Апстракт
У чланку се истражује противречни карактер црквено-државне политике у Руској империји у епохи Великих реформи Александра II (1855–1881). Аутор упоређује крупне квантитативне показатеље институционалног развоја Руске цркве – изградњу храмова, спољашњу мисију, масовна сједињења унијата и католика на белоруским и прибалтичким земљама – са процесима дубоке квалитативне деструкције синодалне управе. Посебна пажња посвећена је фигури обер-прокурора грофа Д. А. Толстоја, чија се технократска политика и секуларни прагматизам посматрају као пример деструктивног социјалног инжењеринга. На основу сведочанстава савременика (В. В. Розанова, С. Д. Шереметјева, А. Н. Муравјова) анализира се феномен претварања сакралних институција у „бедушне” државне ресоре. Изводи се закључак да је формализам у управљању духовној сфером паралисао вољу друштва за отпором и поставио основу за будуће револуционарне потресе.
________________________________________________________________________
Након смрти грофа Протасова и кратког вршења дужности обер-прокурора од стране А. И. Карасевског, на ову функцију коначно је именован побожан човек и верни поштовалац московског митрополита Филарета – гроф Александар Петрович Толстој (1856–1862), који је, међутим, овај положај обављао кратко време. Још краћи рок историја је доделила обер-прокурору А. П. Ахматову (1862–1865), током чијег мандата је митрополит Филарет задржао свој утицај у Светом синоду у погледу црквене управе.
Међутим, подсећајући се упозорења архимандрита Фотија о доласку неочекиваног госта у блиској будућности – испоставило се, универзалног феномена неизбежне будућности за сва историјска раздобља – појавио се нови обер-прокурор Светог синода, гроф Дмитриј Андрејевич Толстој (1865–1880), „Гог и Магог”, према тврдњи познатог црквеног историчара и духовног писца Андреја Николајевича Муравјова (1806–1874).
За савременог читаоца ова имена мало шта значе, али за цркву Гог и Магог представљају богоборне силе, људске и демонске, које ђаво уједињује у свом рату против Христа.
Андреј Николајевич се више него емоционално изразио о новом обер-прокурору, али је знао о коме говори, пошто је служио као обер-секретар у Светом синоду и имао јасан увид у слабе и јаке стране кандидата за ову функцију.
И сам изстанчан писац, Муравјов је свој таленат посветио описивању светиња руске цркве. Његове књиге су штампане и прештампаване у огромним тиражима, захваљујући чему су широки слојеви руског друштва имали прилику да се упознају са православним просветитељима и црквеним знаменитостима. Посебну пажњу посвећивао је борби против демонских страсти и сатанистичких култова неверника. Дао је велики допринос историји руске цркве, први пут објавивши списе о патријарху Никону и документе о везама руске цркве са источним црквама. Сакупио је мноштво сведочанстава о православним подвижницима благочешћа и објавио 12 књига о житијима светих[1].
Како би навикао охоле аристократе да се држе црквених устава, Андреј Николајевич је написао „Писма о богослужењу” – са циљем да у душе оних који нису само разучили да разумеју црквенословенски језик, већ су и са муком говорили руски, усади „чежњу за религиозним созерцањем света”. Сабрана у књигу из четири дела, ова писма објављена су 1836. године.
Светски научници су високо оценили Муравјовљеве радове: исте године изабран је за академика Руске академије наука.
Међу таквим аристократама спадао је и Дмитриј Андрејевич Толстој – потпуно равнодушан према питањима вере, у ствари сасвим непознат са православним учењем и непријатељски расположен према монаштву и епископату, о чему сведоче и његови савременици, петроградски митрополит Исидор Никољски и тверски архиепископ Сава Тихомиров[2].
Ради разумевања онога што се догађало у црквеној политици, обратимо пажњу на чињеницу да је Свети синод био секундарни орган подређен императору, односно чисто државна установа, баш као и друге институције световне управе. Притом је Руска црква очувала своју унутрашњу канонску организацију и сопствени поредак, али је са чисто формалног, правног становишта представљала део државне управе – ресор.
Оваква позиција успостављена је када је хармонија између цркве и државе, која је постојала до почетка XVIII века, замењена од стране Петра I државном црквеношћу. Одатле произилази и избор обер-прокурора, који су пре свега морали бити одани императору и безусловно извршавати његова наређења.
Избор обер-прокурора вршио се по правилу из редова племства, при чему се предност давала особама блиским императору, у које се имало поверење, те су се преко њиховог односа према цркви и њеним служитељима креирали законски акти који су се тицали ове верске институције.
Немали број оних који су били равнодушни према вери, а у појединим случајевима и неверници, постајали су обер-прокурори. То се не може објаснити циљаном и злонамерном политиком оних који су их постављали, већ моралним и етичким квалитетима бираних руководилаца Синода из редова људи који су изгубили своје корене на руској земљи. Службено племство, које је Петар I преобразио у шляхту, представљало је затворену и привилеговану заједницу, која је у великој мери изгубила приврженост православној вери.
Из овог контингента потекао је и Толстој, који је био типичан хладни петербургски бирократа, уверен да у цркви треба спроводити исте реформе као и у целој држави.
Шта се променило током синодалне управе Толстоја? Пре свега, она се поклопила са епохом владавине Александра II (1818–1855), који је, за разлику од својих претходника, био најупућенији у руску цркву, почињући од дана свог рођења у архијерејском дому при Чудовом манастиру и извршења тајне крштења над Александром Николајевичем у цркви истог манастира.
За вероучитеља престолонаследника изабран је протојереј Андрејевског сабора, доктор богословије Г. П. Павски, кога је касније на тој дужности замењивао протојереј Бажанов, који је довршио верско васпитање цесаревича. Одговорна фаза духовног сазревања одиграла се 1835. године, када је император Николај I посетио Синод ради именовања престолонаследника за синодалног члана. Том приликом Николај Павлович се дотакао тада кључних питања о поновном сједињењу унијата и обраћењу расколника, што је, како се изразио, захтевало: „Неослабну будност, чврстину и постојаност у усвојеним правилима, без икаквог вида прогона”[3]. Син је прихватио на извршење очеву жељу, те су се за време владавине императора Александра II верници из других хришћанских исповести, како римокатоличке тако и протестантске, активно обраћали у православље. Значајан број Естонаца и Летонаца примио је православну веру почетком шездесетих година, а обраћање је настављено све до последњих година Александрове владавине.
Највећи број бјелоруских католика вратио се у окриље православне цркве у Северозападном крају ускоро након гушења буне у њему, углавном 1866. године, када је у литванској епархији преобраћено 25 хиљада, а у минској 20 хиљада душа. Девет година касније, више од 250 хиљада унијата у Седлецкој, Лублинској и Сувалкској губернији поновно се сјединило са православном црквом.
Православно свештенство наставило је непрекидну борбу против раскола. Године 1869. у једноверство је прешло неколико истакнутих представника тзв. аустријске хијерархије, за које је у Москви основан први једноверски манастир.
На периферијама империје владавина императора Александра предузела је низ мера усмерених на повећање значаја православног свештенства, кроз подизање нивоа његовог моралног развоја и материјалног благостања. У ту сврху, како у Западном тако и у Прибалтичком крају, повећане су плате црквених лица, а парохијама православних цркава додељени су земљишни поседи из државног фонда, који су, на пример, у Рижској епархији износили од 100 до 150 десетина (једна десетина земље = 1,09 хектара) по свакој парохији.
Министарству унутрашњих послова поверена је брига о изградњи православних цркава у Привисланском, Западном и Прибалтичким крајевима. Изграђено је, обновљено или преудешено следеће: у Краљевини Пољској – 250; у девет западних губернија – 1.337 и у три прибалтичке – 55[4].
Велики замах доживела је проповед речи Божије међу паганима који су насељавали удаљене крајеве земље. У специјалним мисионарским одељењима при духовним академијама и главним семинаријама припремљени су проповедници који су темељно проучили језике и наречја староседелаца.
Мисионарске станице основане широм Поволжја радиле су на обраћењу Черемиса, Чуваша, Вотјака, Мордва, као и Татара, Калмика и Киргиза. У Сибиру, у Тобољској губернији, деловале су Кондијска и Обдорска мисија, у Томској губернији – Алтајска и Туруханска, у Иркутској губернији – Иркутска и Забајкалска; даље према истоку свештеници са походним црквама обилазили су Јакутску област, допирући све до Камчатке.
Проповед Јеванђеља ширила се и на племена настањена дуж Амура, на Курилским острвима и у бившим руским поседима у Северној Америци. Истовремено, православни мисионари деловали су на Кавказу и у Закавказју, трудећи се око обнављања хришћанства у овим некада хришћанским областима. Укупан број преобраћених у православље током целе владавине Александра II, према приближним прорачунима, износио је: од римокатолика – до 100 хиљада, од гркоунијата – до 250 хиљада, од Јермена – до 2 хиљаде, од протестаната – до 15 хиљада, од расколника – до 100 хиљада, од Јевреја – до 15 хиљада, од муслимана – до 100 хиљада, од пагана – до 80 хиљада, што укупно износи више од 600 хиљада душа[5]. Ништа мање импресивне нису ни цифре које се односе на изградњу храмова; упоредимо прву и последњу годину владавине императора Александра II. Број храмова: саборних цркава – 574 и 656; цркава – 36.059 и 40.819.
Духовно-образовне установе и број наставника и ученика у њима: академије 4-66-340 и 4-134-803; семинарије 47-674-13.835 и 53-980-14.003; духовне школе 201-1102-37.180 и 185-1117-29.322.
Број припадника православне вере у Русији износио је 1855. године око 49.079.810 душа, док је 1880. године износио 61.796.092[6].
Иза ових података готово да се не види обер-прокурор Д. А. Толстој, кога је својом активном улогом заклонио император Александар II. Ипак, грофу се мора одати признање: оставио је траг у историји када је, поред обер-прокурорских дужности, почео да обавља и функцију министра народне просвете, најусрдније се бавећи реформисањем како световног тако и духовног образовања.
Испод такве делатности црту је подвукао истакнути руски писац Василиј Васиљевич Розанов, који је одлично познавао образовни систем у Русији, пошто је у периоду 1882–1893. године предавао у школама у провинцијским градовима. Са горчином је писао: „Дезорганизација министарства (народне просвете) код нас се одвијала не одоздо, већ одозго. Виши чиновници овог ресора осетили су се изгубљенима и сакрили су своју збуњеност пред тешким, али ипак остваривим задацима. И сасвим је природно што су овом збуњеношћу искористили како они људи са чије стране је било корисно подизати муљаву воду и немире у младим умовима, тако и они појединци у самом министарству, у његовим управним и наставним слојевима, којима је уопште било драже да служе у време немира, када се оквири закона и одговорности шире и лабаве, а ленштина и вредан човек изједначавају.
Тада је у министарству завладала потпуна малаксалост, ликвидација свих послова и задатака осим плата и систематизације радних места, уз неко чудно и гласно признање руководилаца и васпитача да они ништа не умеју и ништа не могу. Попут леша, Министарство народне просвете је набрекало, пуцало, шкрипало широм целе Русије од прилива оних елемената који ни са каквим учењем нису имали ништа заједничко, који су све то игнорисали, све то презирали и све то газили на најбезобзирнији начин.
На највећу несрећу и потпуно запрепашћење, у редовима министарских чиновника уопште се није осећала сва пониженост таквог положаја, који је споља био толико очигледан. Све се представљало као да зависи ’од спољашњих узрока’, а не од њихове сопствене бездарности, од ’општег стања државе’, а не од чињенице да они ево већ пола века не умеју ни да подучавају, ни да васпитавају, па чак ни да саставе сувисло и добро осмишљен наставни план и програм школа”[7].
Карактеристика грофа Д. А. Толстоја коју је дао гроф С. Д. Шереметјев допуњује Розанова: „Ево имена човека коме је допао несрећни удес да увек буде мета најнепоштедније злобе. Моје срце никада није припадало овом човеку. Био је неспорно паметан, образован, вредан као во и као во упоран и тврдоглав. Али његова главна несрећа, његов органски недостатак, посебно уочљив на две одговорне функције које је обављао – у његовом лику сједињени су министар народне просвете и обер-прокурор Св. синода – био је његов недостатак душе. Његови подстицаји нису потицали из срца, нити су их висока патриотска осећања крила…, и зато су његови трудови осуђени на бесплодност. У Синоду он неће бити заборављен као онај који је смањивао број парохија. Патентирани конзервативац у својим поступцима и исходима своје делатности оставио је зло, и то зло које је непоправљиво, за које су му људи револуције морали подићи споменик”[8].
Установимо у којој мери су били у праву истакнути руски просветитељи са својом исцрпном карактеристиком државних личности чија је делатност довела до револуционарних расположења у друштву.
——————————
[1] Муравьев А.Н. Русская Фиваида на Севере. Москва, 1999. С. 16-17.
[2] История русской церкви. Книга восьмая. Часть первая. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 165-166.
[3] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 420.
[4] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 735.
[5] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 736.
[6] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: ASPECT PRESS LTD, 1992. С. 739.
[7] Розанов В.В. В нашей смуте. Москва: «Республика», 2004. С. 39-40.
[8] Мемуары графа С.Д. Шереметева. Издательство «ИНДРИК». Москва. 2001. С. 168.
