур једне нуле, у привиде који гутају душу. И Јесењин је тако поступио – вратио се да умре тамо где има живота.
ОД ХУМАНИЗМА ДО КОМУНИЗМА
Хуманизам и ренесанса означавају почетак модерне самоуверености у којој се човек поставља испред Бога, а научно-технички разум преузима улогу врховног тумача света. Ћопићев Николетина Бурсаћ показује, на начин на који је Бранко Тужног Лика умео да проговори о нама, како атеизам може постати административна наредба – комесар каже да нема Оца Небеског, али мајка великог јунака не пристаје на наредбу комесара. Ћути, али носи истину: лична и породична постојаност показује да се вера не уништава декретом. И тако смо ту и данас. Држимо се, упркос жељи Запада да у нама убије Христа.
Комунизам је једна од западних идеологија која је желела да замени хришћанство новом религијом. Позивајући се на Берђајева, Рељић комунизам не сазире само као политички систем, него као духовни пројекат у коме човек одбацује Бога да би створио нове богове. А нови богови су идоли. Јер идол је свака творевина којој се људи клањају кад престану да се клањају Творцу. Дело људских руку се аутономизује и господари онима који су се одрекли Вишњег и себе у Њему. Авангардна уметност, као код Кандинског и Маљевича, је део истог посла: уметник више није само стваралац форме, него демијург који жели да овлада космичким и друштвеним силама.
Мирча Елијаде служи као Рељићев сведок да је тек модерни западни нерелигиозни човек достигао пуни „процват“, признајући себе као јединог творца историје. Раније је било и атеизма и антитеизма, али то није била масовна појава. Данас је масовна појава. Ипак, „шупљи човек“ ( израз песника Томаса Елиота ) који одбаци трансценденцију не остаје без религије – он почиње да се клања идеологијама, вођама, тржишту, техници или самом себи.
КАПИТАЛИЗАМ ЈЕ РЕЛИГИЈА
Посебно место код Рељића заузима критика капитализма као религије. Ослањајући се на Валтера Бењамина и Кристофа Флајшмана, он показује да капитализам функционише као култ без догме и теологије, али са непрекидним обредима куповине, потрошње и задуживања. Дуг постаје кривица, а капитал једних је ропски дуг других. Предузетници, државе и потрошачи морају да се задужују како би систем наставио да расте. У том свету утвара спасење се не тражи у преображају личности, него у бескрајном ширењу тржишта, а резултат је очај. Сартрова сцена са продајом опроштајница у драми „Ђаво или Господ Бог“ показује моралну грађу гомиле: лакши пут куповине индулгенција замењује врлину, покајање и жртву. Између племенитости и малог ћара гомила најчешће бира ћар.
Насупрот капиталистичком култу дуга, Рељић подсећа на античке и библијске представе мере. Разлика између економике и хрематистике, коју познаје још Аристотел, показује да није свака производња природна и добра: економика служи вредности која се ствара ради људи, а хрематистика је гомилање новца као акумилиране моћи. Та моћ данас људе потчињава најгорем олошу маскираном у „вредне, паметне и добре“ капиталисте ( то се, пре свега, односи на банкстере, који живе од лихве и каматарења ). Средњовековно схватање да прекомерно узимање значи да неком другом недостаје нешто што му је бескрупулозни богаташ отео супротставља се модерној апологији бескрајног раста. Библијска опросна година показује да се дугови морају брисати да новац не би постао бог, а Оче наш је молитва која указује на праштање дуга као кључ за отварање браве међуљудских односа. Гетеов „Фауст“ је, вели Рељић, најоштрија књижевна осуда капиталистичког „хуманизма“: човек који је продао душу ђаволу постаје јунак доба, спреман да руши природу, предање и ближње ради свог пројекта прогреса.
КУЛТУРА И КОНЦЛОГОРИ
Из критике капитала Рељић улази у питање Истока, Европе и праведности. Мајкл Хадсон служи као полазиште за тврдњу да је предност Истока у томе што новац и кредит може да третира као јавну корист, а не као приватну привилегију банака. Солжењицин је ту да постави питање покајања и правде: држава без праведности јесте разбојничка дружина, а човечанству се приближило време када покајање није само припрема за вечност, него услов земаљског опстанка. Солжењицинова дефиниција слободе као самоограничења супротстављена је западном појму неограничене слободе и марксистичком појму слободе као нужности. Слобода није право да човек бесконачно увећава своје жеље, него способност да се ограничи ради другога.
Православна критика Европе развија се преко размишљања оца Георгија Металиноса, архимандрита Јустина Поповића и владике Николаја. Европа није неутрални простор универзалне културе, него историјски поредак који је одступио од јелинско-хришћанског корена. Металинос указује на франачко-германско преобликовање Запада и на чињеницу да је православно присуство у таквој Европи постало суштински немогуће, осим по цену издаје Бога и душе. Отац Јустин разликује западни хуманизам од православног теохуманизма: идеал православних није самодовољни рационални појединац, него светитељ, човек који се обожује и постаје личност у заједници Цркве. Владика Николај види Европу као цивилизацију која се хвали културом, фабрикама и производима, али је престала да се хвали Христом. Култура без Бога није спречила варварство – музеји, библиотеке, универзитети и поезија могли су стајати поред концентрационих логора.
Зато логор постаје једна од најстрашнијих слика западне цивилизације. Ослањајући се на Џорџа Стајнера, Рељић показује да концентрациони логор није случајна грешка културног света, него могући исход цивилизације која је изгубила Бога, а задржала способност да производи митологију страха и казне. Роберт Мерл у роману „Смрт је мој занат“ показује како се убијање претвара у индустријски посао и менаџерску ефикасност. Злочинац себе не види као убицу, него као точак у машини. Управо ту се руши етика: човек који се заклања иза наредбе пориче личну одговорност. Интервју са бившим чуваром Аушвица, старцем који је у Немачкој мирно дочекао деведесет година живота, додатно показује нормализацију ужаса: он зна шта се дешавало, описује дим, ватру и лешеве, али тврди да није крив јер лично није убијао.
ТАЈНА ГОМИЛЕ
После тога Рељић се враћа Достојевском, Ничеу, Флоберу и Балзаку да би показао како су књижевници раније од социолога препознали човека модерне гомиле. Ничеова порука о смрти Бога означава тренутак у коме Запад губи темељ морала, а маса креће путем нихилизма. Флобер у „Сентименталном васпитању“ приказује револуционарну гомилу која улази у владареву палату, али не као народ који преузима историјску одговорност, него као тело без главе које пљачка, урла и претвара победу у гротеску. Балзак у „Изгубљеним илузијама“ показује настанак штампе као трговине утицајем: реч више није средство истине, него роба. Новине ласкају лажним мишљењима, подижу и уништавају људе, а новац постаје одгонетка друштвене загонетке. Тако медијски свет постаје продужетак капиталистичке религије.
Проблем гомиле затим се теоријски развија преко Сигелеа, Тарда, Ле Бона и Фројда. У маси опада интелектуална способност, а расте афективност. Појединац губи посебност и постаје део групног ума – безума. Ле Бон је важан не само као научник, него зато што су га читали људи од власти, попут Мусолинија: знање о гомили постаје техника управљања.
Демократија и гомила јављају се у истом историјском тренутку. Стара веровања нестају, а моћ гомиле расте. Гомила природно тражи вођу; она може да тражи злочин или јунаштво, али увек делује под налетом страсти. Штампа, железница, телеграф, радио, телевизија и интернет проширују гомилу у јавност, а јавност у нову врсту масе. Људи више не морају бити физички окупљени да би били управљани истим афектом.
ПРОСТИТУИСАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
Рељић показује да капиталистичко друштво кризе које га снађу ретко кад тумачи као последицу сопствених слабости, грешака и грехова. Уместо тога, оно стално тражи спољне кривце: масоне, језуите, комунисте, Русе, Азију… Наука, експертски апарат и медији често не смирују ту хистерију, него јој дају фусноте, статистику и привид објективности. Пример Ерика Рајнерта, који описује како се у Перуу просипа свеже млеко док супермаркете пуни млеко у праху из Европе, показује ирационалност глобалне економије која се представља као рационална. То није грешка на маргини, него логика система у коме богати постају богатији тако што сиромашни губе своје тржиште, рад и достојанство.
Ту је и проституисање демократије. Полазећи од Елијадеа и Сигелеа, Рељић указује да масе не живе без вере: када изгубе религијску веру, оне траже политичку, идеолошку, социјалну или медијску замену. Велики агитатори морају најпре сами бити опчињени идејом да би опчинили друге. Зато модерна демократија, када изгуби стварну слободу мишљења, постаје представа за гомилу. Начела се још увек паролашки изговарају, али више не владају стварношћу. Слобода, јавност, право избора и једнакост пред законом остају као реторички украс, док економска и медијска моћ управљају оним што људи виде, желе и сматрају могућим. Демократија тако постаје насушна илузија која омогућава владавину мањине без сталне употребе грубе силе.
ЈОШ КЊИЖЕВНИКА – СВЕДОКА
Ромен Ролан, Ортега и Гасет, Музил, Андрић, Орвел, Толстој и Хашек показују различите облике човека масе и модерног ропства.
Роланов Клерамбо уочи Првог светског рата налази смирење у гомили која је, наводно, пуна патриотског жара, а тек после личне трагедије ( у рату му гине син ) схвата да слободна савест постаје непријатељ јавног мњења.
Ортегин човек масе не жели да се подвргне ниједном моралу, него просечност проглашава правом.
Умберто Еко је сведок да су друштвене мреже отвориле простор да свачије мишљење изгледа једнако меродавно.
Музилова Каканија показује друштво препуно вести, узбуђења и догађаја, али без стварног деловања.
Андрићево „Злостављање“ показује невидљиву тиранију свакодневног самовеличања на примеру једног брака – при чему је, наравно, реч о универзалној слици моћи која тихо терорише.
Лазарсфелд и Мертон објашњавају како медији наркотизују грађанина: он је обавештен и забринут, али после вести ипак одлази на спавање.
У Орвеловим и Толстојевим сликама модерног рада појављује се ропство без робовласника. Радник је формално слободан, али га услови живота, дуги радни сати, беда и исцрпљеност држе у стању безизлаза. Чак и морална осетљивост слаби јер човек нема снаге да реагује на туђу патњу.
Хашеков Швејк, са друге стране, показује како мали човек преживљава систем помоћу хумора и ироније. То није висока побуна, али јесте начин да се не падне у потпуно безнађе.
АМЕРИКА КАО ПРОПАГАНДА
Америка је, вели Рељић, нови свет који је преокренута слика старог: простор брзине, успеха, манипулације и хипнократије која се назива демократијом. Људи попут Едварда Бернајса, Фројдовог сестрића, прави су учитељи Америке: он је, наиме, показао и доказао да је обрада јавног мњења јефтинији и делотворнији облик владања од отвореног насиља.
Бернајс, као „отац ПР-а“, кључан је за разумевање невидљиве владе. У теорији, демократски грађанин сам расуђује и сам бира, али у пракси нема времена ни знања да провери све политичке алтернативе. Зато неко други просејава информације, сужава избор и обликује мишљење. Човек задржава осећај избора, али избор је већ унапред организован. Исто важи и за тржиште: купац мисли да бира најбољу робу, а заправо му пропаганда сужава видно поље и ускраћује могућности. Тиме демократија постаје илузија неопходна за заштиту интереса богате мањине, док се политика, медији и тржиште стапају у систем психо-манипулативног управљања.
СМРТ ОБРАЗОВАЊА
Школовање у терминалном капитализму, по Рељићу, више не служи просвећивању човека, него његовом прилагођавању потребама корпорација. Некадашња школа, са учитељем као важном фигуром заједнице, имала је идеју одрастања за велике друштвене задатке. Данашње образовање све више губи хуманистички и интелектуални садржај. Марта Нусбаум је сведок да је укидање хуманистичких дисциплина пут ка смрти демократије, јер грађани без критичког мишљења и моралног образовања лако постају функционални делови сваког, па и тоталитарног, система.
Кока-кола је симбол капитализма у коме демократија као поредак разумног избора губи смисао – то је бренд који постаје икона, па чак улази у религијске обреде ( у Мексику постоји „Црква Кока – коле“). Производ тржишта постаје предмет култне употребе, реклама замењује смисао, а потрошња постаје квазирелигиозни ритуал. О чему се ту може слободно одлучивати? Једино о томе да ли да пијемо Кока – колу из боце или лименке. А врхунац је ако одаберемо ону без шећера, са канцерогеним заслађивачима.
Слика научника-незналице допуњује стање очајања које захвата свет образовања. Савремени експерт може имати изузетно знање у уском пољу, али истовремено нема мудрост сазирања целине. Картезијански разум је освојио природу, али није одговорио на питање како живети, шта је добро, шта је правда и ко је човек. Зато политика преузима место изгубљене мудрости: све се политизује, при чему сви знамо да политизација стварости није никаква замена за веру, морал, културу, образовање.
Човек без унутрашњег ослонца живи у страху, очајању и сталној буци. Медији га обавештавају, али га не ослобађају – напротив, претварају га у уморног посматрача који осећа да је све важно, али да ништа не може да учини. Управо у томе јесте дубина хипнократије: власт не мора увек да забрањује, довољно је да непрестано преусмерава пажњу.
ВАРВАРИ СУ ПРЕД ВРАТИМА
Свет је на ивици слома, а неправда капитализма се, вели Слободан Рељић, и даље одржава фабриковањем страха од болести, климатске пропасти, глади, уз коришћење биоинжењеринга и демографског инжењеринга.
Ближе ли се варвари градским вратима? Прилазе ли граду који је разград?
Кавафијеви варвари нису само претња, него знак да цивилизација која је изгубила снагу више не уме сама да се обнови. Наравно, појам варварства је релативан: онај кога ми зовемо варварином може нас видети као варваре. Западно богатство ослања се на рад миграната, гастарбајтера и радника на дну, што, по ко зна који пут, доказује да цивилизованост не искључује експлоатацију. Европа је остарело, усамљено и све утварније друштво, у коме су и душа и тело технички посредовани. Хакслијева сома постаје свакодневица у облику фармацеутског управљања очајем.
Уелбек, омиљени писац Слободана Рељића, све је то рекао.
Одавно је почело, и није се зауставило.
Рељић посебно издваја западнонемачки случај седамдесетих година прошлог века као слику уређеног, богатог и дисциплинованог света који ипак није решио проблем смисла. Потрошачки рај није спречио пропаст младих са станице Зоо, зависност од дроге, распад породичних односа и претварање патње у медијску робу.
Српски гастарбајтери, иако скромног образовања, интуитивно су препознавали морални и духовни расцеп тог света. Њихови увиди, ипак, нису спасили сународнике који су остали у отаџбини од корачања путем западне пропасти.
Исток није одолео Западу. Постао је Запад, и платио огромну цену.
ЦЕНА ЗАПАДА НА ИСТОКУ И ОДГОВОР КИНЕ
Исток, нарочито после деведесетих, желео је да постане Запад, али услов, неписани, али подразумевани, био је да мора да прими и његове болести: сумануту потрошњу, опијате, заменске религије, медијски спектакл и губитак дубље оријентације. У том контексту Рељићево помињање Оливера Драгојевића и песме о 2002. години ( настале као шлагер са благом иронијском дистанцом средином седамдесетих година 20. века ) је сведочење о наивној вери титотопијских Југословена да ће компјутери и роботизација донети лак и безбрижан живот. Савремени свет је многе од тих жеља испунио, али је, уместо слободе, добио „менаџмент перцепције“ и потрошњу без смисла.
Питање Кине и Европе отвара геополитичку димензију Рељићевог мишљења. Кина је снажна, економски растућа и колективистички организована сила коју Запад више не може лако да порази. Владимир Соловјов је још у XIX веку упозоравао да Европа Кини може понудити нешто истински вредно само ако остане верна хришћанској пуноти истине. Пошто је Европа управо ту верност изгубила, сусрет са Далеким Истоком постаје опасност, а не прилика. Порука мислећег Кинеза Западу разоткрива, по Слободану Рељићу, двоструке стандарде: када је Кина слаба, назива се опасношћу; када јача, постаје претња; када је сиромашна, Запад улази у њене градове; када је богата, криви је за своје дугове. Кинез одлично зна, чак и кад имитира западне обрасце у популарној култури, да западни универзализам није мера правде, него пуки језик најсебичнијих интереса.
Зна, и неће насести на обману.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
У Софокловој „Антигони“ налази се упозорење хора да новац руши градове, изгони људе из дома и учи честите ниским поступцима. Тиме се затвара круг – од антике до савременог капитализма: оно што је некада било препознато као опасност, модерни свет је прогласио природом друштвеног живота. Зато Рељићев спор са савременошћу није спор са техником као таквом, нити са знањем, политиком или економијом по себи, него са њиховим претварањем у апсолуте. Када новац постане бог, техника судбина, медији стварност, а демократија кловновска представа, човек губи могућност да буде личност. Зато је питање слободе на крају духовно питање: да ли човек још има снаге да се одупре гомили, да сачува савест и да поново разликује правду од користи.
Рељићева књига даје трезвену и храбру дијагнозу света који је изгубио центар, меру и хијерархију вредности. Смак света није само будућа катастрофа, него садашње стање културе која више не разликује стварање од разарања, духовни преображај од техничког уништења, слободу од нихилистичког порицања сваке вредности. Агресивност, техницизам, отуђење, медијска хипноза, култ новца и демонија прогреса различити су облици истог удаљавања човека од центра. Рељићева књига зато није само политичка критика Запада, капитализма, комунизма или медија, него позив на обнову личности, одговорности, вере, слободне савести. Свега тога нема без читања правих књига. „После изгубљених илузија“ је лектира слободне школе: школе у којој се човек учи да не буде број, гомила, потрошач или објекат управљања, него самосвојно биће које још може да разликује истину од лажи и смисао од симулације.
