Од османског аутономизма до албанског ирредиентизма: спољно покровитељство и политички пројекти (1912–1924)
Настанак албанског националног покрета (Rilindja Kombëtare) првобитно је био обликован у парадигми спољног геополитичког пројектовања. Прва Призренска лига (1878. године), настала под именом „Комитет истинских муслимана“, и каснија Пећка лига Хаџи Зеке (1899. године) биле су инструментализоване од стране Османске Порте као баријера против словенских држава на Балкану, по формули Стамбула Udutekemi Det’ne Zi („Наша граница — Црно море“), с циљем да се Србија и Црна Гора представе као егзистенцијални непријатељи Албанаца. Међутим, дубока племенска раздробљеност Албанаца (Гега и Тоска), као и беспрецедентно сурово гушење устанка 1900. године од стране турских трупа, показали су слабост и рањивост албанског покрета у случају губитка лојалности Порти. Након Младотурске револуције 1908. године започела је оштра криза османског покровитељства, у чијим је условима Порта предузела репресивне мере забране националних удружења, што је изазвало низ албанских устанака у периоду 1910–1912. године, од којих је највећи предводио Хасан Приштина. Ипак, чак и у то време, октобра 1912. године, „Комитет спаса“ формиран у Скопљу (Хасан Приштина, Бајрам Цурри, Мидхат Фрашери) покушавао је да сачува субјективитет Албанаца искључиво унутар Османске империје, посматрајући је као једину заштиту. У периоду Првог балканског рата и муњевитог продора српске војске ка Јадрану, албанске елите су се суочиле са претњом потпуног губитка спољног ослонца.
Крах Османске империје на Балкану услед победа Срба и Грка у Првом балканском рату приморао је албанске лидере да хитно траже новог спољнополитичког патрона. За разлику од Србије и Грчке, које су се ослањале на вековну историјску традицију, формирану државност и моћни војно-дипломатски савез који је однео славну победу 1912. године, албански простор није имао ни институционално искуство ни унутрашње јединство. Раздирани племенским размирицама, навикли на кланску самовољу и разбојнички уклад под османским покровитељством, Албанци су се показали неспособнима за самосталну државну самоорганизацију. Тамо где су Срби и Грци наступали као зреле нације-ослободиоци, албански лидери су се, изгубивши турско покровитељство, по хитном поступку упутили у европске престонице у потрази за спољним патроном независности — од Беча до Рима. У овом аспекту посебно се издваја делатност Исмаила Кемалија (Ismail Qemali, 1844–1919), који је потицао из утицајног феудалног клана Влоре (Валоне) и више од тридесет година био високопозиционирани службеник Османске империје (обављао је дужности гувернера Варне, Берата, Болуа и члана Државног савета). Након Младотурске револуције 1908. године постао је посланик обновљеног османског парламента из Берата и предводио либералну партију „Ахрар“. Међутим, са младотурцима су му се појавиле непремостиве несугласице, па је услед разбукталог сукоба Исмаил емигрирао на Запад (Лондон, Париз, Беч) и тамо приступио изради пројеката албанске државе. Оперативност Кемалијевих акција не може а да не импресионира: он сазива Конференцију албанске емиграције у Букурешту како би добио финансијску и политичку сагласност за проглашење независности, из Букурешта одлази у Беч и од њега добија гаранције војне и дипломатске помоћи. За његов долазак у Албанију Беч је чак обезбедио аустроугарски ратни брод (према другим изворима — закупљени пароброд „Graf Wurmbrand“ под аустроугарском пратњом), на којем је у пратњи аустроугарских агената 19. новембра 1912. године стигао у Драч, а затим у Влору, где је 28. новембра прогласио независност Албаније и формирао Привремену владу, поставши њен председник. Лондонски мировни уговор од 30. маја 1913. године потврдио је прелазак земље из власти Порте под директни колективни протекторат великих сила. Након успостављања овог протектората и постављања немачког кнеза Вилхелма Вида за поглавара Албаније 1914. године, Кемали је поднео оставку, преселио се у Италију и све до своје смрти у Перуђи у јануару 1919. године налазио се на финансирању италијанске владе, упорно настављајући да преко Рима лобира за интересе Албаније на Париској мировној конференцији. Пораз и распад Аустроугарске у Првом светском рату ликвидирали су Беч као спољног архитекту албанског пројекта, те је у насталом вакууму једини природни и агресивни наследник бечке контроле постала фашистичка Италија. Сходно томе, с једне стране, Исмаил Кемали је ушао у историју као „отац албанске независности“, али с друге стране, он је уградио генетски код албанске државе у којој је опстанак без спољног патрона немогућ. Кемали је османски суверенитет заменио аустроугарским, због чега накнадно стављање Албаније под контролу фашистичке Италије у периоду 1920–1930-их година изгледа сасвим закономерно и логично.
Ликвидација вилајетског система и Версајским поретком потврђено укључивање Косова, Метохије и Вардарске Македоније у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС) изазвали су институционално прегруписање албанских радикалних елита. 7. новембра 1918. године у Скадру је формиран Комитет народне одбране Косова (Komiteti i Mbrojtjes Kombëtare të Kosovës — KMKM, у историографији — Косовски комитет). Избор Скадра као оперативног центра био је диктиран двама факторима: географском близином демонтираној југословенско-албанској граници и постојањем снажног католичког кланско-конфесионалног масива, традиционално оријентисаног на аустро-италијанске канале утицаја. У руководеће језгро структуре ушле су кључне фигуре иредентистичког крила: Хоџа Кадри (Кадри Приштина) — као председник, као и Хасан Приштина, Бајрам Цури, Бедри Пејани и Сали Нивица. Званично проглашени циљ KMKM-а био је ревизија граница из 1913. и 1918. године, поништење одлука Лондонске конференције амбасадора и отцепљење од Краљевине СХС територија Косова, Метохије, као и западних области Македоније (Дебар, Тетово, Гостивар) уз њихову каснију интеграцију у пројекат „Велике Албаније“ [1].
KMKM је развио системску дипломатско-пропагандну активност у Женеви, подносећи меморандуме Лиги народа са оптужбама Београда за „насилну србизацију“ и кршење права мањина. Преко иностраних бироа (у Риму, Цириху и Бечу) комитет је ширио тезу о нелегитимности присуства Краљевине СХС на јужним границама, стварајући у европској штампи слику „окупираног Косова“.
На територији Косова и Метохије KMKM је деловао као главни штаб, координатор и финансијски логистичар диверзантско-терористичког качачког покрета (качаци — наоружани побуњенички одреди). Комитет је у пограничним зонама Албаније (Тропоја, Кукес, Хас) формирао позадинске базе у којима су качачке банде под командом Азема Бејте (Галице), Шоте Галице и качака Хиснија добијале оружје, муницију и плату, вршећи диверзантске упаде преко границе. Главне мете напада постајали су југословенска жандармерија, органи локалне администрације, комуникациони чворови и српско становништво као такво. Стабилност Косовског комитета одређивала се спољним финансирањем: изгубивши османске субвенције, он је готово одмах прешао под финансијско-оперативно покровитељство Министарства иностраних послова и војне обавештајне службе Италије (Војна информативна служба — Servizio Informazioni Militare, SIM). За Рим је Косовски комитет постао идеалан инструмент који је омогућавао да се, подржавајући качачку герилу на југу Југославије, везују значајне снаге Краљевске југословенске војске и жандармерије, чиме су сузбијани покушаји Београда да се учврсти као доминантна сила на Јужном Јадрану.
На Париској мировној конференцији (18. јануар 1919. — 21. јануар 1920.) Албанију је представљала делегација привремене владе на челу са премијером Турхан-пашом Перметијем, који је ту дужност кратко обављао и 1914. године, за време владавине Вилхелма од Вида (март — септембар 1914. године). Ова влада је конференцији у Паризу поднела два меморандума (15. и 24. фебруара 1919. године) са захтевом да се коригују границе Албаније у складу са „етничким границама Албанаца“, односно инсистирајући на измени граница које је установила Лондонска конференција (децембар 1912. — август 1913. године). Пошто је Албанија на конференцији имала само право саветодавног гласа, главни заступник њених интереса постала је Италија, која је, насупрот томе, инсистирала на очувању албанских граница из 1913. године. Позиција Рима, који је инсистирао на очувању граница из 1913. године упркос територијалним претензијама самих Албанаца на Косово и Метохију, била је диктирана циничним прагматизмом. Прво, пројекат италијанског протектората, утврђен тајним Лондонским уговором из 1915. године, предвиђао је контролу над компактном, строго албанском територијом, што је било погодно за њено управљање. Друго, и по нашем мишљењу оно кључно, залагање за границе из 1913. године омогућило је Риму да блокира претензије Београда на Северну Албанију и стратешку луку Скадар. Коначно, останак Косова у саставу Краљевине СХС стварао је за Италију дугорочну полугу утицаја која је омогућавала да се подељени албански етнос користи као извор иредентистичког терора, помоћу којег је Рим могао да дестабилизује и ослабљује Југославију изнутра, формално остајући по страни. Противник Италије на мировној конференцији била је Краљевина СХС, а главне спорне тачке у односима са њом, поред Скадра, био је град Ријека. Албанија је примљена у Лигу народа 17. децембра 1920. године, а утврђивање граница поверено је Конференцији главних савезничких сила (Енглеске, Француске, Италије, САД и Јапана), које су за ове циљеве формирале специјалну комисију. На Амбасадорској конференцији у Паризу 9. новембра 1921. године донета је одлука о границама Албаније (са Скадром у њеном саставу), а 26. јула 1926. године потписан је Закључни протокол о разграничењу Међународне комисије у Фиренци (Фирентински протокол), којим су утврђене њене коначне међе [2].
Истовремено, албански покрет који се развијао није био монолитан, већ је представљао синтезу три различита друштвено-политичка пројекта оличена у Иси Болетинију, Хасану Приштини и Бајраму Цурију. Управо је комбинација њихових приступа створила ефекат „геополитичких клешта“ која су непрестано дестабилизовала јужне границе југословенске државе. Размотримо детаљније ове пројекте преобликовања региона у складу са албанским националним тежњама.
Иса Болетини (Isa Boletini, 1864–1916), родом из села Болетин код Митровице, из утицајног клана Шала, представљао је симбол оружаног отпора косовских Албанаца с почетка XX века, будући да је био организатор устанака против Турака (1910–1912) и српске војске. Његов пројекат се условно може назвати „архаичним војно-кланским“ или „почвеничко-традиционалистичким“, чија се стратегија ослањала на етику северних албанских племена и систем бајрактарства (од османског bayrak — застава; традиционални институт војно-племенског управљања код Албанаца-гега, при чему је бајрактар („заставник“) био наследни војни старешина клана са монополом на сазивање племенске војске, вршење судске власти по обичају и вођење локалних ратова). Болетини је борбу за Косово посматрао као низ локалних оружаних устанака кланова усмерених на очување аутономије горштака од било какве државне контроле, било османске или српске. Али овај вектор је захтевао континуитет оружаног присуства на терену, због чега се Болетини тако непримириво залагао за развој качачког покрета који је пограничне рејоне претварао у зоне сталне диверзантско-казнене активности против српског становништва. Пре свега, Болетини се ослањао на ауторитет кланова и аутономију северних планинских рејона, али његов пројекат је био ограничен одсуством политичке флексибилности, остајући локалан и архаичан. Болетини није разумевао нити признавао механизме европске дипломатије, док су његови одреди на војном плану почели да губе у сукобима са регуларним државним армијама почетка XX века. Тако су током младотурских експедиција 1910–1912. године у Качаничкој клисури (1910. године) одреди Болетинијевих снага били до ногу потучени од стране регуларних дивизија Махмуда Шевкет-паше, опремљених савременом пољском артиљеријом. У јесен 1912. године, током Првог балканског рата, 3. српска армија генерала Божидара Јанковића за само неколико недеља збрисала је архаичне снаге Болетинија у рејонима Мердара, Приштине и Митровицы, што је овог вођу натерало у бекство у Албанију. Закономерни епилог овог војно-кланског приступа била је физичка ликвидација Болетинија: у јануару 1916. године у Подгорици он је, заједно са својим синовима и пратњом, ликвидиран у краткотрајном сукобу. Ипак, управо је Болетини обезбедио „живу силу“ и континуитет оружаног отпора на терену. Упркос погибији још 1916. године, управо је он касније постао фундаментални симбол и образац качачког покрета, обезбедивши континуитет герилског рата на терену од касног османског периода до међуратне епохе.
Потпуну супротност Болетинију представљао је Хасан Приштина (Hasan Prishtina, при рођењу — Хасан Бериша, 1873–1933), који је чинио интелектуални и политички „мозак“ иредентизма и представљао „елитно-државни“ пројекат албанског националног покрета. Рођен у Вучитрну, стекавши образовање у Стамбулу и завршивши гимназију у Солуну, остварио је успешну каријеру у позноосманском периоду, поставши посланик османског парламента. Као један од најбогатијих људи у региону и утицајни земљопоседник, Хасан Приштина је сву своју енергију и целокупно своје богатство подредио идеји „Велике Албаније“.
Са почетком Балканских ратова Приштина се показао као бескомпромисни борац против српске државности. Године 1912. учествовао је у организовању антитурског устанка, а након одласка османа постао је убеђени агент утицаја Аустроугарске, рачунајући да на рачун аустроугарског продора на Балкан (Drang nach Osten) издејствује албанску аутономију. У периоду 1914–1915. године организовао је оружане упаде качака из Албаније на пограничне области Србије (укључујући пробој код Жура 1914. године и масовне нападе у фебруару 1915.). Током аустроугарске окупације Србије Приштина је отворено сарађивао са бечком командом. За принудну мобилизацију Албанаца у редове аустроугарске војске (ради попуне жандармерије у Босни и турског 14. корпуса у Галицији) примењивао је методе суровог терора — спаљивао је непокорна села (на пример у Лауши), вешао становнике и реквизирао стоку, чиме је коначно пољуљао свој углед међу седелачким градским становништвом [3].
Великоалбанска политика у овим ратним годинама била је само део шире војне стратегије Аустроугарске, која се ускоро након доласка у овај регион суочила са новим проблемима — у односима са Бугарском, која је такође полагала право на значајан део окупираних српских територија позивајући се на поништени Санстефански мировни уговор. Како се рат одуговлачио и криза унутар Хабзбуршке монархије расла, албански иредентистички кругови почели су да схватају исцрпљеност аустроугарских ресурса. Окупирана Албанија је у овом периоду практично била подељена на зоне утицаја, где је уз аустријско присуство на северу, на југу земље своју војну и административну доминацију јачала Италија. Геополитичка конкуренција Беча и Рима створила је за Хасана Приштину ситуацију „избора патрона“, у којој су амбиције Италије за остваривање територијалног реванша изгледале перспективније. Одлучујући сигнал за промену спољнополитичке оријентације била је прокламација италијанског генерала Ферера, који је у Гирокастри 3. јуна 1917. године прогласио уједињење целе Албаније под протекторатом Италије. Овај акт је постао тачка са које није било повратка: албански иредентисти на челу са Приштином коначно су прешли под патронат Рима [4]. За Италију се отворио пут претварања албанског експанзионизма у инструмент дугорочне игре усмерене на демонтажу југословенског утицаја у басену Јадрана и успостављање сопствене доминације на Балкану.
Након пропасти Централних сила у новембру 1918. године, Приштина је заједно са Бајрамом Цуријем основао у Скадру Комитет народне одбране Косова (KMKM), који је константно користио историјски бренд „Косовски комитет“. За Хасана Приштину се тиме отворио широк пут за премештање албанског питања из равни локалних племенских побуна у формат велике европске политике. Приштина је схватио оно што команданти на терену нису разумели: албанско питање се не може решити снагом самих горштака, потребан је патрон у лику велике силе, без којег је албански покрет осуђен на пораз. Под Приштининим вођством Косовски комитет је постао легални инструмент спољнополитичког притиска; он је лично израђивао планове устанака, водио преговоре са спољним силама, лично путујући између Рима, Париза, Женеве и Стамбула, градећи савезе са италијанском обавештајном службом и бугарском ВМРО. Нагласимо да је управо Приштина изградио стратегијску осовину са Италијом и бугарском ВМРО. Његов пројекат је подразумевао претварање Албаније у истурени плацдарм Рима, где би Косово служило као главна монета за поткусуривање и полуга притиска на Београд у Лиги народа. Накратко именован за премијера Албаније крајем 1921. године и учествујући у антизогистичким побунама (1922–1924. године), он је државне институције земље претворио у позадинску базу качачког терора против Краљевине СХС. Након што је у Тирани на власт дошао Ахмет Зогу, подржан од стране Југославије (1924. године), и након коначног приближавања самог Зогуа Риму (Други тирански пакт 1926. године), Хасан Приштина се нашао на периферији званичне политике [5]. Изгубивши ексклузивну подршку Мусолинија, он је стао на чело радикалне албанске емиграције. Делујући по налогу италијанских специјалних служби, Приштина је изградио оперативни савез са лидерима терористичког интернационала — хрватским усташким вођом Антом Павелићем и лидером бугарске ВМРО Иваном „Ваном“ Михајловим, одржавајући са њима координационе сусрете у Софији, Бечу и Будимпешти, планирајући опсежне акције ликвидације лидера региона — краља Југославије Александра I, бугарског цара Бориса III, Кемала Ататурка и самог Ахмета Зогуа. Међутим, ови планови нису реализовани: 1933. године у Солуну Хасана Приштину су стигли и ликвидирали агенти који су деловали по наруџбини режима Ахмета Зогуа.
Следећи најистакнутији лидер албанског иредентизма, Бајрам Цури (Bajram Curri, 1862–1925), рођен на Косову (у селу Велико Крушево — Kruševë e Madhe), пореклом из моћног племена Красничи, прешао је пут од обичног планинског конокрада до високопозиционираног османског функционера безбедности. Захваљујући неуобичајеној физичкој снази и качачким манирима, привукао је пажњу турских власти које су га откупиле и ангажовале у казненим операцијама против сопствених саплеменика. Током османске службе у Приштини и Призрену, Цури је догурао до чина жандармеријског пуковника (ову титулу су му касније номинално признавале и југословенске власти). Међутим, он је ускоро раскинуо са Портом, стао на чело устаничко-партизанског крила иредентизма и нашао нове заштитнике у италијанској обавештајној служби[6]. Његова база у рејону Малесије (околина Ђаковице) служила је као главни логистички чвор за транзит оружја и бораца из Албаније на југословенску територију. Специјализујући се за методе тоталне дестабилизације и теренског управљања качачким четама, Цури је створио ефикасну диверзантску мрежу способну да исцрпљује регуларне јединице жандармерије и војске. Међутим, разлика између њега и Болетинија састојала се у томе што је Цури био фигура леве, револуционарне оријентације, оличавајући револуционарни радикализам и спрегу са комунизмом. Током 1920-их година он је изабрао тактички савез са левим крилом албанске политике (Фан Ноли) и чак тражио контакте са Коминтерном и совјетским емисарима спремним да подрже „антиимперијалистичке“ покрете на Балкану. У вези са тим, његов пројекат се условно може назвати „партизанско-устаничким“. На терену, Цури је био оперативни руководилац одреда специјализованих за герилски рат у пограничним рејонима (Тропоја, Хас), поставши касније спона између албанских сепаратиста и Коминтерне преко Фана Нолија. За разлику од „елитистичког“ Приштине, Цури је радио директно са масама качака и леворадикалним елементима. У оквиру његовог пројекта албански иредентизам је добијао црте антисистемског, револуционарног покрета усмереног на рушење „версајског поректа“ на Балкану свим средствима — од терора до савеза са комунистичким радикалима. Његова политичка флексибилност која му је омогућавала да ступа у тактичке савезе постала је легендарна. Крај овој фази оружаног отпора ставила је драматична погибија Бајрама Цурија у марту 1925. године. Након доласка на власт Ахмета Зогуа [7], непримириви стари качачки вођа подигао је последњи антивладин устанак на северу Албаније, склонивши се у неприступачне планине свог матичног клана Красничи. Владине трупе под командом Зогуових сарадника блокирале су Цурија и његове верне следбенике у дубокој крашкој пећини код села Драгобија. Одбивши да капитулира пред режимом који је сматрао марионетом Београда и Рима, и исцрпевши све могућности отпора у неравноправном боју, овај већ остарели теренски командант радије је изабрао смрт него срамотно заробљавање — према сведочењу историчара, извршио је самоубиство у дубини пећине. Његова смрт је симболички завршила епоху „аутономног партизанског романтизма“; на смену необузданој шумској герили долазио је сурови геополитички прагматизам фашистичке Италије и Зогуове диктатуре. Међутим, инфраструктура терора коју је створио Бајрам Цури касније је интегрисана у структуре италијанског плацдарма у Албанији.
Након завршетка Првог светског рата и неуспеха на Мировној конференцији у ревизији албанских граница, Косовски комитет је пренео тежиште на подривачку делатност међу Албанцима у Краљевини СХС и Грчкој. Италија, која је циљано ширила своју експанзију на Балкану, посматрала је Косовски комитет као кључну полугу за успостављање контроле над Тираном и обезбеђивање сопствених геостратешких позиција на Јадрану. Степен утицаја иредентиста достигао је врхунац 1921. године, када је Косовски комитет фактички узурпирао извршну власт: албанска влада је функционисала под директним притиском радикала. Међутим, након доласка на власт Ахмета Зогуа и слома његових противника у периоду 1924–1925. године, ситуација се из корена променила: део руководства комитета био је приморан на бекство (Хасан Приштина и сарадници склонили су се у Италију под заштитом Рима, Бајрам Цури је отишао у илегалну борбу на северу, а Мустафа Круја се предао југословенским властима). Након што су протерани из Албаније, емигрантско крило Косовског комитета се у потпуности ослонило на италијанске специјалне службе, претворивши се у инструмент перманентног терора и раздора, како против Зогуовог режима, тако и против Краљевине СХС [8].
Представљени спектар политичких програма албанског покрета указује на промену вектора — од османског аутономизма ка борби против версајског правног поретка. Ако је првобитни пројекат „Четири вилајета“ Прве Призренске лиге (Косовског, Битољског/Монастирског, Јањинског и Скадарског) подразумевао консолидацију „албанских земаља“ у административним оквирима Османске империје, програм Косовског комитета из 1918. године утврдио је бескомпромисни иредентизам: Комитет је игнорисао границе успостављене Лондонским (1913. године) и Версајским (1919. године) уговором, поставивши као циљ стварање „етничке Албаније“ кроз системску дестабилизацију југословенских граница. Посебну виталност и опасан потенцијал овом програму дао је тријумвират вођа (Болетини, Приштина, Цури), који је оформио тростепени модел напада на Краљевину СХС: кланско-архаични ниво (Иса Болетини) — мобилизација брдских племена и организовање побуна директно на терену; револуционарно-партизански ниво (Бајрам Цури) — вођење перманентне гериле и привлачење радикалних антисистемских снага; и елитистичко-дипломатски ниво (Хасан Приштина) — легитимација албанског сепаратизма у Европи и уклапање албанског питања у стратегијске интересе великих сила, пре свега Италије.
Качачки фронт: оружани иредентизам и италијанско продирање у Албанију (1919–1927)
Практична реализација албанске иреденте био је качачки покрет (1919–1924. године) — партизански рат широког обима на територији Косова и Метохије. Методологија качака комбиновала је оружани терор (нападе на југословенску жандармерију, представнике администрације и српско становништво) уз коришћење традиционалних друштвених институција (посебно бесе и крвне освете). За Београд је качачка герила постала стална претња суверенитету, због чега је држава била приморана да непрестано држи војне контингенте на југу и спроводи оштре чистке у пограничним зонама — што је доводило до повратне радикализације региона.
Одмах након завршетка Балканских ратова и успостављања српске контроле над Косовом и Метохијом 1913. године, регион је постао арена перманентног герилског рата. Албански лидери су аутономну Албанију претворили у позадинску базу и плацдарм за оружане упаде. Главне архитекте и организатори качачког отпора били су Хасан Приштина, Иса Болетини и Бајрам Цури. Делујући под директним патронатом бечких и стамболских војних кругова, они су координирали антисрпске побуне. Лидери иредентизма су непрестано прелазили демаркациону линију: у јануару 1913. године у сектор Жура прешао је Хасан Приштина, а за њим и Иса Болетини, који се раније повукао у Албанију са 20.000 сабораца [9]. 22. јула 1913. године Приштина и Цури подигли су прве крупне качачке одреде. У пролеће 1914. године устанак је захватио рејон села Бања код Суве Реке, а у септембру је уследио масовни упад из Албаније уз активно учешће привремене владе Исмаила Кемалија [10]. У Албанији су се концентрисале хиљаде бораца који су координирали своје акције са бугарском ВМРО ради заједничких удара на српске и црногорске позиције (посебно у рејону Ђаковице). Аустроугарска, чији је главни геополитички циљ био продор ка топлим морама — кроз долину Вардара ка Егејском мору (Солун) и преко Санџака и Косова ка Јадрану — користила је качаке за дестабилизацију Јужног фронта Србије. Преко мреже конзулата и тајних агената (попут качака Ибрахима из непријатељског села Кабаш код Призрена или Дервиша Химе) Хабзбуршка монархија је финансирала банде, снабдевала их оружјем и прикупљала обавештајне податке. У пограничним зонама (Дреница, Ибарски Колашин, Малесија, окрузи Приштине и Гњилана) качаци су нападали жандармерију, чиновнике и српске колонисте, одводећи опљачкану стоку у Албанију. Само у јануару 1914. године у Звечанском округу њиховом руком убијен је 51 човек [11]. Међутим, интереси Аустроугарске су се сукобили са експанзијом Италије, која је намеравала да Јадран учини својим унутрашњим морем, а за то је било неопходно „преузети“ инструмент Беча — албански покрет.
Кулминација терористичке активности качака био је период слома српског фронта крајем 1915. године. Током повлачења српске војске и цивилних избеглица преко завејаних албанских планина („Албанска Голгота“), качачке банде, издашно потпомогнуте аустријским златом, организовале су хајку на људе који су умирали од глади и тифуса.
Најмонструознији злочин догодио се у манастиру Светог Марка изнад села Кориша код Призрена, када су злочинци из села Кабаш, под вођством качака пристиглих из Албаније — Ибрахима Рустемија и Јусуфа Ука, намамили, разоружали и хладнокрвно заклали око 200 српских војника који су се предали уз дато обећање да неће бити убијени, након чега су побили све избеглице и манастирску чељад [12].
За разумевање етнополитичког контекста Дренице неопходна је њена историјска ретроспектива. Овај регион, који се први пут помиње у српским изворима 1413. године (када је Ђорђе Бранковић заједно са мајком Маром и браћом Ђурђем и Лазарем даровао село Доброшевце атонском манастиру Светог Павла), традиционално се називао „другом српском Светом Гором“. Поред манастира Девич, који је на реци Власи подигао деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456. године), овде се налазио читав конгломерат православних светиња порушених у епохама османске владавине. У међуратном периоду овај стожер српске духовне културе био је подвргнут системском нападу албанских качака [13].
Локално оличење качачког терора у Дреници био је Азем Бејта (1889–1924) — теренски командант кога су потчињени звали „Дуче“. Бивши војник аустроугарске војске који је отишао у шуму након крвне освете, Бејта је 1919. године подигао велики качачки устанак у Дреници. Како је у Скупштини КСХС 1920. године сведочио посланик Сретен Вукосавлевић, Бејтине банде истицале су се посебном суровошћу: спаљивале су српска села, убијале читаве породице, док је у једном од сукоба страдало или рањено 60 војника редовне војске. Ослањајући се на систем терора, пљачке и намета локалном становништву (које су приморавали на кулук чак и при изградњи његове породичне куле-утврђења), Бејта је створио снажну наоружану мрежу. Према полицијским извештајима из 1922. године, под његовом директном командом у Јунику и Батуши налазило се до 800 бораца који су живели од пљачки по Косову и Метохији [14]. Будући ожењен верном сарадницом Шотом Галицом (Shote Galica, право име Черима Халили, 1895–1927), Азем Бејта је служио као кључна логистичка спона која је повезивала илегалну мрежу Косовског комитета на југословенској територији са владиним и емигрантским круговима у Албанији, балансирајући између улоге шумског разбојника и званичног агента албанске власти.
Најважнији геополитички моменат представља функционисање такозване „неутралне зоне“ (села Јуник, Батуша, Молич итд.), успостављене одлуком Лондонске амбасадорске конференције на граници Југославије и Албаније. Ова област се претворила у класичну „сиву енклаву“ и базу тероризма. Качаци су под окриљем формалног имунитета зоне ту проводили дан, док су ноћу упадали на југословенску територију, убијајући граничаре, жандарме и пљачкајући српска села. Чињеница да су албански граничари и војници, уместо патролирања зоном, заједно са качацима учествовали у пљачкама, истиче потпуну нефункционалност тадашњих међународних механизама контроле. Да би се заштитили од качачког терора и пљачки које су погађале све — и Србе и Албанце — албански житељи јуничке општине дали су бесу (заклетву) да ће, у случају да придошли качак отвори ватру на југословенске војнике или грађане или почини друго зло дело, кућа кривца бити одмах спаљена, а он сам предат властима у Албанији. За извршење ових мера у Јунику су организоване ноћне патроле које су пратиле кретање и спречавале качачке упаде на југословенску територију [15].
У периоду 1921–1924. године банди Азема Бејте пошло је за руком да формира самопроглашену енклаву „Мала Албанија“, која је обухватала села Галицу, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце. Ликвидација овог терористичког гнезда извршена је у јулу 1924. године: сазнавши за припреме општег устанка са седиштем у Дреници, јединице краљевске војске опколиле су главно седиште качака у селу Галица. Након што су побуњеници одбили да положе оружје, артиљеријском ватром одреда пуковника Стојановића качачко језгро је разбијено, а на бојном пољу остало је 125 мртвих терориста. Рањеног Бејту његова супруга Шота Галица успела је да извуче из обруча; он је ускоро преминуо од рана и био тајно бачен у крашку јаму код села Прчева. Године 1971, у периоду ескалације албанског национализма у СФРЈ, Бејтини остаци су свечано извађени из јаме и сахрањени уз доделу статуса „националног борца“ [16].
Посебан облик иредентистичког фанатизма била је одмазда коју је Шота Галица извршила након смрти свог мужа. Повлачећи се са остацима банде у Албанију преко планине Мокре, узела је за таоце шесторицу српских дечака-пастира. Терористи су живу децу спалили у ватри, играјући и скачући око ватре уз песму: „Шоте, мори шоте, Шоте машала…“. Ова епизода садржи страшну историјску иронију: песма „Šote, mori Šote“, настала на основу свирепог убиства деце, касније је у Југославији популаризована као обичан свадбени плес, чиме је из историјског памћења Срба избрисано њено монструозно порекло [17]. Спомен-плоча постављена на месту мученичке смрти деце на планини Мокри била је након Другог светског рата уклоњена од стране комунистичког режима Јосипа Броза Тита у оквиру идеолошке доктрине „братства и јединства“. Сама Шота Галица побегла је 1927. године у Албанију, где је и преминула. У време Енвера Хоџе њен лик је канонизован, док се данас и она и Азем Бејта званично славе у Приштини и Тирани као зачетници „ослободилачке“ борбе на Косову, што јасно одражава вредносну матрицу савременог албанског квазидржавног пројекта…
У овом периоду лидери Косовског комитета, добивши контролу над војним ресором (Бајрам Цури) и на кратко време заузевши премијерски положај (Хасан Приштина у децембру 1921. године) у Албанији, претворили су албанску државу у позадинску базу качака. Диверзантски покрет усмерен против Краљевине СХС добио је институционално обликовање у Тиранском протоколу од 14. новембра 1920. године. Овај документ је озваничио стварање ревизионистичког тријумвирата: Косовски комитет, бугарска ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација) и „Комитет за ослобођење Чамерије“ (усмерен против Грчке) удружили су диверзантске мреже под заједничким протекторатом Италије. Лидери ВМРО били су Тодор Александров, Александар Протогеров и Ванче Михајлов. Њихови контакти са Хасаном Приштином и Бајрамом Цуријем датирају још из епохе османске владавине на Балкану, а наставили су се током и након Првог светског рата. Овај протокол су у име Косовског комитета потписали Хасан Приштина, Хоџа Кадри, Бедри Пејани и Сејфи Велмоси.
Тирански протокол је поставио основу за координисане качачко-комитске операције усмерене на рушење југословенске државности. У склопу разраде ових планова, у јануару 1924. године у Валони (Влори) одржана је тајна конференција уз учешће бугарских генерала (укључујући А. Протогерова) и официра Генералштаба Бугарске. На састанку је детаљно утврђен план оружаног устанка на Косову, у Метохији и Македонији: качаци и комитаџије требало је да наносе масовне ударе у позадини југословенске војске, минирају мостове, железничке пруге и административне објекте. Међутим, велики устанак се није догодио јер је Софија у последњем тренутку устукнула пред претњом директног војног сукоба. Упркос томе, погранични терор се наставио под директним вођством лидера иредентизма. Базе диверзаната налазиле су се у Корчи, Поградецу, Тирани, као и у рејону Краснића где се налазио штаб Бајрама Цурија. Располажући одредом од око 500 бораца, Цури се цинично и фанатично односио према сопственом народу, изјављујући: „Ако доживим неуспех, учинићу тако да мој народ буде искорењен и истребљен, а Краљевина СХС нека влада празном, ненасељеном земљом“ [18]. Цури је одлично схватао да ће његови упади неминовно изазвати оштар одговор југословенских снага и страдање цивилног становништва, али је свесно ишао на ескалацију. У његовом штабу је, као кључна спона између Косовског комитета и ВМРО, деловао Азем Бејта.
Након убиства лидера ВМРО Тодора Александрова (31. августа 1924. године) и преласка контроле над организацијом у руке Ивана „Ванча“ Михајлова, фашистички режим Бенита Мусолинија подигао је финансирање и покровитељство над балканским терором на нови ниво. Спрега иредентиста са Римом добила је системски карактер. У априлу 1933. године Хасан Приштина је одржао тајни састанак са Ванчом Михајловим у Бугарској, где је озваничено стварање јединственог терористичког интернационала. Косовски комитет, ВМРО и хрватске усташе Анте Павелића, под контролом италијанских специјалних служби, затворили су круг синхронизованог притиска силом на Југославију са јужног и источног правца [19].
На тај начин, локални качачки бандитизам и албански иредентизам постали су кључни елемент италијанске стратегије подривања Југославије. Спрега Косовски комитет — ВМРО — Усташе, уз финансирање Мусолинија, постала је главни инструмент дестабилизације Версајског поретка на Балкану, чији је логички епилог био атентат на југословенског краља Александра I и француског министра Луја Бартуа у Марсељу 1934. године.
Унутрашња албанска борба решила се путем политичког терора. Главна препрека на путу радикала био је Есад-паша Топтани — угледан албански државник који је предводио пројугословенску фракцију и доследно се залазао за стратешки савез са Београдом. Средином 1920. године у Паризу Топтанија је демонстративно убио атентатор Авни Рустеми, члан провладиног Националног комитета. Убиство Топтанија представљало је демонстративно политичко чишћење којим је пројугословенски вектор албанске политике био физички уништен, а пут ка савезу са Италијом и радикалима коначно рашчишћен. Ликвидација Есад-паше Топтанија и спајање Косовског комитета са структуром албанске државе претворили су ревизионисте из илегалне организације у званични инструмент транснационалног терора. Све до свог формалног распуштања 1925. године, Косовски комитет је деловао као главни лучоноша екстремистичког иредентизма који је припремио темељ за окупацију Косова и Метохије од стране сила Осовине 1941. године.
Унутар граница Краљевине СХС, спровођење аграрне реформе, колонизација и утврђивање правног поретка на територији Косова, Метохије и Македоније били су праћени непрестаном оружаном борбом против албанског тероризма. Као одговор на терор, српске власти су биле приморане да примењују оштре мере, укључујући пресељење породица активних побуњеника у унутрашње рејоне Србије, али су покушаји војске да спроведе разоружање албанског становништва наилазили на најжешћи отпор.
Врхунац качачке активности пао је у период од 1919. до 1924. године. Размере проблема илуструју званични извештаји. Према извештају Министарства војске и морнарице од 11. јула 1920. године, током јунске акције разоружања у Косовском, Звечанском, Метохијском, Призренском и Рашком округу од становништва је одузето 5.650 пушака и 27.027 метака. Убијено је 20 качака, предало се 94 борца и 68 дезертера (губици војске износили су 5 мртвих и 2 рањена) [20].
Општа амнестија проглашена 1921. године дала је само делимичан резултат: предаја је издејствована само код обичних учесника, док су вође остале ван домашаја. Ни интернирање породица у Ниш, ни оштре акције жандармерије и војске (које су користиле оружје искључиво у случајевима оружаног отпора) нису успеле да у потпуности сузбију жаришта отпора.
Метохијски округ је током међуратног периода остао хронична зона криминалног и политичког терора. Локална герила се хранила спрегом радикалног иредентизма и криминала: качацима су се масовно прикључивали трговци оружјем, шверцери дувана, конокраде и лица која су бежала од крвне освете. Огроман подстицај за ескалацију насиља представљала је отвореност југословенско-албанске границе и системска финансијско-обавештајна подршка из Рима. Банде величине неколико десетина људи редовно су се пробијале са албанске територије ради пљачки и демонстративних убистава.
Размере претње јасно илуструју полицијски и административни извештаји с почетка 1920-их година. Само у Пећком срезу 1921. године регистровано је око 190 активних побуњеника. Као превентивна мера, власти су биле приморане да интернирају у унутрашњост земље 21 породицу (укупно 74 члана) окорелих јатака који су одбили да положе оружје. За прву половину 1922. године у Метохијском округу забележено је 58 убистава, 18 покушаја убиства, 13 разбојништава и 71 крупна крађа. У овом периоду оперативно стање карактерисало је присуство око 370 активних качака и до 687 војних бегунаца и лица која су избегавала правду, чинећи мобилизациони резерв бандитизма. У региону је стално деловало најмање пет крупних бандформирања која су сејала страх међу локалним становништвом. Њихово језгро чиниле су групе под командом Азема Бејте, Сали Раме, Јусуфа Меховића (који је ширио упаде на Новопазарски округ), Рама Ђеке, као и браће Бечира и Зечира Реце (које су касније заменили Рам Бериша и Сокољ Рама). Прелом у региону наговештен је тек крајем септембра 1924. године, када су, услед велике и добро припремљене војне операције, кључне качачке банде у Метохијском округу биле разбијене, а њихове вође ликвидиране [21].
Према подацима из извештаја министра унутрашњих дела у Скупштини за 1924. годину, за петогодишњи период (1918–1923. године) кроз „руке полиције“ прошло је 553 качака (од којих се предало 478, заробљено је 23, убијено 52; 231 је упућен у војне команде као дезертер, 195 је предато суду, а 75 је пуштено на слободу). Притом су само током 1923. године снаге безбедности убиле 129 побуњеника, док се на самом Косову и Метохији налазило још око 530 активних качака [22].
Преокрет је уследио у лето 1924. године, када је нова либерална влада Љубомира Давидовића донела декрет о широкој амнестији. Ова мера је, у комбинацији са нормализацијом међудржавних односа са Албанијом, довела до тога да је активност качака на територији Југославије привремено замрла — све до тренутка док долазак на власт Ахмета Зогуа и његов савез са фашистичком Италијом нису удахнули нову снагу иредентистичком илегалном покрету.
На тај начин, качаци нису били никакви „слободни стрелци“ нити герилци-устаници, већ ефикасан инструмент аустријских и италијанских обавештајних служби, а њихове методе „рада“ (убиства цивила, пљачке, паљење села) нису имале ништа заједничко са партизанским ратом.
Фусноте
1. Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. 364 С. С. 151–152.
2. Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. С. 153–154.
3. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 161–162.
4. Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. С. 151.
5. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 163–164.
6. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 159.
7. Ахмет Зогу је дошао на власт у Албанији у три главне фазе. Децембар 1921. године — у узрасту од 26 година Зогу је заузео положај министра унутрашњих дела у влади Џафера Јупија и постао утицајна личност у Тирани. Од децембра 1922. до фебруара 1924. године Ахмет Зогу по први пут постаје премијер Албаније, међутим, у фебруару 1924. године, након атентата на њега у парламенту и под притиском устанка ирредиентиста (Приштине и Цуррија), био је приморан да поднесе оставку и побегне у Југославију. Дана 24. децембра 1924. године долази до коначног преузимања власти („Јунски реванш“), када је уз директну подршку Југославије (трупа, финансирања и одреда руских белогвардејских официра) Зогу извршио упад из Југославије, оборио либералну владу Фана Нолија и вратио се у Тирану као апсолутни победник. Даља еволуција његовог режима била је повезана са тим што је 31. јануара 1925. године прогласио Албанију Републиком и постао њен председник, али је 1. септембра 1928. године Зогу укинуо републику и прогласио се за Краља Албанаца (Зогу I), коначно обликујући диктатуру под протекторатом Италије.
8. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 164–165.
9. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 108.
10. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 111.
11. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 112.
12. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 114.
13. Iza pjesme «Šote, mori šote» se krije tragična sudbina šest srpskih dječaka [Електронски ресурс] // Trebinje Live. — 2018. — 6. март. — URL: https://trebinjelive.info/2018/03/06/iza-pjesme-sote-mori-sote-se-krije-tragicna-sudbina-sest-srpskih-djecaka?lang=cir
14. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 158.
15. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 170.
16. Iza pjesme «Šote, mori šote» se krije tragična sudbina šest srpskih dječaka [Електронски ресурс] // Trebinje Live. — 2018. — 6. март. — URL: https://trebinjelive.info/2018/03/06/iza-pjesme-sote-mori-sote-se-krije-tragicna-sudbina-sest-srpskih-djecaka?lang=cir
17. Iza pjesme «Šote, mori šote» se krije tragična sudbina šest srpskih dječaka [Електронски ресурс] // Trebinje Live. — 2018. — 6. март. — URL: https://trebinjelive.info/2018/03/06/iza-pjesme-sote-mori-sote-se-krije-tragicna-sudbina-sest-srpskih-djecaka?lang=cir
18. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 173.
19. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 172–173.
20. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 120.
21. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 171.
22. Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — С. 121.
Литература:
- Ђелетовић П. Иванов. Качаци Косова и Метохије. — Београд : Интер-Ју-прес, 1990. — 193 С.
- Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. 364 С.
- Iza pjesme «Šote, mori šote» se krije tragična sudbina šest srpskih dječaka [Електронски ресурс] // Trebinje Live. — 2018. — 6. март. — URL: https://trebinjelive.info/2018/03/06/iza-pjesme-sote-mori-sote-se-krije-tragicna-sudbina-sest-srpskih-djecaka?lang=cir
