Анотација:
У чланку се на основу историјско-документарне анализе реконструише криза државног система управе Руске империје почетком 1860-их година, изазвана преклапањем универзитетских немира, илегалне социјалистичке пропаганде („Млада Русија”) и масовних инфраструктурних диверзија („петроградски пожари” из 1862. године). Разоткривају се механизми субверзивне употребе грађанских институција (недељних школа, периодичне штампе и универзитетских простора) за формирање револуционарног екстремизма и дехуманизацију државне власти. У центру пажње су системски промашаји образовне и цензурне политике, као и погубност „благог административног реаговања” (на примеру деловања тајних комитета и попуштања револуционарним елементима), што је у крајњем исходу довело до епохе индивидуалног терора и трагедије 1. марта 1881. године. Као алтернативни, ефикасан модел државног отпора подривачким силама, разматра се строго искуство завођења реда и мобилизације православног сељаштва у Северозападном крају (Белорусији и Литванији) у периоду пољског устанка 1863. године.
——————————
Питања повезана са немирима у високошколским установама руског просветитељства разматрана су у пролеће 1861. године у Савету министара. Поједини чланови Савета захтевали су опште затварање универзитета све до њиховог потпуног преображаја. Владар Александар II није се сложио са тако крајњом мером, али је, прихвативши оставку министра народне просвете, одлучио да га замени особом која би у управљање овим ресором унела строг ред и завела одговарајућу дисциплину, како међу наставницима, тако и међу студентима[1].
Исте године влада је објавила спровођење реформи усмерених на преображај државних институција, што је изазвало негативну критику распрострањивану путем штампе коју су издавали руски емигранти у Лондону. Од јесени 1861. године по Санкт Петербургу почели су да се растурају „антидржавни летци”, који су позивали на побуну и предлагали програм преуређења државе на социјалистичким основама.
Једно од таквих издања, „Млада Русија”, отворено је проповедало општи преврат праћен свим ужасима политичке револуције: уништењем породице, имовине, крвавим покољем, „црвеним петлом” и слично.
У потврду ових претњи, у пролеће 1862. године у разним губернијама империје и у Санкт Петербургу букнули су пожари, који су у року од једне недеље достигли застрашујуће размере. Током првих дана гореле су углавном четврти насељене најсиромашнијим слојем, фабричким радницима и ситним трговцима. Последњег дана, 28. маја, планули су Шчукин и Апраксин двор. Изгореле су до темеља обе пијаце са више од 2.000 локала и тезги, неколико суседних дворишта, укључујући зграду Министарства унутрашњих послова, а са друге стране Фонтанке – кућа и стоваришта дрва. Владар је лично руководио гашењем пожара. По његовом наређењу, пострадалима у пожару на Семјоновском плацу и на местима изгорелих дворишта стављени су на располагање шатори. Сви чланови царске породице, следећи пример императора и царице, донирали су значајне суме у корист несрећних људи.
Царском наредбом основана истражна комисија није успела да открије паликуће – непосредне кривце за пожаре. Међутим, истрагом су откривена „учења штетног усмерења”, која су „књижевници и студенти” ширили међу занатлијама и фабричким радницима у недељним школама – отвореним током последње две године у великом броју у Санкт Петербургу и другим градовима империје на приватну иницијативу, „без икаквог државног надзора над њима”. Такође су откривене везе сарадника појединих петроградских часописа са лондонским емигрантима, те је стога царском наредбом одређено: „све недељне школе затворити до ревизије уредбе о њима, а издавање часописа Савременик (Современник) и Руска реч (Русское Слово) обуставити на осам месеци”[2].
Јуриј Самарин је поводом тога писао: „Некадашња вера у себе… изгубљена је неповратно, али живот није створио ништа чиме би се она могла заменити. На врху је законодавни сврабеж, повезан са невероватним и незабележеним недостатком талената; са стране друштва – клонулост, хронична лењост, одсуство сваке иницијативе, уз жељу, из дана у дан све очигледнију, да се власт некажњено задиркује. Данас, као и пре две стотине година, у читавој руској земљи постоје само две силе: лична власт на врху и сеоска општина на супротном крају, али ове две силе, уместо да се сједине, раздвојене су међуслојевима. Ова бесмислена средина, лишена икаквих корена у народу и током векова ослоњена на врх, почиње да се кочопери и дрско диже на задње ноге… Власт се повлачи, чини уступак за уступком без икакве користи за друштво, које је задиркује из чистог задовољства да задиркује. Додајте томе пољску пропаганду, која је продрла свуда и у последњих пет година остварила огроман напредак, посебно у Подолији. Додајте, најзад, пропаганду безверја и материјализма, који су обузели све наше образовне установе – високошколске, средње и делом чак и основне, и слика ће бити потпуна…”[3].
Оваква пропаганда била би немогућа без законодавних иницијатива императора Александра II, који је одмах по ступању на престо дозволио покретање нових политичко-књижевних листова, дајући како њима, тако и раније постојећим издањима, право да објављују самосталне политичке вести и истраживања о правним и државним питањима, укључујући и горуће сељачко питање.
Године 1862. појавила су се привремена правила о цензури, која су знатно олакшала услове постојања периодичне штампе. Са појавом закона о штампи 1865. године, олакшице које су јој дате још више су проширене: за престонице су дозвољена издања без претходне цензуре, као и новине, часописи, самостална дела и преводи. Поједностављено је отварање штампарија, литографија и сличних установа, као и књижара, библиотека и читаоница. Дозвољена је улична продаја и продаја на трговима штампаних дела и новина по појединачним бројевима.
Године 1863. у Русији је излазило укупно 195 периодичних издања; године 1880. њихов број је порастао на 531, односно повећао се два и по пута[4]. Сам император је признавао корист јавности (гласности), посебно њен допринос у разоткривању злоупотреба службених лица. Међутим, пратећи чланке, негодовао би када би новине и часописи прешли „границе сваке пристојности”. Зауздавање и обуздавање ових претераности сматрао је дужношћу државне власти, те је наредио да се приступи ревизији цензурног статута. Али посао се одуговлачио, а скандалозни иступи органа штампе умножавали су се из дана у дан.
Привремено, до преображаја главне управе цензуре, по савету министра иностраних послова кнеза Горчакова, формиран је тајни (негласни) комитет са задатком да „ступа у личне односе са писцима, те да их мерама уразумљивања и убеђивања усмерава на прави пут”.
Владар је овако изложио свој став о задатку комитета: „Пожељно је да својим утицајем на књижевност делујете тако да она, у сагласности са владом, делује за опште добро, а не у супротном смеру… Постоје тежње које нису у складу са намерама владе. Њих треба заустављати. Али ја не желим никакве ограничавајуће мере; веома бих желео да се важна питања разматрају и расправљају на научни начин”[5].
Тајни комитет је, међутим, постојао не више од годину дана.
Ни уразумљивање, ни убеђивање, ни расправљање на научни начин нису могли утицати на такозвану бесмислену средину, која се испоставила као реална трећа сила, састављена од два слоја: племства, заиста лишеног корена у народу, и интелектуалаца, делимично потеклих из народа, али преображених и супротстављених народу.
Главни творац ове две средине био је Петар I. Он је успео да учврсти дело свог оца у погледу поделе народа на земљопоседнике и кметове, те да изгради систем образовања по моделу западноевропског просветитељства, у коме су створени сви услови за васпитање атеиста и космополита, како би се у потпуности избацио руски дух из великог дела омладине која се школовала.
Ангажоване су толико озбиљне силе да су успеле да организују сразмерне, свеобухватне пожаре у земљи, али са таквом конспирацијом да ниједан паликућа није могао бити откривен. Додуше, откривена је штетност предавања „књижевника и студената” у недељним школама, које су се испоставиле као расадници бунтовничке антидржавне пропаганде која је слушаоце припремала за сукоб са органима власти.
За такве школе, које су се масовно отварале и функционисале при државним институцијама уз дозволу тих истих власти, била су потребна значајна средства и припремљени педагошки кадар, а за антидржавну обраду умова – неодговорност и неопрезност Министарства просвете и органа безбедности, што је остало ван пажње истражних органа.
Закаснеле владине мере довеле су до тога да су се озбиљни студентски немири наставили на Универзитету у Санкт Петербургу. Протестна демонстрација довела је до хапшења главних коловођа и новог скупа 2. октобра 1861. године, на коме су студенти захтевали ослобађање ухапшених другова.
Управа универзитета је објавила да су они који желе да наставе студије дужни да потпишу изјаву о поштовању утврђених правила и преузму правилник са њиховим детаљним навођењем.
Већина студената је одбила ове захтеве и 12. октобра поново се окупила на тргу испред универзитета. Позване су војне снаге, са којима су студенти ушли у крвави сукоб. Тек по доласку једног вода Преображенског пука, полицајци и жандарми успели су да опколе побуњене студенте и око 300 људи одведу у Петропавловску тврђаву. Истог дана у Москви студенти универзитета извели су исту такву демонстрацију на Тверском тргу. Наведени студентски протести одразили су се и на све остале универзитете и друге високошколске установе, цивилне, па чак и војне.
Донедавно су ови иступаји називани побуном револуционарних студената против антинародног царског режима, али је у стварности то била пропаст целокупног система образовања припремљена петровским реформама. Формиран је систем који је припремао идеолошке противнике државног уређења Русије и служио као материјал за формирање паравојних екстремистичких група, које су по снази превазилазиле полицијске јединице државе.
У таквим случајевима, строгост и чврстина према онима који су прекршили закон помажу да се земља врати у ток мирног живота, а наредне мере морају у најкраћем року отклонити најтеже грешке у васпитању омладине која се школовала.
Закључци су донети, али поједностављени и ограничени. Владар је остао незадовољан деловањем генерал-губернатора Игњатијева и заменио га кнезом Суворовим, који је стекао славу благог и популарног администратора. Након затварања Универзитета у Санкт Петербургу, уз ревизију општег универзитетског статута, отпуштање свих његових студената и стављање ван систематизације професора и других службеника, владар је, ипак, узео у обзир да су неким студентима потребна средства за живот, те је наредио да се значајне сумe новца ставе на располагање кнезу Суворову за помоћ угроженима[6].
Међутим, именовање благих и популарних администратора претворило се у директно помагање револуционарним елементима, међу којима никада нису постојале никакве сентименталности, већ само култ насиља, где се шеф државе и систем управе увек приказују у најнегативнијем светлу, а било какве мере против њих не доживљавају се као суровост, већ као политичка неопходност.
Последица оваквог немара и потцењивања настале ситуације у земљи био је организовани лов на императора, са седам атентата у периоду од 1866. до 1880. године, са завршним финалом 1. марта 1881. године.
Да ли се могло поступити другачије и избећи овакав немилосрдан исход?
Као такав пример служи ситуација у Белорусији и Литванији, на чијој су територији пољски властелини, подигавши устанак, наишли како на отпор руских сељака, тако и на строге и делотворне мере за завођење реда од стране државе.
——————————
[1] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 560.
[2] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 564.
[3] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 565.
[4] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 770-771.
[5] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 745.[6] (Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. ASPECT PRESS LTD. Москва 1992. С. 562.
