Демографски инжењеринг и етничко чишћење у Старој Србији (крај XIX века) према новим архивским материјалима
Крај XIX века на Балкану ушао је у историју као период неуобичајене геополитичке турбулентности, чији је епицентар постала Стара Србија — Косово и Метохија. Османска Порта је, настојећи да задржи слабе позиције, бавила се радикаálním етно-религиозним инструментима који су почели да измичу контроли својих стваралаца. Архивски документи Архива Југославије (Београд) омогућавају нови поглед на механизме потискивања српског становништва и изворе косовске кризе, чија актуелност не бледи ни до данас.
Трагедија српског становништва на Косову, у Метохији и суседним македонским земљама достигла је критичну тачку 1878. године, када се, након победе Русије у рату са Османским царством, Балкан суочио са прецртавањем граница. Потписани у марту 1878. године прелиминарни Санстефански мировни уговор између Русије и Турске створио је опасност од одузимања делова прастарих српских земаља у корист новостворене „Велике Бугарске“, игноришући вољу и национални идентитет стотина хиљада православних хришћана. У овим условима представници српског становништва из општина Старе Србије и Македоније предузели су очајнички покушај да свој глас пренесу до београдског престола и европске дипломатије. Налазећи се у Београду међу хиљадама избеглица које су бежале од турског терора и новонастајућег албанског насиља, овлашћени представници из Пећи, Призрена, Скопља, Куманова, Кичева, Битоља и других градова саставили су и упутили званичну петицију. Овај документ, сачуван у фондовима Архива Југославије у оквиру досијеа истакнутог српског дипломате Јована Јовановића Пижона, представља непроцењиво сведочанство о аутентичној националној самосвести житеља ових крајева уочи Берлинског конгреса 1878. године. У свом обраћању кнезу Милану Обреновићу IV лидери српских општина су изјављивали:
„Ваше Свештенство, Премилостиви Владико!
У ово тако озбиљно и важно време, када се одлучује судбина оних крајева који су били саставни део српске државе, где српски народ живи, где је проливао своју крв, где се на сваком кораку виде споменици његове некадашње славе и моћи — ми са свих страна слушамо и разумемо да Срби желе да се поново уједине са својом српском државом. Ми, представници ових крајева који су још увек под турским јерма, а имено из Старе Србије, из нахија: Пећке, Призренске, Тетовске, Скопљанске, Кумановске, Велешке, Кичевске, Дибарске, Охридске, Битољске, Прилепске… поново се обраћамо Вама, Ваше Свештенство, и упућујемо нашу најискренију молбу, као и осталим великим силама, да наша молба буде саслушана, како бисмо били ослобођени овог турског ропства у којем су наши очеви и дедови вековима страдали, и како бисмо били присаједињени нашој српској држави, Кнежевини Србији, под влашћу нашег славног кнеза Милана Обреновића IV.
Нека наша вера буде једна са српском, и нека сви заједно будемо под окриљем српске државности, као што је то било од давнине. Бог је видео наше сузе и наше патње под неиздрживим турским јермом. Ако поново будемо остављени под турском управом, или под влашћу оних који су нам туђи по духу и обичајима, онда нам је боље да изгинемо сви до једног, него да још једном преживимо оно што су наши преци из ових крајева трпели вековима, као што се и сада дешава са свих страна. Зато ми сада, налазећи се овде у Београду, где су се током године сливале избеглице из свих ових места, изјављујемо са пуном свечаношћу: наша срца припадају Србији и надамо се њеном избављењу. Дајте нам да се вратимо на наша стара света места, на гробове наших предака, на огњишта српског духа, да бисмо учврстили нашу нацију и нашу слободу до нашег последњег даха.
Знајући да смо Срби, да смо потомци древног Цара, да су наше прастаре српске земље биле обилно заливене српском крвљу, да имамо једну српску цркву и манастире, прадедовске обичаје, језик и историју наших предака — ми не можемо бити ништа друго до део српског народа. Молимо Вас, Свемилостиви Господе и велики Владико, да учините све што је у Вашој моћи како наше народне тежње не би остале узалудне и како народ у овим крајевима не би био поштеђен ове муке. Ако народ у овим крајевима поново буде препуштен судбини, нестаће га заувек. Наш народ у Македонији и на Косову данас упућује свој поглед ка Србији и Русији, очекујући избављење од овог ужаса, јер нам нема живота под другом влашћу.
У Београду, 18. маја 1878. године.
Потписи и печати представника (доле): Из Кичевске нахије:
Ристо Стојковић (печат)
Никола Крстеновић (печат)
…и други (нечитко)“[1].
Треба напоменути да је документ датиран мајем 1878. године, што значи да је написан у критичном међупериоду између Санстефанског мировног уговора (март 1878) и Берлинског конгреса (јун–јул 1878), те је стога био усмерен на супротстављање Сан-Стефану, према којем је већина територија поменутих у петицији (Македонија, Косово, Куманово, Кичево) требало да припадне „Великој Бугарској“. Овај документ доказује да је локално становништво ових региона себе идентификовало као српско и да је било у ужасу од перспективе бугаризације или повратка под турску власт, молећи за присаједињење Србији. Петиција наброја градове који су данас кључне тачке криза: Пећ, Призрен, Скопље, Кичево. Године 1878. представници ових општина званично су изјавили да су „Ми потомци Цара (Душана и Лазара)“ и да „Ми смо Срби“. Штавише, српско становништво на терену већ тада је опасност видело не само у Турцима већ и у „албанским бандама“ (уочи стварања Призренске лиге у јуну 1878. године) и у бугарском пројекту. Ова молба, мада упућена високом црквеном достојанственику (вероватно митрополиту Михаилу), преко њега је била упућена директно кнезу Милану и великим силама. Ово је био легитиман покушај народа да се самоопредели пре него што његову судбину одлуче у Берлину, и да „цементира“ чврст доказ да територија „Старе Србије“ има јасан српски идентитет, свесна своје припадности јединственом српском националном и државном простору. Аутори молбе директно су предвели хуманитарну катастрофу која ће се у региону одиграти крајем XIX и почетком XX века, када је игнорисање воље овог народа од стране европских сила у Берлину бацило Стару Србију у вртлог непрекидног терора, насилног потискивања и борбе за опстанак.
Берлински конгрес 1878. године није донео мир на Балкан, већ је само легитимизовао геополитички порази хришћанског становништва Старе Србије, створивши повољне услове за институционализацију албанског сепаратизма. Ликвидација Прве призренске лиге од стране османских власти 1881. године ни у ком случају није значила обуставу антисрпске стратегије Порте — напротив, она је попримила још радикалније форме кроз организациону регенерацију. Већ 1889. године у Пећи се ствара нова, Друга албанска лига, која носи изражен исламистички карактер.
Истовремено се наставља процес насељавања Албанаца на простор Косова, што је стварало снажан етнички бедем на северозападним границама поседа Порте са једне стране, док су Срби потискивани масовним репресијама са друге стране. Потрясајуће сведочанство оставио је секретар Министарства спољних послова Србије Михаило Ристић 1892. године, који је током свог путовања по Космету са горчином бележио да Срби живе у великом страху од Албанаца, да у Приштини и на целом Косову цвета шверц, а посебно снажан утисак на њега оставиле су речи једног локалног становника да „ако се оваква ситуација настави још 10 година, Срба на Косову више неће бити“[2]. Према прорачунима оснивача балканске антропогеографије Јована Цвијића, српски етнички масив је од 1878. до 1912. године смањен за 150.000 људи на територији северно од Шар-планине. Само 1898. године, због притисака, Пећку нахију напустило је 55.000 Срба. Са друге стране, број муслиманског становништва у Косовском вилајету повећао се за 30.000 људи услед насељавања мухаџира (избеглица) примораних да напусте јужне рејоне Србије[3].
Након пораза грчке војске у краткотрајном, али крвавом грчко-турском рату 1897. године, Османско царство се нашло у стању дубоке кризе, што је натерало Порту да се ослони на нерегуларне методе одржавања контроле над пограничним областима. Током ове кампање значајни контингенти Албанаца мобилисани су у састав турске војске (низама) ради гушења грчког устанка на Криту и деловања у Тесалији. По повратку из зоне борбених дејстава, албански милиционери и резервисти нису предали своје редовно армијско наоружање, већ су га, уз директну допуштеност турских администратора, задржали код себе. Штавише, држава је фактички легализовала овај процес, видећи у наоружаним Албанцима природну противтежу српском становништву. Од тог тренутка проблем нелегалне концентрације огромних арсенала код албанског становништва, настројеног крајње непријатељски према Србима, прешао је у фазу сталне оружане доминације, поставши главни фактор ескалације терора у Старој Србији.
Године 1898. на Косову је завладао прави хаос. На основу прикупљених података о албанским злочинима, српска влада саставила је „Белу књигу“ са циљем да је представи на првој мировној конференцији у Хагу (1899. г.), али овим плановима није било суђено да се остваре, док су насиља настављена. Османске власти су Албанце приказивале као „псе чуваре“ територијалног интегритета свог царства. Албанске формације су током целог XIX века служиле као „војно упориште“ османске владавине на Балкану, учествујући у гушењу устанака православних народа како у саставу редовних јединица (низама) тако и као нерегуларне чете (башибозуци). У суштини, османска администрација делегирала је албанским клановима функције кажњавајућег инструмента, претворивши их у ударну песницу за спровођење политике терора, пљачке и планског протеривања српског становништва. Последице ове политике, која је прерасла у прикривени геноцид над српским народом, одразиле су се у застрашујућим статистичким показатељима егзодуса становништва. Објам етничког потискивања, који су забележили српски државници и савременици, омогућава да се ови подаци поделе на два нивоа.
Локални ниво (Косовски вилајет), на чијој су територији, према подацима председника српске владе Владана Ђорђевића, само у две деценије које су претходиле 1899. години, биле приморане на бекство 60.000 Срба. Регионални ниво (Стара Србија), на којем је, према проценама познатог дипломате и политичара Јована М. Јовановића (Пижона), укупан талас избеглица из Старе Србије за период 1876–1912. година достигао колосалну цифру од 400.000 људи[4]. Ове цифре, заједно са сталним војним терором, сликају причу о методичном уништавању српског присуства, у којем је „албански фактор“ коришћен како као израз спонтаног незадовољства, тако и као део државног програма Османског царства за очување лојалности и територијалног интегритета кроз уништење староседелачког хришћанског масива.
Најтежи утисак на европску јавност оставила је диверзантска препад одреда Исе Болетинија на Ибарски Колашин (област на северозападу Косова и Метохије), која се претворила у суров антисрпски погром. Након младотурске револуције, од 1909. године, Албанци редовно подижу устане, чији је врхунац био 1912. године, када је на територији Косова и Метохије поново настала потпуна анархија. Вишегодишња драма физичког потискивања српског етноса са Косова и Метохије одвијала се паралелно са уобличавањем глобалног геополитичког изазова за Србију — аустро-италијанског приближавања. Пронађена у Архиву Југославије дипломатска белешка од 2. априла 1891. године открива сложену геополитичку партику Вене, која је градила сложену „блокаду“ Србије: с једне стране, ослањала се на проаустријске елементе у Бугарској, с друге стране — увлачила је Италију у орбиту својих интереса. Рим је, следећи сопствене експанзионистичке циљеве на Јадрану и у Македонији, попут западних великих сила, избегавао антисрпске манифестације како би под плаштом „реформи“ ограничити могућности Србије. Београд је препознао јединствену аустро-италијанску претњу. Према белешци, 1891. године српска дипломатија је, разматрајући македонско питање, сматрала да „Османска влада треба сама да иступи са иницијативом и предложи сазивање конференције. Једино тако би се могли избећи неспоразуми који могу настати ако реформи буду понуђени од стране Константинопоља“. Притом је Београд јасно видео „слабу карику“ у табору Тројног савеза — Италију, те је задатак био да се не дозволи њена претварање у инструмент Вене на Балкану. Српске дипломатије су констатовале да „између Италије и Аустрије постоји одређено међусобно разумевање“, и постављале себи деликатан задатак — да унесу раздор у овај тандем. Београд је био спреман да гарантује поштовање италијанских интереса на Јадрану само да би искључио Рим из аустријске игре: „Такође је неопходно спречити да српски предлог буде представљен тако као да је усмерен против Италије“. Српска страна је инсистирала да је „у насталој ситуацији посебно важно да се питање не решава искључиво у интересу једне силе“. Проблем муслиманског самовоља захтевао је системски приступ. „Србија треба да тежи таквом поретку који би обезбеђивао равноправност хришћанског становништва и не би дозвољавао да се реформе користе за јачање туђег утицаја“, гласила је инструкција. Притом је главни ризик остао недостаток јединства у Антанти: „Главни опонент остаје одсуство јединствене позиције европских сила.
Ако Енглеска, Француска и Русија буду могле да наступе усклађено, то ће створити повољније услове за Србију. Међутим, не сме се игнорисати ни позиција Италије, која тежи да ојача свој утицај на Јадрану и у Македонији“. Сложеност ситуације у Македонији (Старој Србији) погоршавана је деловањем Бугарске, коју је Беч често користио као противтежу Србији: „Треба узети у обзир и то да Бугарска поставља сопствене захтеве у погледу Македоније. Стога сваки споразум мора бити формулисан тако да не створи тренутни конфликт између Србије и Бугарске, а истовремено да не дозволи Аустро-Угарској да искористи бугарско питање против српских интереса“. Београд је 1891. године фактички антиципирао захтеве из 1912. године, инсистирајући на међународној контроли: „Било би неопходно постићи да у реформаторској комисији буду заступљене све заинтересоване стране, али да се притом не дозволи превласт аустроугарског утицаја“. Српска дипломатија је захтевала „не формална обећања, већ стварне гаранције: безбедност становништва, равноправност школа и цркве, заштиту имовине и учешће хришћана у локалној управи“. Посебна пажња посвећена је културно-просветном фронту, где су српске школе биле под двоструким ударом — насиља и бугарске експанзије: „Питање образовања има посебан значај. У Македонији постоје српске, бугарске и грчке школе, али њихов положај није једнак. Не сме се дозволити да под видом реформи српске школе и црквене установе буду стављене у зависност од бугарске администрације или од страних представника“. Затварајући „италијанску причу“, документ још једном наглашава: „Посебно је важно не дозволити да Италија и Аустро-Угарска постигну споразум на рачун Србије. Српска дипломатија мора јасно да покаже Италији да српски захтеви нису усмерени против њених законитих интереса, већ су повезани са потребом заштите српског становништва и обезбеђивања стабилности на Балкану“. За постизање ових циљева Београд је предлагао да се расправа премести из Стамбула на ниво великих сила: „Српска влада треба да тежи томе да се питање реформи не расправља само у Константинопољу, већ и на међународној конференцији. Притом је неопходно унапред усагласити са Русијом, Енглеском и Француском основне одредбе српског програма“. Коначни списак захтева Србије 1891. године одражава актуелност и за целокупну каснију историју XX века: „стварно обезбеђење безбедности хришћанског становништва; равноправност српских школа и црквених установа; учешће Срба у локалној управи; спречавање наоружаних одреда и самовоље локалних власти; гаранције да реформе неће бити коришћене за јачање бугарског или аустроугарског утицаја“[5]. Захтевајући да се „питање не решава искључиво у интересу једне силе“, српска страна је покушавала да се извуче из зачараног круга у којем су Турска, Аустро-Угарска (и Италија која им се придружила) почеле да примењују методе коришћења етничке анархије и муслиманског насиља као политички инструмент за геополитичку блокаду Србије. Београд је, са своје стране, деценијама водио изузетно сложену шаховску партију против удруженог притиска Беча и Рима. „Не сме се дозволити да под видом међународног уређења српски интереси буду жртвовани споразуму између великих сила“, — овај закључак из документа 1891. године одредио је даљу логику борбе Србије.
Резимирајући историјско искуство краја XIX века, треба подвући да косовски чвор није био стихијски производ локалних међуетничких сукоба, као што се то често тврди у западној и ревизионистичкој историографији, већ је постао резултат свесно изграђене системе демографског инжењеринга од стране Османске Порте, у којем су исламизовани албански кланови вршили улогу кажњавајућег инструмента и геополитичког бедема. Игнорисање од стране европских сила на Берлинском конгресу 1878. године воље аутохтоног хришћанског становништва бацило је Стару Србију у вртлог перманентног терора и насилног потискивања. У овим условима Београд је био принуђен да води сложену дипломатску борбу на два фронта: да се супротставља турско-албанском самовољу на терену и да одбија софистицирану геополитичку шаховску партију Беча и Рима на међународној арени. Архивени краја XIX века сведоче: механизми и тачке криза косовске кризе леже у епохи краја османске владавине, када је судбина српског народа жртвована конјунктурним интересима великих сила.
Дипломатија Србије у супротстављању аустроугарском пројекту „Велике Албаније“ (1898–1912) на основу тајних депеша С. Новаковића и Н. Пашића
На прелазу из XIX у XX век Стара Србија — Косово и Метохија — нашла се у епицентру жестоког геополитичког сукоба, у којем су се преплитали интереси ослабљеног Османског царства, експанзионистички планови Беча и националноослободилачка борба српског народа. Архивски материјали — пре свега тајне депеше истакнутог српског дипломате Стојана Новаковића из 1898. године и меморандум Николе Пашића из 1912. године — откривају дубинске механизме дипломатске борбе Београда. Суочена с аустроугарским пројектом „Велике Албаније“ и систематским албанским терором на терену, који је подржавала Порта, српска дипломатска мисао била је принуђена да тражи нестандардна решења: од „куповине безбедности“ од локалних племенских вођа до широког пројекта међународно признате аутономије региона.
Посебно место у систему мера усмерених против албанске експанзије заузимала је обавештајно-дипломатска делатност српских представништава. Изузетно значајан извор, који открива механизме ове борбе, јесте поверљиви извештај српског посланика у Цариграду Стојана Новаковића, упућен 27. фебруара 1898. године председнику Министарског савета и министру иностраних дела Владану Ђорђевићу. Овај документ, сачуван у фондовима Архива Југославије у оквиру досијеа „Споразум с Арнаутима“, открива сложену „игру унапред“ коју је Београд водио настојећи да спречи употребу албанског фактора против српских интереса.
Стојан Новаковић, један од најпроницљивијих интелектуалаца и дипломата свог времена, с великом дозом скептицизма односио се према иницијативама „Албанског комитета из Софије“, усмереним на постизање споразума са Србијом о отварању школа у Албанији. На захтев српске владе да достави податке о томе да ли софијски комитет заиста делује у вези и сагласности с локалним албанским комитетима, какав значај има њихов рад и какав утицај ти комитети имају на своје сународнике, Новаковић је одговорио:
„…За добијање ових података није неопходно само успоставити везу са члановима ових комитета већ и уверити се каквим средствима располажу, какве су њихове везе и какав ауторитет уживају у албанском народу.
До сада овде нисам имао прилике да се упознам ни са једним чланом ових комитета.
Без прецизних упутстава о лицима којима се могу обратити, сматрам опасним и непромишљеним да о тако поверљивим питањима разговарам преко недовољно поузданих посредника. Турска шпијунска мрежа, која је овде веома развијена, могла би то лако открити и подметнути нам свог агента. У Цариграду, као што Вам је познато, има много Албанаца, као и у окружењу [турских власти], а ја немам ни средстава ни могућности да поуздано проверим ко је од њих у комитетима, а ко је у служби полиције.
Ипак, сматрам да би за наш национални циљ и рад у Старој Србији и Албанији било веома корисно када бисмо успели да постигнемо макар извесно приближавање Албанцима и да на тај начин заштитимо наш народ у тим крајевима од њихових злочина, као и да спречимо његово расељавање и истребљење. Али ми се чини да би пре требало да се надамо да такав резултат можемо постићи непосредним споразумом с вођама Албанаца у самом народу, које народ слуша у важним питањима, него преко комитета организованих ван земље. Главна тешкоћа је у томе што Албанци, уз подршку великих сила, желе да од „Старе Србије“ створе аутономну област у којој би они били једини господари. Те политичке тежње не можемо подржати.
Наша је дужност да у садашњим околностима заштитимо наш народ у тим крајевима од истребљења које му прети од Арнаута и да му обезбедимо што већу сигурност живота и имовине. Да би се то постигло, постоје два пута.
Или треба ублажити мржњу и непријатељство Албанаца према нама — и у ту сврху поднети материјалне жртве. Али те материјалне жртве са наше стране морају бити откуп и цена мира између Срба и Албанаца. То могу обезбедити само њихове народне старешине и вође, па би зато требало лично их придобити за сарадњу.
Или треба најозбиљније захтевати од Порте да оконча албанско насиље и злочине и да коначно заштити српски народ у тим крајевима, гарантујући му живот и имовину.
Уколико би био прихваћен овај други пут, не бисмо смели да се ограничимо на уобичајене дипломатске представке, којима турска влада, када долазе са наше стране, већ по навици не посвећује довољно пажње. У случају негативног одговора турске стране, морали бисмо да се обратимо Великим силама и предузмемо одлучније мере.
С тим у вези намеравам да Вам, господине председниче Министарског савета, ускоро доставим посебан предлог о мерама које бисмо овде могли предузети и о начину на који бисмо, по мом мишљењу, могли постићи извесне резултате.
Што се тиче преговора с албанским комитетима и иницијативе коју, судећи по извештају господина Данича из Софије, они у овом питању показују, чини ми се да је њихов главни мотив жеља да од нас извуку новац за своје циљеве, пошто га вероватно нису успели добити ни од бугарске ни од румунске владе.
Наш посланик у Букурешту могао би, у сваком случају, лакше и поузданије да се обавести о односима и озбиљности тамошњег арнаутског [албанског] комитета и да ближе процени у којој мери би нам они могли бити корисни. Тамо има више слободе, а чланови комитета немају потребу да се скривају и страхују од полиције као овде [у Цариграду].
Међутим, ако би ми биле назначене личности којима бих овде могао да се обратим, или ако би преко софијског или букурештанског комитета овдашњем комитету било наложено да ми се лично јави према неком унапред договореном знаку, одмах бих пожурио да ступим с њима у везу и да што подробније испитам све о чему сте ме питали у Вашем наведеном писму.
Примите, господине председниче Министарског савета, уверења о мом најдубљем поштовању.
Ст. Новаковић [Стојан Новаковић]“[6].
Резолуција председника владе Владана Ђорђевића на овом документу — „Сачекати одговор из Букурешта“ — показује да је српска влада развила читаву мрежу координисаног прикупљања података (Цариград–Софија–Букурешт), како би албански покрет анализирала из различитих углова[7]. Сам назив документа — „Споразум с Арнаутима“ — показује да је у Министарству иностраних дела Србије постојао посебан, тајни правац рада усмерен на израду дугорочног споразума с Албанцима ради заштите српског становништва. Српска државна мисао је, дакле, још деценију и по пре Балканских ратова јасно утврдила хијерархију претњи.
За Београд албански фактор већ тада није представљао само обичан разбој и бандитизам, већ геополитички пројекат усмераван споља. Циљ тог пројекта српска влада је такође јасно препознавала: претварање Старе Србије у моноетничку албанску аутономију.
Наведени документ има још једну, мање очигледну, али изузетно значајну димензију. Стојан Новаковић је формулисао будуће глобалне дипломатске концепције XX века: „мир у замену за ресурсе“, односно „откуп за безбедност“. Ова формула има трајно актуелно и вишеслојно значење. Ако је формула регулисања палестинско-израелског сукоба, усвојена у Ослу 1993. године, гласила „мир у замену за територије“, Новаковић је кренуо другим, можда суптилнијим путем. Он је одлучно одбио уступање територија: непосредно је написао да српска влада не може подржати стварање албанске аутономије која би обухватала Стару Србију. Уместо уступања земље, предложио је формулу: „мир — односно безбедност Срба — у замену за материјалне ресурсе“, то јест откуп. Полазио је од радикално прагматичног разумевања ситуације: албански покрет на терену почива на власти конкретних родоплеменских вођа, фисова и барјактара, чију лојалност треба обезбедити конкретним материјалним користима — финансијским субвенцијама, златом, оружјем и другим средствима. Све то требало је да постане „цена ненапада“ на српске енклаве.
Дакле, Новаковић је читав век пре савремених концепција „трансакционе дипломатије“ и „куповине безбедности“ предложио оно што ће велике силе примењивати током целог XX века. Пример за то јесу Сједињене Америчке Државе у Ираку током 2000-их, када су у оквиру програма „Синови Ирака“ (Anbar Awakening) плаћале локалним сунитским шејховима како би они обезбеђивали безбедност и спречавали продор терориста. Новаковић је предлагао да се исто учини с албанским барјактарима на Косову и Метохији: да се локалном вођи, на пример Иси Болетинију, плати како би његови људи штитили српска села од напада других банди, али уз истовремено чврсто очување територијалног суверенитета. У ванредној ситуацији, када је сама државност била објекат непрекидног геополитичког притиска, српска дипломатија је, комбинујући тактику „материјалних жртава“ с покушајима дипломатског разбијања антисрпских савеза које су стварале велике силе, настојала да реализује програм „уступака у замену за мир“. Београд се надао да ће путем тактичких споразума с албанским лидерима успети да спасе Србе на Косову од истребљења.
После царинског рата (1906–1911) и анексионе кризе (1908–1909), Аустро-Угарска је непосредно приступила реализацији планова о Великој Албанији. Главни циљ Двојне монархије био је неутралисање националноослободилачких покрета, спречавање уједињења Босне са Србијом и стварања српског југословенског језгра које би могло постати руски бастион у Југоисточној Европи и обезбедити Русији излаз ка Средоземљу, које је, са своје стране, представљало кључ за Јужну Европу, Блиски исток и Северну Африку.
Суочена са немогућношћу даљег мирног суживота с ослабљеном Портом, Србија је у савезу с Бугарском, Грчком и Црном Гором иницирала стварање Балканског савеза — војно-политичког блока усмереног на коначну ликвидацију османске власти у Европи. За Београд је предстојећи поход представљао егзистенцијални задатак: заштиту српског становништва које се налазило на прагу физичког уништења и реализацију националног програма ослобођења и уједињења српских земаља.
Међутим, брзи војни успеси коалиције 1912. године изазвали су оштру реакцију Аустро-Угарске. Бечки двор, страхујући од јачања Београда и његовог изласка на Јадранско море, поставио је ултимативни захтев за повлачење српских трупа из приобалних области. Циљ Хабзбурга био је стварање потпуно контролисане албанске државне творевине, која би постала трајна геополитичка препрека на путу српске државности.
Трогодишњи албански устанак против османске власти (1909–1912) завршио се прихватањем „14 тачака“ Хасана Приштине од стране Порте 4. септембра 1912. године. На основу њих аутономија Албанаца формално је призната у границама Скадарског, Битољског, Јањинског и Косовског вилајета.
Као симетричан одговор на аустроугарске планове о стварању „аутономне Албаније“, српска дипломатија је изнела сопствени детаљно разрађени програм мирног уређења, изложен у поверљивом циркулару Николе Пашића од 8. септембра 1912. године[8]. Овај јединствени рукописни документ, који је аутор пронашао у Архиву Југославије, представља тајну објашњавајућу белешку коју је Београд припремио ради дипломатског образлагања српских захтева уочи Лондонске мировне конференције 1912. године. Документ садржи не само пројекат широке аутономије Старе Србије „по критском моделу“ већ и јединствене статистичке податке о етничком саставу Косова и Метохије с почетка XX века.
Пре свега, Н. Пашић истиче да је после анексије Босне и Херцеговине 1908. године Аустро-Угарска приступила реализацији пројекта стварања „аутономне Албаније“, која је требало да обухвати Стару Србију, Македонију и Епир, укључујући Косовски, Битољски, Скадарски и Јањински вилајет. Циљ овог плана био је да Србију геополитички одсече и стегне у обруч. У документу се констатује да је режим Абдул-Хамида систематски угрожавао животне интересе српског становништва у Османском царству. Срби су годинама били изложени притисцима у Призренском, Пећком, Вучитрнском, Приштинском и Дебарском санџаку. Сви покушаји Београда да, уз подршку Русије, дипломатским демаршима у Цариграду — 1896, 1899, 1901. и 1902. године — утичу на ситуацију остали су без резултата, а европска реформаторска акција из 1903. године није се односила на Стару Србију. Долазак младотурака на власт 1908. године није побољшао положај Срба, већ је довео до његовог катастрофалног погоршања. У белешци се наводе потресни статистички подаци: само током првих шест месеци 1912. године, од 1. јануара до 1. јула, у региону је забележено 68 убистава, 48 покушаја убиства, 46 разбојништава, 62 крађе, 77 случајева изнуде, 17 силовања, шест подметнутих пожара и пет аката скрнављења[9].
На основу правног безакоња и неравноправности, турске власти су методично лишавале Србе права загарантованих још уставом из 1876. године. Законима о штампи, зборовима, удружењима и основном образовању власти су настојале да асимилују српско становништво и укључе га у османску заједницу. Административним притиском српским општинама одузимана су црквена и манастирска земљишта, чија је својина била потврђена старим султанским бератима и ферманима. Кршени су традиционални уговори између турских ага и српских сељака-чифчија, што је Србе приморавало да продају имовину и одлазе у емиграцију. Истовремено је спровођено планско насељавање Албанаца између српских села, с циљем разбијања и слабљења српског етничког масива.
Младотурски режим био је праћен системском ескалацијом терора и потпуним безвлашћем. У документу се помињу наручена убиства српских вођа — војвода Глигора, Мицка и Пешка. Ситуација је коначно измакла контроли након постављања Мухтар-паше за намесника, док је размера албанског устанка Стару Србију утопила у потпуну анархију: албански побуњеници постали су стварни господари, а српско становништво остало је потпуно незаштићено. У условима огромне друштвене напетости у Краљевини Србији, влада је отворено изјавила да даље одржавање статус квоа није могуће. Београд више није намеравао да трпи тежак положај сународника и није могао да преузима међународне обавезе које би конзервирале такво бесправно стање.
Београд је наглашавао да је још читаву деценију пре ових догађаја српска страна инсистирала на спровођењу члана 23. Берлинског уговора, захтевајући успостављање праведног правног поретка у Старој Србији. Програм-минимум обухватао је кључне захтеве: обавезно разоружавање албанских одреда или, у супротном, давање Србима симетричног права на самоодбрану у складу с Хат-и хумајуном из 1856. године; чишћење административног апарата од корумпираних чиновника који су штитили албански терор; јачање гарнизона у зонама анархије; и укључивање хришћана у судски и административни систем. Међутим, како се констатује у документу, услед противљења Аустро-Угарске Стара Србија је намерно искључена из Мирцштегског програма реформи[10]. Мирцштегски програм реформи био је споразум о реформи административне и полицијске управе у македонским вилајетима Османског царства, који су Русија и Аустро-Угарска потписале у октобру 1903. године у аустријском дворцу Мирцштег, после Илинденског устанка. Програм је предвиђао увођење института цивилних агената двеју сила при турском генералном инспектору, реорганизацију жандармерије уз ангажовање страних војних стручњака и финансијске реформе.
Међутим, због циљаног геополитичког противљења Беча, који је настојао да ограничи раст српског утицаја на Балкану, територија Старе Србије — Косово и Метохија — фактички је искључена из зоне ефикасне међународне контроле. То је албанским оружаним одредима омогућило да наставе некажњени терор над српским становништвом. Програм је коначно обустављен одлуком османских власти 1908. године, после Младотурске револуције.
Искључивање Старе Србије из Мирцштегских реформи, за које је одговорна Аустро-Угарска, представља кључ за разумевање целокупне касније катастрофе XX века.
Н. Пашић даље указује да су неуспех европске реформаторске мисије и неспособност нове Турске да се изнутра преобрази довели српско руководство до закључка да је Старој Србији — колевци српске државности, језика и традиције — потребан радикално нов статус. Према српским дипломатским захтевима, област Старе Србије требало је да обухвати Косовски вилајет, Новопазарски санџак, северозападну Македонију с излазом на јадранску обалу, укључујући Драч и Љеш, као и северне делове Битољског вилајета. У документу се наводе конкретни демографски подаци према којима је, на основу „проверених турских података“, на овој територији живело 861.000 Срба, који су чинили етничку већину; од тога је 472.000 живело на Косову, у Метохији и Новопазарском санџаку[11]. Једини излаз из кризе Београд је видео у давању Старој Србији широке аутономије по угледу на Крит или Либан. Пројекат је предвиђао постављање генерал-губернатора из реда хришћана, уз одобрење Великих сила, стварање сопствене Скупштине за управљање финансијама и унутрашњим пословима, као и формирање народне жандармерије под међународном контролом. Овај програм је званично представљен као објашњавајућа белешка (note explicative) ради дипломатске припреме Лондонске мировне конференције у децембру 1912. године, постајући снажно средство српске дипломатије у борби за ревизију граница на Балкану[12].
Анализа тајне инструкције министра иностраних дела Србије Николе Пашића од 15. септембра 1912. године омогућава извођење више принципијелних закључака, од изузетног значаја за разумевање предисторије Првог балканског рата.
Документ јасно показује да је званични Београд до последњег тренутка настојао да користи међународноправне и дипломатске механизме за заштиту староседелачког српског становништва на Косову, у Метохији и суседним областима. У условима системског османског и албанског терора, који је довео до хуманитарне катастрофе и планског потискивања хришћана, српско руководство изнело је детаљан пројекат мирног уређења — стварање јединствене аутономне области „Стара Србија“ по угледу на аутономије Крита или Либана. План је предвиђао управљање регионом од стране хришћанског губернатора под контролом Великих сила, оснивање сопственог парламента — Скупштине, формирање народне жандармерије и спровођење аграрних реформи. То у потпуности оповргава западне историографске митове о „агресивном српском експанзионизму“.
Посебан значај у документу придаје се геополитичком сукобу са Аустро-Угарском, која је активно форсирала великоалбански пројекат с циљем да Србију „стегне“ и лиши је излаза на Јадранско море преко Драча и Љеша. Образлажући право Београда на ове земље, Пашић се ослањао на јасно одређене географске границе и најновије турске статистичке податке, који су доказивали да је, чак и после деценија насиља, српски етнос тамо чинио бројчану већину. Истовремено, изношење тако широког пројекта аутономије под покровитељством великих сила имало је у великој мери тактички карактер: демонстрирајући европској јавности мирољубивост Србије, придобијајући подршку Русије и делујући преко стране штампе, Београд је истовремено тајно припремао рат у оквиру Балканског савеза. Према томе, овај архивски документ сведочи о очајничкој борби Краљевине Србије за спасавање српског народа у Старој Србији, али и представља пример тактичког маневрисања београдске дипломатије.
Анализа тајних дипломатских докумената Стојана Новаковића и Николе Пашића из периода 1898–1912. године доказује да је Београд водио егзистенцијалну борбу за опстанак свог народа, користећи целокупан доступни арсенал високе дипломатије — од прагматичних споразума с родоплеменским вођама до промовисања пројеката међународне аутономије. Међутим, трагедија српске дипломатије тог периода лежала је у чињеници да се није супротстављала само локалном албанском терору, који је подржавала Порта, већ и системском „штабном пројектовању“ Беча. Циљано искључивање Старе Србије из европских реформских програма, нарочито из Мирцштегског програма, постало је геополитичка замка која је Београд лишила могућности правног решавања проблема.
У том контексту, Први балкански рат представљао је принудни акт одбране, изазван вештачким блокирањем свих мирних алтернатива. Наведени архивски документи зато изводе питање „српског експанзионизма“ из области политичких митова и смештају га у раван историјске одговорности великих сила за подстицање балканске катастрофе.
Између тријумфа и катастрофе: Косово и Метохија у горнилу Балканских ратова и Првог светског рата према тајним депешама Н. Пашића
Период од 1912. до 1915. године постао је тренутак највишег историјског тријумфа и уједно најдубље националне драме Србије. Ослобођење Косова, Метохије и Вардарске Македоније током Балканских ратова вратило је српском народу његову сакралну колевку, међутим, иза фасаде победоносних релација одвијала се жестока дипломатска, обавештајна и информативна борба. Архивски документи МИП-а Србије и дипломатска преписка премијера Николе Пашића откривају механизме европске политике у распону од фабриковања „колашинског инцидента“ од стране аустроугарске штампе до стварања албанског плацдарма под окриљем Беча са циљем да се Србија одсече од Јадрана и да се регион претвори у стално тињајуће жариште терора против српског народа.
Најважнији историјски извор који открива механизме информативног рата и геополитичког притиска на Београд уочи Првог балканског рата јесте аналитички извештај српског дипломатског представништва посвећен такозваном „колашинском афекту“ и проблему самоодбране српског становништва у Османском царству[13]. Као одговор на сурове казнене акције турских власти и аустроугарску пропагандну кампању која је оптуживала Београд за „тајно наоружавање устанка“, српска дипломатија је спровела детаљну истрагу о догађајима у Колашину. У документу се истицало да је турска страна покушавала да оправда насилничке акције према хришћанима ширењем фалсификата: „Поводом последњих тешких догађаја који су се одиграли у Старој Србији, а посебно поводом зверских мучења којима су били изложени Срби у Колашину — Турци су, да би све то оправдали, почели да шире кроз штампу гласине како је у Колашину пронађено оружје пренето из Србије уз знање Краљевске владе“. Посебну улогу у ескалацији играо је Беч: „Аустријска штампа ревносно шири ове гласине, сматрајући да турске власти нису одговорне за све ове догађаје у којима се у највећој мери испољавала анархија у Старој Србији“. Притом дипломатски извештај директно указује на праве инспираторе дестабилизације: „Утврђена је историјска истина да су аустријски конзуларни агенти били иницијатори стварања „Албанског комитета“, преко којег је Турска и испровоцирала идеју о наоружавању Албанаца“[14].
Разматрајући епизоду са проналажењем оружја код српског становништва, српски дипломата указује на ништавност тзв. „доказа“ коришћених за оптуживање Београда: „У Колашину је код Срба пронађено око 200 пушака различитих система… Позната је чињеница да на нашој граници са Турском, посебно због немарности са турске стране, цвета шверц. Шверцери из Србије на турску територију доносе мускете, револвере и мартинке [пушке система Мартини-Хенри]“. Корени појаве старог оружја датирају још из периода ратова 1876–1878. године, када је „због недовољне пажње много од тог оружја осамдесетих година изнето и продато… Главна ствар је што је већина тих мартинки завршила преко границе, код Албанаца“[15].
Анализирајући трагичан положај српског етноса у условима распада османског државног апарата, аутор документа констатује: „Шверц оружја из Србије помагао је режиму који је све више губио ауторитет и био слаб… Срби, препуштени без икакве законске заштите на милост и немилост Албанаца, морали су да се сналазе како су знали да би се спасли последица ове анархије“. Налазећи се у обручу непријатељског окружења, Срби Пећког санџака и Колашина били су принуђени да прибегавају мимикрији ради очувања живота: „Сви Срби у Пећком санџаку и у Колашину по одећи и обичајима ни у чему се не разликују од Албанаца… Ова равноправност веома их је често спасавала од албанских злочина, нарочито када су били на путу, далеко од својих кућа“ [16].
Догађаји у Беранској кази, Сјеничкој нахији и широм Косовског вилајета показали су да је српско становништво доведено на ивицу физичког опстанка. Тако се Сјеничка нахија, која је заузимала централни географски положај у Новопазарском санџаку на споју српских и албанских етничких ареала, 1911–1912. године претворила у зону административног и физичког терора турских власти. Под изговором одузимања кријумчареног оружја из Краљевине Србије, младотурске власти су покренуле у нахији велику кампању „умиривања“. У пракси се то претворило у масовне казнене акције праћене мучењем сељака, одузимањем стоке и уништавањем усева српских сељака-чифчија. Посебан карактер репресијама давало је то што је османска администрација полицијска овлашћења препустила наоружаним албанским одредима (качацима), који су „највише поверење“ схватили као карт-бланш за убиства, пљачку и потискивање српског становништва. Резултат је био масовни егзодус српских породица из Сјеничке нахије, примораних да остављају имовину и беже преко границе у Краљевину Србију.
Ништа мање драматично нису се развијали догађаји у Беранској кази (регион Полимља), историјски насељеној српским племеном Васојевића. У пролеће и лето 1912. године османске власти су, уз помоћ албанских формација, приступиле присилном разоружавању хришћанског становништва: од Срба су одузимани чак и стари модели ловачког оружја, док су албански одреди задржавали своје арсенале и чак добијали наоружање од власти. Доведени на ивицу физичког уништења, Срби Беранске казе подигли су спонтани оружани устанак, у историји познат као „Беранска буна“. Устанак су гушиле османске редовне трупе и придружени албански башибозуци, попримивши облике масовног покоља и погрома: спаљено је десетине српских села, оскрнављени су и уништени древни православни храмови и манастири, док су хиљаде српских цивила — жена, деце и стараца — постале избеглице које су бежале у Црну Гору и Србију. Управо зато су Беранска каза и Сјеничка нахија редовно фигурирале у тајним циркуларима и међународним демаршима председника Савета министара Србије Николе Пашића. За српску дипломатију ова два региона била су необорив доказ да је османски режим неспособан и да представља директног саучесника у уништавању хришћанског (што је, по идеји, требало да има значај за Европу) српског становништва. Помињање Берана и Сјенице у дипломатским документима 1912. године указивало је на неподношљив положај након којег је неминовно морала уследити војна операција за ослобођење Старе Србије.
Управо зато је Београд заузео тако бескомпромисан став: „Влада Краљевине мора, не размишљајући о томе како да то утиша и умири, констатовати чињеницу да је у Старој Србији створено такво стање у којем недовољно чинимо за обезбеђење опстанка Срба у Османском царству. Влада Краљевине мора пружити чврсте гаранције да унутрашњи мир Србије неће бити нарушен, а да ће у Старој Србији бити створен миран поредак за слободан развој“. На крају документа подвлачи се ито дипломатске немоћи аустро-турских оптужби и формулише главна теза српске стране: „Тврдња аустријског амбасадора да је у Колашину пронађено оружје из Србије лишена је оног значаја који му желе приписати… Зло је у томе, а не у оружју којим су Срби са муком покушали да се заштите у невољи. Штавише, при разматрању овог оружја и његовог порекла не треба из вида сметнути чињеницу да упркос свим мучењима у Колашину није пронађено чак ни 200 пушака“[17].
Кулминација дуготрајних дипломатских напора Петрограда за стабилизацију Балкана било је уобличење војно-политичке коалиције током 1912. године, која је ујединила Србију, Бугарску, Грчку и Црну Гору. Стварање овог савеза, усмереног на демонтажу система османског присуства у Југоисточној Европи, представљало је пролог ка великој Првом балканском рату (од 25. септембра / 8. октобра 1912. до 17. / 30. маја 1913. године). Овај сукоб ушао је у историју као одлучујућа фаза борбе за националну независност хришћанских народа региона, која је окончала вишевековну доминацију Порте на балканским територијама. Током рата трупе Балканског савеза нанеле су муњевит пораз Османском царству: српска војска разбила је Турце код Куманова и Битоља, потпуно ослободила Косово, Метохију и Македонију, након чега је избила на обалу Јадрана, заузевши Драч и Љеш, што је изазвало оштру реакцију Беча, који је ужурбано покренуо реализацију „албанског пројекта“.
Уз директну подршку аустроугарске дипломатије, лидери албанског покрета предвођени Исмаилом Ћемал-бејем прогласили су 28. новембра 1912. године у Влёри стварање албанске државе, коју су велике силе већ 17. децембра признале. У стратешким плановима Хабзбурга вештачки створена Албанија требало је да затвори обруч око Србије, успостави заједничку албанско-бугарску границу и коначно сруши Балкански савез. Под ултимативним притиском Беча и других Великих сила, према Лондонском мировном уговору (мај 1913. године), Србија је била принуђена да повуче трупе са албанског приморја, али су историјске земље Старе Србије (Косово и Метохија) коначно ослобођене од османске владавине и присаједињене српској држави.
Од јуна до августа 1913. године трајао је Други балкански рат — сукоб између бивших чланица Балканског савеза, изазван од стране Аустро-Угарске због поделе Македоније. Након пораза од коалиције Србије, Грчке, Црне Горе, Румуније и Османског царства, Бугарска која је напала без објаве рата капитулирала је, док је Србија победом на Брегалници коначно учврстила новоослобођене земље (укључујући Косово и Метохију). Дипломатским уобличењем резултата Првог балканског рата постала је Конференција амбасадора великих сила у Лондону (децембар 1912 – август 1913) под председавањем британског министра спољних послова Едуарда Греја. Конференција се претворила у арену геополитичког трговања између Аустро-Угарске (подржаване од Немачке и Италије) и Русије. Задатак Беча на овим преговорима био је да лиши Србију излаза на Јадранско море (у том тренутку српске трупе већ су ставиле под контролу луке Драч /Дуррес/ и Љеш /Леже/). За Беч је појава српске (и потенцијално проруске) луке на Јадрану представљала егзистенцијалну претњу. Управо у оквиру Лондонске конференције амбасадора Аустро-Угарска је „прогурала“ одлуку о стварању аутономије под својим протекторатом, а затим и независне албанске државе, што је правно уобличено у Лондонском мировном уговору од 30. маја 1913. године којим је окончан рат Балканског савеза са Османским царством. Према члановима уговора, предавање европских територија западно од линије Енос–Мидија Турској било је праћено клаузулом да се одређивање тачних граница и статуса Албаније у потпуности препушта на одлуку шест Великих сила. Као резултат тога, Србија је лишена излаза на Јадран, добивши само право на такозвани „комерцијални приступ“ — могућност царинског транзита робе неутралном железничницом преко албанске територије до мора, што није имало никакав војно-стратешки значај. Са своје стране, вештачки створена под аустроугарским и италијанским протекторатом млада албанска држава је од првих дана свог постојања наследила експанзионистичку матрицу Призренске лиге. Великоалбански концепт, који је предвиђао одузимање од Србије и Црне Горе Косова, Метохије, Новопазарског санџака и Западне Македоније, претворио се у државни програм и идеолошку основу младе Албаније, поставивши под балкански регион сатну бомбу будућих крвавих сукоба XX века.
Правни завршетак циклуса Балканских ратова било је потписивање Букурештног мировног уговора 10. августа 1913. године, који је фиксирао радикалну прекројку политичког простора Југоисточне Европе[18]. Према одредбама овог акта, Краљевини Србији су коначно призната права на Вардарску Македонију, а такође је учвршћен суверенитет над историјским земљама Старе Србије, укључујући Косово и Метохију, што је означавало тријумфални завршетак процеса националног уједињења српских територија. Новопазарски санџак подељен је између Србије и Црне Горе — тиме је ликвидиран вишевековни аустроугарски баријер и две српске државе су први пут у новијој историји стекле заједничку копнену границу. Према исходима два рата, територија Србије повећана је са 48.300 на 87.700 кв. км, а становништво је порасло са 2,9 на 4,4 милиона људи, при чему је земља остварила највеће територијално проширење од 82%. Међутим, док су пре Балканских ратова 98,6% становништва Србије чинили Срби православне вероисповести, међу новим житељима српске државе више од 47% припадало је другој вероисповести и језику, док је међу преосталима било много оних који нису имали српску националну самосвест[19]. Како истиче једна од водећих српских научница Мира Радојевић, „на основу историјских извора тешко је проценити колико је тачно у новим областима било непријатељски настројених грађана, незадовољних насталим променама“[20].
Како наглашава истакнути српски научник Милан Гулић, „упркос томе што је стварањем Албаније Аустро-Угарска омела излазак Србије на море, она није могла да спречи уједињење Србије и Црне Горе. Тиме је постигнуто следеће: иако сама Србија није имала излаз на море, српски народ је стекао излаз на обалу Јадрана на уском делу црногорског приморја… Осим тога, Србија је завладала стратешки изузетно важном Моравско-вардарском саобраћајном магистралом и приближила се луци Солун, али, што је још важније, значајно је отежала немачки продор ка Егејском мору, Малој Азији и даље ка Истоку. Управо зато су у месецима након завршетка Балканских ратова идеја о коначном војном сукобу са Србијом, коју је првенствено заступао генерал Конрад фон Хьотцендорф, начелник Генералштаба аустроугарске војске, добила пуну подршку“[21]. Поред тога, Беч је успео да издејствује ликвидацију проруског Балканског савеза. Поражена и огорчена Бугарска коначно је прешла у орбиту аустро-немачког блока, желећи реванш над Србијом, што је предодредило улазак Софије у Први светски рат на страни Централних сила 1915. године.
Затим је Аустро-Угарска, не миритећи се са јачањем Србије, наставила да користи младу албанску државу и диверзантске групе Косовског комитета као инструмент дестабилизације. Већ у септембру 1913. године, уз подршку Беча, са територије Албаније организован је велики упаст десетине хиљада припадника албанских качака (предвођених Исом Болетинијем и Бахрамом Цуријем) у рејон Дебра, Пећи и Призрена. Након што је српска војска одлучно угушила побуну и, гонећи нападаче, заузела стратешке висове у дубини албанске територије, Аустро-Угарска је 18. октобра 1913. године упутила Србији оштар ултиматум са захтевом за повлачење трупа у року од 8 дана. Не добивши директну војну подршку од ослабљене савезницима Русије, Београд је био принуђен да се потчини, избегавајући превремени велики рат.
Тако је српски народ уз колосалне жртве вратио своје историјске и духовне светиње на Косову и у Метохији. Међутим, стварање ревизионистичке Албаније под аустро-италијанским протекторатом, увлачење Бугарске у антисрпски савез и директни ултиматуми Беча претворили су Балкан у „буре барута Европе“, чија је експлозија у јулу 1914. године постала неминовна.
У психолошком смислу Албанци су Србе доживљавали као кривце који су им „покварили“ национално уједињење. Према статистичким подацима, око 20.000 незадовољних Албанаца побегло је на територију новостворене државе Албаније[22]. Међу њима су били и национални лидери Хасан Приштина, Бајрам Цури и Иса Болетини. У марту 1914. године Бајрам Цури и Иса Болетини организовали су локални бунт против српске власти у селу Бања Подримског среза. У јесен 1914. године започело је тзв. Арнаутски устанак, током којег су наоружани одреди из Албаније, уз подршку Аустро-Угарске, покушали да заузму јужне градове Србије Дебар, Стругу и Острог све до Призрена. Албански побуњеници користили су делом оружје заостало из претходних ратова, а делом испоручено из Аустро-Угарске. Да би угушила устанак, Србија је морала да употреби три дивизије своје војске (20.000 војника)[23]. Аустро-Угарска је финансирала Хасана Приштину и Бајрама Цурија ради провоцирања албанског устанка на југу Србије са циљем да се на том простору створи нови фронт који би раздробио српске снаге и олакшао њихово уништење[24].
Током Првог светског рата у албанском питању Италија је, заједно са Аустро-Угарском, била фактор од трајног значаја. Искусни стратег Н. Пашић у кључном тренутку новембра 1915. године, када је Рим могао да спасе српску војску (и државу) стегнуту у „клешта“ између аустро-немачке и бугарске офанзиве, морао је да учини опасан и парадоксалан корак. Он је молио Италију да пошаље трупе на Балкан (укључујући Албанију) ради спасавања српског фронта, користећи италијанске апетите у Албанији као мамац. У поверљивој белешци упућеној у Рим, Београд је покушао да игра на дубоке противречности између савезника по Антанти и Централних сила, настојећи да убеди италијанску владу да ће пораз Србије бити фаталан за саму Италију: „Влада Краљевине Србије сматра да се рат који данас воде здружене Аустро-Угарска и Бугарска на Балкану не води само ради уништења Србије већ и ради учвршћења аустро-немачке превласти на Балкану“. Србија је, исцрпевши све сопствене ресурсе, званично изјавила да се обраћа за помоћ државама Споразума: „Пошто Србија није у стању сопственим снагама, упркос свим напорима предузетим до последњег тренутка, да то спречи, обратила се за помоћ државама Споразума [Антaнте]. Снаге Споразума одговориле су на овај позив Србије, те Енглеска, Француска и Русија шаљу трупе на Балкан за операције против Аустро-Угарске и Бугарске на копну, док здружене флоте Енглеске и Италије бомбардују бугарске луке у Белом мору [Егејском мору]“. Покушавајући да превазиђе „италијански опрез“ — пошто је Рим био крајње уздржан у погледу трошења ресурса на далека балканска војна попришта, преферирајући Алпски фронт и амбиције у Албанији — Пашић је фактички понудио Италији гаранције њене хегемоније на Јадрану: „Италијанска влада до сада није послала ниједну армију за операције на копну, те се Србија обраћа [њој] још једном са молбом да и она помогне у постизању овог циља слањем значајног дела својих копнених трупа на Балкан. Србија је уверена да ће ова помоћ послужити како за заштиту заједничког интереса независности балканских народа, тако и интересима Италије која је увек била заинтересована за заштиту потпуне независности Балкана и обезбеђење свог утицаја у Јадранском мору“. Позив се завршавао недвосмисленом понудом о стратешком савезу: „Тиме би се то још снажније испољило и допринело учвршћењу пријатељских односа између Италије и Србије, која је увек желела искрено усклађене акције са Италијом“ [25].
Овај документ у суштини је представљао чин очаја уочи „великог повлачења“ („Српске Голготе“) српске војске. Пашић је нудио Риму договор: српско признање италијанског утицаја на Јадрану у замену за стварну војну интервенцију. Дакле, Србија која се борила за голи опстанак била је принуђена да нуди „златни мост“ ка Јадрану Италији — која је, заједно са Аустро-Угарском, рачунала на албански пројекат ради обуздавања српског утицаја. Београд је покушавао да своје геополитичке конкуренте претвори у спасиоце, користећи „албанско питање“ као дипломатску полугу, али он, нажалост, није успео. Италијанска страна, вођена сопственим амбицијама у Албанији, није показивала разумевање и трагедија српске државности постала је неизбежна.
Тако се победоносни повратак Србије у своју сакралну колевку суочио са софистицираном геополитичком инжењеријом западних великих сила. Стварање вештачког баријера на Јадрану, институционализација качачког терора и игнорисање очајничких демарша Београда претворили су ослобођено Косово у згариште трајног сукоба. Српска Голгота 1915. године била је резултат свесног жртвеног избора државе која је одбила да мења национални суверенитет, док се претварање југа Балканског региона у детонатор регионалне катастрофе догодило управо због циничног конјунктурног трговања великих сила земљама Старе Србије.
Мир у замену за одрицање од државе: „бесе“ 1906–1907. године као праобраз демонтаже српског присуства у покрајини
Савремени покушаји међународне дипломатије и приштинских власти да српском становништву Косова и Метохије наметну „мир и безбедност у замену за потпуно одрицање од српске државности“ имају дубок историјски прототип. Поверљиви извештаји истакнутог песника и српског конзула у Приштини Милана Ракића из 1906–1907. године откривају механику прве велике „технологије умиривања“ путем институционализације традиционалне „бесе“ (обичајног права албанских кланова). Критичка анализа ових докумената разбија ревизионистички мит о „златном делу међуетничке толеранције“ у Косовском вилајету, који је постао популаран, показујући да је под плаштом квазиправних споразума српско становништво у суштини лишавано политичке субјективности, док је српска држава потискивана из региона.
Посебно се у савременој регионалној и западној историографији уочава јасна тенденција преиспитивања класичних приступа историји албанско-српског сукоба. У оквиру овог ревизионистичког дискурса предузимају се покушаји да се слика међуетничких односа вештачки усложни, тако што им се приписују обележја „институционалне сарадње“ и трагања за „мирним алтернативама“ на микронивоу. Пример таквог тумачења представља заједнички рад А. Милетића, Б. Бећаја и С. Милошевића, у којем се феномен албанске „бесе“ 1906–1907. године представља као јединствени модел делотворног суживота, који је Старој Србији наводно донео периоде „просперитета, толеранције и стабилности“[26]. Аутори овог очигледно грантовски подржаног пројекта настоје да докажу како су на нивоу свакодневног живота српска и албанска заједница биле способне да успоставе аутономне механизме правосуђа и безбедности, које није разорио агресивни албански иредентизам, већ „грубо мешање“ српске државе. Међутим, анализа примарних докумената, пре свега дипломатских депеша Милана Ракића, на које се ови истраживачи позивају, омогућава извођење сасвим другачијих, знатно мање идиличних закључака о стварној природи ових „институција“.
Дипломатске депеше Милана Ракића, које је он из српског конзулата у Приштини слао Београду (а Приштина је, као и читава територија некадашњег Косовског вилајета, у то време била део Османског царства), 1906–1907. године извештавале су о формирању посебног система албанског обичајног права — „бесама“ (besët), које су закључиване у српским и албанским селима у региону Гњилана. У депеши од 16. јуна 1907. године (Гњиланска „беса“) Ракић извештава: „…Иако се ова промена не односи на целу Гњиланску нахију, већ само на њен део, она ипак има огроман значај, јер су сада први пут у „бесу“ ступили и Срби. Албанци су у почетку настојали да у „бесу“ уђу Срби из целог краја, али је на крају у њу ступила само Каменичка општина, која обухвата седамдесет села… Како год било, односи између Срба и Албанаца у оквиру „бесе“ сада су уређени на следећи начин: Албанци имају свој суд за спорове међу Албанцима, а Срби свој суд за спорове међу Србима. Ако спор настане између Албанца и Србина, оба суда, српски и албански, истражују случај. Ако се утврди да је крив Србин, предају га српском суду ради изрицања пресуде; ако је крив Албанац, суди му албански суд“[27].
У депеши од 4. јула 1907.године Ракић бележи: „…После дугих преговора и одлагања, најзад су и вође Вучитрнске казе (Дреница, Ортакол, Лаб и Шаља) одлучиле да коначно закључе „бесу“, следећи пример Албанаца из других региона. Пре неколико дана окупили су се код џамије у селу Полац и закључили следећу „бесу“:
1. Никоме није дозвољено да врши насиље до наредног Митровдана;
2. Ономе ко почини убиство биће спаљена целокупна имовина. Ако убица пружи отпор и стане да се брани уз помоћ својих рођака или фиса [клана], у извршењу пресуде суда „бесе“ помоћи ће саме државне власти; онима који буду штитили или скривали убицу биће суђено као његовим саучесницима и у року од три године биће им забрањено да обрађују своју земљу;
3. Свако ко почини крађу или посегне за туђом имовином биће кажњен као и убица;
4. Свакоме ко на путевима постави заседу за путнике, било да су Срби или Турци, биће спаљене све грађевине;
5. Свако ко наметне дажбине раји биће изједначен са убицом и биће подвргнут истој казни;
6. „Бедате“ — нове порезе и дажбине — нико нема право да уводи; онај ко то покуша биће спаљен као издајник;
7. Свако ко почини крађу мораће оштећеном да исплати двоструку вредност украдене имовине;
8. Познати злочинци Фека и Хамид, који су угрожавали поседе манастира Девич, морају бити предати царском суду, будући да је ова жалба већ раније прешла у надлежност царског суда. Ако Фека и Хамид убудуће нанесу манастиру Девич и најмањи зулум, њихова имовина биће спаљена без икаквог судског поступка, чим игуман Девича и манастирски чауши [стражари] суду „бесе“ поднесу доказе о нанесеној штети. […]
У Гњиланској кази судови „бесе“, албански и српски, функционишу непрекидно и без икаквих препрека. Мир који влада још од Ђурђевдана, као и слобода у којој уживају и наш народ и Албанци, још су више учврстили вође овог покрета у одлучности не само да очувају „бесу“ већ и да је прошире… У почетку, приликом закључивања споразума, нико није помишљао да ће „беса“ попримити такве размере; чинило се да ће јој се и сами Албанци успротивити. Међутим, када је постала очигледна узајамна корист за обе стране, она је постепено добијала све више присталица и данас представља једини и највиши суд у нахији. […] Срби, Албанци и саме турске власти старају се да се ова „беса“ у потпуности поштује и да њено дејство траје што дуже…“.
Ракић наводи неколико примера делотворног рада бесе: „Ево још неколико примера како албански и српски судови у Гњиланској кази суде и за какве преступе… Албанац из села Стрезовца одузео је шест оваца Васу Милошевићу из Ајановца. Остригао их је и пустио. Албански суд му је наложио да Васу исплати 6 дуката, а затим га је, након извршења пресуде, предао државном суду у Гњилану. Пре извесног времена Срби из Братиловца почели су да секу шуму која је припадала албанском спахији из села Ферике. Албански спахија се пожалио српском суду. Чланови суда изашли су на лице места, проценили обим посечене шуме и спахији доделили седмину шумске парцеле као накнаду…“. Притом Ракић упозорава Београд да ни у ком случају не шаље српску чету или комиту (одред) кроз Гњиланску нахију: „Слање чета кроз Гњиланску нахију могло се донекле разумети до последњих шест месеци, када су други путеви били затворени; на крају, могло се у извесној мери оправдати користи за други део нашег народа, иако је ризик био огроман. Али данас је потпуно очигледно да се са самим настанком „бесе“ у Гњиланској кази ситуација из основа променила. Последице ће бити утолико страшније што наш народ има шта да изгуби, а при првом инциденту страдаће не само као саучесник комита [четника] већ и као издајник и прекршилац „бесе“. Оно што је пре пола године могло представљати само веће или мање погоршање ионако лошег положаја, данас значи потпуни губитак дуго очекиване слободе и мира, губитак равноправности са Албанцима и елемената српске самоуправе; данас то значи страшан пораз народа који је, уз огромне напоре и тек недавно, успео да обезбеди себи подношљивији живот. Иако сам вам о свему овоме и раније писао, иако сам у депешама извештавао да сами Албанци упорно прате путеве комита у Гњиланској кази, поново сам добио вест да ових дана тим путевима намерава да прође једна чета. […]“[28].
У овој депеши посебно је значајна чињеница да у Гњиланску „бесу“ није ступила цела Гњиланска нахија, како су Албанци желели, већ само Каменичка општина (која обухвата 70 села), а да јој се потом придружила Вучитрнска каза (Дреница, Ортакол, Лаб и Шаља). Цела Каменичка општина са својим судом, на чијем се челу налазио Трајко, суди Србима. Тачке 2, 4. и 6. Вучитрнске „бесе“ („спалити имовину“, „спалити грађевине“, „спалити као издајника“) — сликају суров, али делотворан средњовековни модел колективне одговорности. Тачка 8 представља сензацију, будући да је албанска „беса“ званично преузела колективну заштиту православног манастира Девич од локалних албанских разбојника Феке и Хамида, претећи им спаљивањем имовине без суда већ после прве жалбе игумана.
Али ова идилична слика тек успостављеног „мира и просперитета“ руши се услед једног поступка, за који Ракић у депеши од 13. августа 1907. године кривицу приписује Београду, који је ипак послао српску чету кроз Гњиланску нахију. Ракић описује негодовање које је обузело Албанце: „Гнев који је обузео Турке и Арнауте [Албанце] после несрећног Пасјанског догађаја још се није стишао, иако је од тог догађаја већ прошао читав месец. Појава ове чете [српског наоружаног одреда] снажно је узбуркала машту ионако крајње наивних Арнаута…. Одакле тачно потичу ове приче и гласине, у овом тренутку није могуће поуздано утврдити. Могуће је да их саме турске власти подстичу како би скренуле пажњу становништва са актуелних оштрих унутрашњих питања; могуће је и да су изазване сумњивим кретањима на нашој граници, која нису промакла турским властима и Арнаутима; најзад, постоје извесни знаци на основу којих се може закључити да су у то умешана лица блиска аустроугарским конзулатима у Скопљу и Митровици (истакао А. Ф.). Како год било, неспорна је чињеница да ове гласине раздражују Арнауте и изазивају њихов крајње непријатељски став према Србима. Тиме се искључује могућност поновног зближавања Срба и Арнаута у Гњиланској кази и било каквог значајнијег побољшања тамошњег положаја.
Иако су се после првих убистава у Пасјану и Врбовцу Арнаути повукли и престали да убијају наш народ — барем отворено — они су чак позвали неколико угледних Срба на договор и помирење. Скуп је одржан код гњиланске цркве и на њему је одлучено, о чему сам већ имао част да вас известим, да се Пасјански догађај преда забораву, као да га никада није ни било, и да се обнове односи који су постојали пре њега.
На ствари, то је учињено само формално. Незадовољство и дубоко неповерење према Србима није било могуће избрисати једном одлуком овог скупа. Данас Арнаути прате сваки корак наших свештеника, учитеља и сваког угледног човека. Ноћу опкољавају српска села и упадају у њих у потрази за комитима и оружјем. Нису ретки случајеви да неки Арнаут из забаве пуца из пушке, након чега се на тај пуцањ одмах окупи неколико стотина наоружаних Арнаута, уверених да су се појавили комити. И, разуме се, тако окупљени Арнаути не разилазе се мирно, већ упадају у неко српско село и обрачунавају се са најугледнијим или њима сумњивим људима.
Тако је поново страдао несрећни Врбовац. У околини Врбовца одржавала се албанска свадба и неко је пуцао из пушке. На лицу места одмах се окупило до седам стотина наоружаних Арнаута у потрази за комитима. Када су се уверили да комита нема и сазнали ко је пуцао, упали су у Врбовац, претукли око двадесет људи и изрешетали локалну цркву мецима. Ниједна икона није остала неоштећена.
Последице Пасјанског догађаја нису се осећале само у Гњиланској кази. […] После борби у Пасјану гњилански Арнаути били су раздражени ништа мање него њихови саплеменици у Приштини, Призрену и Пећи. Као што су Гњиланци вршили рације по српским селима, тако су косовски Арнаути упали у Гуштерицу, Чаглавицу, Ливађе и Сушицу у потрази за комитима и оружјем. Абдул Хусеин је са одредом од четрдесет људи упао у Сиринич, претражио села и претукао многе људе, оптужујући их да су помагачи комита.
Сви ови догађаји могу се, на крају, посматрати као испољавање суровости појединачних, више или мање дивљих Арнаута; али они најбоље одражавају и доказују поменуту солидарност Арнаута и њихову тежњу да код раје потисну чак и најмању помисао на било какав отпор (истакао А. Ф.). Управо због тога су последњих дана у Призрену и Пећи закључене нове „бесе“ [овога пута искључиво антисрпског карактера]. […]
У свом последњем извештају о „беси“ у Гњиланској кази помињао сам кобне последице до којих може довести слање чете кроз Гњиланску нахију. Нажалост, моја предвиђања су се данас у потпуности обистинила. Људи који су се бавили овим питањем [у Београду] нису желели да слушају разумне аргументе — било зато што су веровали у своје знање и искуство (којих заправо нису имали), било зато што их је на то можда подстакла нека непремостива сила. Данас на њиховој савести лежи погибија толиких невиних српских жртава, и данас се с пуним правом може рећи да су за неколико дана овдашњим Србима нанели више зла него Арнаути за неколико година!“[29].
Један поступак Београда — слање чете — у тренутку је срушио идиличну слику, изменивши контекст и смисао института „бесе“. Чим су Албанци осетили претњу свом доминирању, „мирни суживот“ се тренутно претворио у масовни, дуготрајни и дубоки терор над српским становништвом. Према томе, закључак из свега што је Ракић навео налази се у равни стварања од стране албанских лидера, свесних неспособности Порте да успостави ред, института власти („бесе“), у којем је српском становништву додељена улога „ћутљивог статисте“, чије понашање не сме излазити из оквира које су поставиле албанске власти. Под тим условом Срби су могли рачунати на минималну свакодневну заштиту, узимајући у обзир микроскопски обим Ракићевих примера, са изузетком једног заиста упечатљивог случаја — заштите православног манастира Девич од стране Албанаца. Чим Београд предузме једну једину акцију — слање чете — уследила је масовна хистерија која је превазишла сваку машту — упркос томе што су сами Албанци објекат управљања од стране Порте и што би, чинило се, ослободилачки напори Срба требало да буду поздрављени, нарочито у контексту успостављања обострано корисног институционалног уређења са Србима („бесе“). То недвосмислено указује на природу ове институције: умиривање кроз потчињавање и легитимисање албанског суверенитета. Срби су, закључујући „бесу“, de facto признавали албанске обичајне судове за највишу инстанцу, искључујући српску државу из процеса управљања сопственим сународницима. Ракић се дивио томе како Албанци суде својима за крађу оваца од Срба, али је превиђао суштину: албански судови су створени да „Србин не сме да подигне главу“ против албанске власти. Другим речима, Албанци нису обезбеђивали ред из љубави према Србима, већ да би припремали упориште за своју будућу аутономију. Примедбе Милана Ракића на рачун Београда због слања српских чета кроз Гњилански регион изгледају као стратешка кратковидост. Са становишта дипломате на терену, који свој задатак види у очувању реда и живота људи „овде и сада“, појава чета била је дестабилизујући фактор који је нарушавао крхки статус кво. Међутим, са становишта националног опстанка и дугорочног суверенитета, Ракићева позиција била је ћорсокак, јер је захтев Београду да „укључи режим собне биљке“ како „не би разгневио албанске аге“ представљао капитулацију. Крвави покољ после Пасјанског инцидента открио је илузорност модела потчињавања који је одговарао Албанцима, пошто би се свака акција Београда — било слање чете у извиђање или покушај обнављања утицаја — неизбежно тумачила као „кршење мира“. Уздржавање од таквих поступака имало би исти исход: цементирање албанске власти.
Тако је институционализација „бесе“ 1906–1907. године формирала историјски преседан и архетип „косовског урегулисања“, у потпуности реализован од стране колективног Запада већ у XXI веку. Његова суштина своди се на безалтернативну формулу: илузорни мир и нижа безбедност у замену за тоталну демонтажу српског државног присуства. Савремена политика Брисела и Приштине до бола прецизно репродукује ову стогодишњу матрицу, поново намећући косовским Србима статус „тихог и бесправног ресурса“, којем се гарантују основна свакодневна права само докле год се народ безбожно потчињава приштинској администрацији. Међутим, трагично искуство Гњиланске бесе и Пасјанске кризе 1907. године доноси сурову лекцију: свака стратегија „умиривања“ која државни суверенитет жртвује тренутном комфору неизбежно води ка ликвидацији правне субјективности и коначном потискивању аутохоног народа са његове сакралне земље.
[1] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 29-30. Адреса (молба) представника српског народа из Старе Србије и Македоније Књазу Милану Обреновићу IV за ослобођење од турског ропства и присаједињење Кнежевини Србији (Београд, 18. мај 1878. г.).
[2] Војводић М. Србија и Срби на Косову и Метохији од Берлинског Конгреса до Балканских ратова // Зборник радова с међународног научног скупа одржаног у Београду 16–18. марта 2006. године, (2007), књ. 28, стр. 88.
[3] Antonić G. Kosovski komitet i Kraljevina SHS u svetlu jugoslovenskih izvora 1918–1920 // Istorija 20. veka. – Beograd, 2006. – God. XXIV, br. 1. – Str. 28.
[4] Војводић М. Србија и Срби на Косову и Метохији од Берлинског Конгреса до Балканских ратова // Зборник радова с међународног научног скупа одржаног у Београду 16–18. марта 2006. године, (2007), књ. 28, стр. 89.
[5] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 177-180. Дипломатска белешка о македонском питању, реформама у Отоманској царевини и ставу великих сила (Цариград, 2. април 1891. г.).
[6] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 184-187. Извештај Краљевског посланика Србије у Цариграду Стојана Новаковића председнику Министарског савета и министру иностраних дела Владану Ђорђевићу поводом предлога Албанског комитета из Софије о сарадњи (Цариград, 27. фебруар 1898. г. / примљено у МИД Србије 1. марта 1898. г. под деловодним бројем В. Пов. бр. 442 у оквиру досијеа „Споразум с Арнаутима“).
[7] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 187. Извештај Краљевског посланика Србије у Цариграду Стојана Новаковића председнику Министарског савета и министру иностраних дела Владану Ђорђевићу поводом предлога Албанског комитета из Софије о сарадњи (Цариград, 27. фебруар 1898. г. / примљено у МИД Србије 1. марта 1898. г. под деловодним бројем В. Пов. бр. 442 у оквиру досијеа „Споразум с Арнаутима“).
[8] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 123-129. Циркулар (Note explicative) Министра иностраних дела Краљевине Србије Н. Пашића српским дипломатским представницима у иностранству од 8. септембра 1912. г.
[9] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 123-125. Циркулар (Note explicative) Министра иностраних дела Краљевине Србије Н. Пашића српским дипломатским представницима у иностранству од 8. септембра 1912. г.
[10] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 125-127. Циркулар (Note explicative) Министра иностраних дела Краљевине Србије Н. Пашића српским дипломатским представницима у иностранству од 8. септембра 1912. г.
[11] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 128. Циркулар (Note explicative) Министра иностраних дела Краљевине Србије Н. Пашића српским дипломатским представницима у иностранству од 8. септембра 1912. г.
[12] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 129. Циркулар (Note explicative) Министра иностраних дела Краљевине Србије Н. Пашића српским дипломатским представницима у иностранству од 8. септембра 1912. г.
[13] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 94-99. Аналитички извештај о догађајима у Ибарском Колашину, аустроугарској пропаганди и положају српског народа у Старој Србији (1912. г.).
[14] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 94. Аналитички извештај о догађајима у Ибарском Колашину, аустроугарској пропаганди и положају српског народа у Старој Србији (1912. г.).
[15] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 95-96. Аналитички извештај о догађајима у Ибарском Колашину, аустроугарској пропаганди и положају српског народа у Старој Србији (1912. г.).
[16] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 97. Аналитички извештај о догађајима у Ибарском Колашину, аустроугарској пропаганди и положају српског народа у Старој Србији (1912. г.).
[17] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 98-99. Аналитички извештај о догађајима у Ибарском Колашину, аустроугарској пропаганди и положају српског народа у Старој Србији (1912. г.).
[18] Бухарестский мирный договор 1913 года, 10 августа [Электронный ресурс] // Дипломатический словарь / под ред. А. Я. Вышинского, С. А. Лозовского. – М. : Государственное издательство политической литературы, 1948. – URL: https://doc20vek.ru/node/3654 (дата обращения: 25.08.2026).
[19] Радојевић М. Српски народ и Југословенска краљевина 1918–1941. – Београд, 2019. – Т. 1. – С. 117–118 [Электронный ресурс]. – URL: https://vistorija.com/2023/03/09/balkanski-ratovi/ (дата обращения: 25.08.2026).
[20] Радојевић М. Српски народ и Југословенска краљевина 1918–1941. – Београд, 2019. – Т. 1. – С. 118 [Электронный ресурс]. – URL: https://vistorija.com/2023/03/09/balkanski-ratovi/ (дата обращения: 25.08.2026).
[21] Гулић М. Југословенска држава 1918–2006. – Београд : Институт за савремену историју, 2023. – С. 22 [Электронный ресурс]. – URL: https://vistorija.com/2023/03/09/balkanski-ratovi/ (дата обращения: 25.08.2026).
[22] Antonić G. Kosovski komitet i Kraljevina SHS u svetlu jugoslovenskih izvora 1918–1920 // Istorija 20. veka. Beograd, 2006. God. XXIV, br. 1. Str. 29.
[23] ПецићЖ. Како се супроставити формирању „Војске Косова” – историјске поруке [Электронный ресурс] // Српски став, 18.03.2017. – URL: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/kako-se-suprostaviti-formiranju-vojske-kosova-istorijske-poruke/
[24] Antonić G. Kosovski komitet i Kraljevina SHS u svetlu jugoslovenskih izvora 1918–1920 // Istorija 20. veka. Beograd, 2006. God. XXIV, br. 1. Str. 29.
[25] Архив Југославије (Београд). Фонд 80 (Збирка Јована Јовановића Пижона). Фасцикла 1. Л. 158-159. Поверљива дипломатска депеша Владе Краљевине Србије (Н. Пашић) италијанској влади (посланику Ристићу) поводом ангажовања италијанске војске у копненим операцијама на Балкану, од 2. новембра 1915. године.
[26] Miletić R. Aleksandar, Beqaj Belul, Milošević Srđan. Novi Sad : Centar za istorijske studije i dijalog, 2019 (Beograd : Jovišić printing centar). 64 str.
[27] Miletić R. Aleksandar, Beqaj Belul, Milošević Srđan. Novi Sad : Centar za istorijske studije i dijalog, 2019 (Beograd : Jovišić printing centar). S. 32-33.
[28] Miletić R. Aleksandar, Beqaj Belul, Milošević Srđan. Novi Sad : Centar za istorijske studije i dijalog, 2019 (Beograd : Jovišić printing centar). S. 33-36.
[29] Miletić R. Aleksandar, Beqaj Belul, Milošević Srđan. Novi Sad : Centar za istorijske studije i dijalog, 2019 (Beograd : Jovišić printing centar). S. 37-39.
