Анотација
У чланку се истражује драматичан период у историји Руске православне цркве прве половине XVIII века, са тежиштем на проблему разорног утицаја империјалног утилитаризма, укључујући уништавање традиционалне монашке колонизације Севера, Поволжја (Понизовја) и Сибира, која је вековима обликовала духовни и привредни темељ руске државности. Посебна пажња посвећена је механизмима потискивања белог свештенства, укидању аутономије манастира и насилном преобликовању монаштва, чиме је монашка установа доведена на саму ивицу физичког и духовног уништења.
——————————
Практичне последице Остерманове управе над Руском црквом биле су разорне. За кажњавање служитеља православне вере проналажен је сваки повод: свештенослужитељи и црквенослужитељи били су прогоњени због „неприступања заклетви” приликом ступања Ане Ивановне на престо или због њеног закаснелог полагања. Привођени су у Тајну канцеларију, шибани, одвођени у регруте; а сви црквеници (тј. деца свештенослужитеља и црквенослужитеља без духовног чина), осим оних који су се школовали у духовним школама, уписивани су у порески разред који је подлегао плаћању главарине. Због тога су се редови белог свештенства проредили: до 1740. године чак 600 цркава остало је без свог парохијског свештенства [1].
За време Ане Ивановне била је забрањена полемика православних са протестантима. Православнима је, у суштини, било забрањено да износе свој став према иноверцима, и то се догађало у држави чији је монарх могао бити искључиво православни.
Нарочито тешки прогони погодили су монаштво, које је још за Петра I почело да трпи најтеже притиске. У Петровим очима манастир је изгледао као потпуно излишна и непотребна установа. Сматрајући да су обитељи жаришта немира и побуна, император их је држао за штетне установе које би требало потпуно уништити. Веома рано почео је да се стара да најстрожим ограничењима сузи делатност манастира, смањи њихов број и спречи оснивање нових. Сваки његов указ који се односио на монаштво био је прожет жељом да „пецне” монахе и покаже њима и читавом друштву бескорисност и непотребност монашког живота.
Још током деведесетих година XVII века Петар је категорички забранио изградњу нових манастира. Све потоње законодавство у овој области доследно је било усмерено ка три циља: смањењу броја обитељи, увођењу тешких услова за ступање у монаштво и давању манастирима „практичне” намене. Ради овог последњег, Петар је настојао да манастире претвори у радионице, школе, болнице, инвалидске домове и сличне „корисне” државне установе [2].
У многе манастире смештена су сирочад, болесници, душевно оболели и ратни инвалиди. Неке обитељи биле су толико препуне да више није било чиме хранити те људе. Многи монаси били су грубо и безобзирно протерани, а манастирска имања остала су без надзора. Касније је Монашки приказ био принуђен да враћа протеране монахе у њихове келије како би обновио нарушено манастирско газдинство [3].
Програмски документ Петра против монаштва било је „Објављење када и из ког разлога започе монашки чин…”, у којем је анализирана историја грчког монаштва и изнет закључак о његовој „бескорисности и штетности”, које су, наводно, биле својствене и руском монаштву. Једна од главних оптужби односила се на географски положај подизања обитељи: „…и манастире не више у пустињама, већ у самим градовима и у местима која су им близу почеше градити, и новчану помоћ за ову тобожњу светињу захтеваху; још горе, пожелеше не да се труде, већ да се туђим трудом бесплатно хране…” [4].
Раније објављени „Додатак Духовном правилнику о монасима” забрањивао је оснивање нових манастира без дозволе Синода. Изградња пустиња или скитова била је коначно забрањена: мале обитељи са мање од 30 монаха подлегале су или затварању или припајању другим обитељима. Осим тога, Синод је од цара добио дозволу да, уколико се укаже потреба, затвара и велике манастире [5].
У овим забрањујућим указима није се огледало само понижавање Цркве, већ и жеља да се из народног сећања избрише изузетна улога монаштва у колонизацији и освајању нових земаља, без чега стварање Руске империје не би било могуће.
У фундаменталном делу наследника В. О. Кључевског на катедри руске историје Московског универзитета, академика М. К. Љубавског, „Преглед историје руске колонизације од најстаријих времена до XX века”, истиче се: „Манастири су одиграли велику улогу у насељавању централне великоруске територије. Они су сами по себи увећали број насеља на овом простору и, осим тога, створили многа нова села, засеоке и насеобине на територијама које су им биле додељене. <…> Кнезови и епископи, подижући на таквим местима манастире, излазили су у сусрет верским потребама новонасељених простора” [6].
„Како у великоруском средишту, тако и у Новгородској области, бројни манастири су активно учествовали у стварању сталних насеобина. Према писарским књигама с краја XV и из XVI века може се набројати до 150 манастира чији су земљишни поседи били расути по целој Новгородској области. Манастире у удаљеним и забаченим местима Новгородског краја оснивали су пустињаци који су, следећи пример древних отшелника, тражили спасоносне подвиге у удаљавању од света” [7].
Север је постајао „Руска Тиваида”: крајем XIV столећа и током наредна два века монашки свет је оживео непроходне дебри и шумовита мочваришта. На простору од више од 500 врста, од Лавре до Белог језера и даље, простирала се непрекидна монашка област, посута скитовима и пустињама, где су се световни људи насељавали идући за подвижницима. Преподобни Сергије стајао је на челу овог покрета на јужном крају те чудесне области, док је преподобни Кирил на њеном другом крају примао нове придошлице, бацајући своје „пустињске мреже” све до Белог мора и Соловецких острва [8].
На истоку и југу главни регулатор колонизације била је сама држава. Манастири су се овде, по правилу, подизали у градовима или у њиховој близини. Оснивање обитељи било је за цара или митрополита истовремено државни и мисионарски посао. Подизане су на етнографски разноликом Истоку, међу паганским становништвом; руски град без цркава и манастира био је за људе тог времена незамислив.
XVI и XVII век били су епоха бурне црквене изградње: за два столећа појавило се више од 300 нових манастира. То су налагале потребе времена и црквено-политичка целисходност [9]. Манастири основани у Понизовју допринели су претварању шума и степа дуж обала Волге у напредан земљораднички крај. Исти карактер имала је и колонизација Сибира све до обала Тихог океана: сибирски манастири служили су русификацији и христијанизацији краја [10].
После Петра I нове владине мере у односу на монаштво постале су још суровије, посебно за време императорке Ане Ивановне, када је превласт Немаца у народу изазивала мржњу и ужас. Охоли фаворит Бирон, безосећајни Остерман, чије се сплеткарење спајало са дипломатским талентом, сама императорка окрутног карактера и Тајна канцеларија – ти људи су управљали Русијом, а оруђа њихове власти били су прогонство и губилиште [11].
Нарочито погубне биле су такозване „ревизије и чистке монаха”. Током ових прогона монаси су, често на основу политичких оптужби, избацивани из обитељи: млађи су одвођени у војнике, старијима је одузиман чин и слати су на принудни рад на Урал или у Сибир. Због тога се број монаштва катастрофално смањио: ако је 1724. године било 25 207 монаха и монахиња, до краја Анине владавине остало их је свега 14 282.
После смрти императорке Синод је поднео извештај који је пружио потресну слику пропадања: неке обитељи стајале су потпуно пусте, док су у другима остали само изнемогли старци, неспособни за вршење богослужења. У духовним семинаријама није било наставника. Изведен је закључак да се монаштво у Русији налази на ивици потпуног истребљења. Синод је молио да се дозволи постриг после шестомесечног искушеништва како би се овај поредак спасао [12].
Тек ступањем Јелисавете Петровне на престо овај режим се срушио. Остерман је прогнан у Берјозов. Занимљиво је да је императорка, поштујући верска уверења изгнаника, послала код њега лутеранског пастора са годишњом платом од 150 рубаља ради обављања верских обреда [13]. Она је показала милосрђе према човеку који је, изграђујући благостање својих једновераца, систематски рушио духовни темељ земље која га је прихватила.
——————————
1. Русский биографический словарь : Алексинский — Бестужев-Рюмин / под наблюдением А. А. Половцова. — Репр. воспр. изд. 1900 г. — М. : Аспект Пресс, 1992. — С. 171–172.
2. Князьков, С. А. Очерки из истории Петра Великого и его времени. — Репр. воспр. изд. 1914 г. — М. : Культура, 1990. — С. 458–459.
3. Смолич, И. К. Русское монашество, 988–1917. — М. : Православная энциклопедия, 1997. — С. 264–265.
4. Там же. — С. 265.
5. Там же. — С. 263–264.
6. Любавский, М. К. Обзор истории русской колонизации с древнейших времен и до ХХ века. — М. : Изд-во МГУ, 1996. — С. 190.
7. Там же. — С. 206–207.
8. Муравьев, А. Н. Русская Фиваида на Севере. — Репр. воспр. изд. 1855 г. — М. : Паломник, 1999. — С. 26–27.
9. Смолич, И. К. Русское монашество, 988–1917. — М. : Православная энциклопедия, 1997. — С. 114–116.
10. Там же. — С. 122–123.
11. Там же.
12. Там же. — С. 267–268.
13. Еремин, В. Березовская ссылка [Электронный ресурс] // Proza.ru. — Режим доступа: https://proza.ru/
