Анотација
Чланак је посвећен коренитом преокрету у синодалној управи и државној политици Руске империје на прелазу из 1870-их у 1880-е године. Либерални курс обер-прокурора грофа Д. А. Толстоја довео је до губитка контроле над црквено-државним институцијама и стварања погодног окружења за екстремизам, што је кулминирало цароубиством 1. марта 1881. године. Именовање К. П. Победоносцева разматра се као антикризно демонтирање либералног модела, у коме је улог стављен на црквено-парохијску школу, заштиту духовних традиција и повратак најконзервативнијим идеалима самодржавља. Међутим, преостали спорови у историографији о „формализму” и „парадоксалности” његове ере показују да се Победоносцев суочио са системским изазовима, чији одговори нису захтевали толико административно спутавање, колико дубоко промишљање „нових струјања” која су мењала саму природу духовног живота Русије.
——————————
Завршила се епоха Александра II, и готово истовремено са функције обер-прокурора смењен је гроф Д. А. Толстој. То су били државници који су спроводили либералне реформе у Русији, одлично се међусобно разумели и пружали свесрдну подршку државним органима у том смеру.
Резултати таквог деловања били су: губитак контроле над револуционарним круговима, уздизање популистичких актера на најважније државне функције, који су спроводили курс ка демократским преображајима уз уважавање личних интереса.
Спроведена је политика слабљења административне контроле која је одрешила руке радикалним круговима, што је довело до губитка управљивости, када је слобода искоришћена не за добробит, већ против државе. Дошло је до усмерења ка подстицању друштвене иницијативе, што се претворило у талас нихилистичких и терористичких расположења која су омогућила екстремистима да изађу из илегале и стекну социјални ослонац. Институције које су требало да учврсте државу (образовање и штампа) постале су платформе за пропаганду и врбовање радикалних елемената, а либерални дискурс – параван за припрему политичког насиља и отворену борбу против самодржавља. Примат грађанских слобода над државном безбедношћу у условима раста револуционарности претворио се у претњу самом опстанку монархије, што је кулминирало цароубиством 1. марта 1881. године.
А за све погубне промашаје у државној политици својом главом је платио једино владајући монарх. За грофа Толстоја, који је, према речима кнеза В. П. Мешчерског, „ослабио цркву и обезличио њене јерархе” [1], све се завршило сасвим повољно.
Слика се потпуно мења именовањем К. П. Победоносцева на функцију обер-прокурора. „Сам потекшао из духовне средине, који са њом није прекинуо ни спољашњу ни унутрашњу везу, човек који ватрено верује и страствено и убеђено исповеда православље, човек широког ума и огромне ерудиције, личност блиска двору са директним приступом престолу и царској породици… показао је на свом положају најизразитију супротност своме претходнику, како са формалне, тако и са идејне стране” [2].
Најважније што је свештенству дато искључиво залагањем Константина Петровича јесте управљање основным образовањем народа. Црквено-парохијска школа била је у пуном смислу речи омиљено Победоносцевљево чедо, коме је посветио највећу пажњу и сталну бригу у уверењу да ће временом народ, прошавши свуда кроз ове центре просвећења, ступити у свесну и нераскидиву блискост са Црквом. Победоносцев је био иницијатор оснивања таквих основних образовна установа и имао је директну улогу у указу императора Александра III од 13. јуна 1884. године о потврђивању „Правила о црквено-парохијским школама”, који је послужио њиховом масовном отварању широм земље, а у којима су комбиновани верско (Закон Божији) и световно образовање (читање, писање, аритметика), док су за управљање школама основани Школски савет при Светом синоду, а на терену епархијски школски савети.
К. П. Победоносцев је за живота у више наврата истицао да је оснивању ових школа посвећивао највећу пажњу и да га је сматрао најважнијим задатком, јер се то радило за народ. Зато је, упоредо са бригом о сеоском свештенику као главном руководиоцу црквено-парохијске школе, истицао и бригу о народном учитељу. Народни учитељ је у његовом схватању, одмах иза вероучитеља, требало да буде главни преносник црквених идеала, верско-моралних начела и историјских националних традиција у народне масе. Због свих ових разлога, његовим залагањем су на располагање духовном ресору за развој управо црквено-парохијских школа и верског просвећивања народа стављена велика средства [3].
Изванредне квалитете Константина Петровича истиче гроф С. Д. Шереметјев: „Прилагодљив, једноставан и љубазан, привлачио је својим несумњивим изузетним умом, оригиналношћу говора, истинским хумором и оштрином суђивања. Његов критички дух и његова посебна излагања блистали су оштроумношћу. Био је најпријатнији саговорник. Његово усмерење чинило се јасним и изазивало је симпатије. У њему се, очигледно, спремао онај борац за све што нам је блиско и свето, са чиме смо одрастали и живели. Увек ми се чинио као будући обер-прокурор Светог синода, и у тој делатности обећавао је много добра. Тако је мислио и Андреј Николајевич Муравјов, износећи то у више наврата. Освајао је својим писмима, својим дивним стилом и изразима, својим живим разговором. Свима је остало у сећању путовање по Русији покојног Цесаревића и Победоносцевљево учешће у њему. Сачувани опис тог путовања дуго ће бити узоран. Увек сам се радовао када би Победоносцев доручковао код Цесаревића. Дешавало се да се заслушаш слушајући његов разговор. Нема сумње да је Цесаревич у њему ценио позитивне особине и изузетне дарове. Током владавине императора Александра II, упркос својој блискости са Цесаревићем, успео је да одржи равнотежу и достигне положај обер-прокурора” [4].
Изванредна карактеристика државног и црквеног великодостојника који је успео много да учини за образовање народа, када је црквено-парохијска школа постала масовна школа са добро осмишљеним системом васпитања дечака и девојчица, припремајући их за стваралачки живот у својој земљи.
И каква запањујућа разлика у односу на недељне школе које су се такође масовно појавиле, а које су, како се испоставило, биле повезане са „растом интересовања интелектуалаца за народно образовање”, када се иза фасаде просветитељске мисије крио другачији, знатно опаснији програм. Интелигенција је, делујући кроз недељне школе, наменски замењивала задатак описмењавања увођењем радикалних идеја. У духовној сфери то се изражавало кроз рушење традиционалних верских схватања; у државној – кроз пропаганду екстремног социјализма, који је доводио у питање саме принципе државног уређења и друштвене хијерархије, тиме подривајући стабилност друштва.
Међутим, у оцени деловања Константина Петровича од стране државних и црквених великодостојника није све тако једноставно. Исти гроф С. Д. Шереметјев примећује: „Његова звезда је засијала 60-их година и обећавала много више од онога што је у стварности остварено. Говорим о К. П. Победоносцеву. Мени није лако да говорим о њему као некоме ко је лично осетио његов шарм и дуго га поштовао, али који се, авај, није показао сасвим оним каквим се чинио. Победоносцев из времена Цесаревића и Победоносцев из владавине Александра III нису сасвим иста особа” [5].
У овом мишљењу огледа се неоправдано очекивање аутора од деловања новог обер-прокурора, изречено у нејасној форми, без икакве одређености. Да бисмо разјаснили ово питање, навешћемо тврдње црквених великодостојника са конкретним критичким примедбама, које ће помоћи да се разумеју догађаји који су одредили даљу судбину Русије.
Тако историчар Руске православне цркве И. К. Смолич указује: „Победоносцев, правник и научник, никада није могао да превазиђе формализам својствен његовом мишљењу. Још једна карактеристична црта Победоносцева био је необичан конзервативизам који га је терао да превише цени прошлост и скептично се односи према свом времену. Реформе Александра II Победоносцев је сматрао ’злочиначком грешком’, како је то формулисао у свом чувеном говору 8. марта 1881. године у присутности императора Александра III. Поводом пројекта устава грофа Лорис-Меликова Победоносцев је писао цару: ’Крв се леди руском човеку при самој мисли о томе шта би се догодило остваривањем пројекта грофа Лорис-Меликова и његових пријатеља’. Устав је, наставља Победоносцев, ’најопаснија претња коју предвиђам за своју отаџбину и за Ваше Величанство лично’. Овакви политички ставови још више су зближили Победоносцева са владајућим монархом, привржеником неограниченог самодржавља и противником реформи свог оца” [6].
Други црквени историчар, Г. Флорковски, примећује: „Духовни лик овог човека, који је постао симбол читаве једне епохе у управљању Црквом и, штавише, у општедржавној управи – ’ере Победоносцева’, остаје за нас загонетан и слабо разумљив. Победоносцев је могао да се оријентише само у шемама, а његови идеали били су далеко од реалности. Победоносцев је управљао руском црквом, али није учинио ништа да исправи њене недостатке. Иако је стајао на челу црквене администрације и отворено признавао да се религиозни живот народа одвијао у црквама ’загубљеним у дубини шума и у ширини поља’, на својој дужности обер-прокурора он уопште није тежио духовном руковођењу тог народа ’загубљеног у дубини шума’. Штавише, желео је да искључи сваку могућност културне делатности епископа и клира и са неповерењем је контролисао изборе епископа, желећи да буде сигуран да нико нигде не покушава да угрози утврђени поредак.
Могао се помирити са неизбежним допунама и исправкама постојеће црквене грађевине, уз учешће црквено-парохијских школа, али се никада не би усудио да спроведе темељне реформе” [7].
И на крају анализе делатности обер-прокурора, Смолич примећује: „Мимо своје воље постао је творац новог, а управо – епохе назване његовим именом са њеном специфичном религиозном атмосфером. Један од најобразованијих представника свештенства друге половине XIX века, архиепископ Никанор Бровкович, након једне од седница Светог синода 1887. године приметио је да је Победоносцев својим методама управљања унео ’нешто ново, ново струјање’, не само супротно епохи Александра II, већ заиста сасвим другачије” [8].
О чему то Смолич ћути, шта је било несхватљиво Флорковском и шта је Бровкович заправо имао у виду под „новим струјањем”, размотрићемо у наредном чланку.
——————————
[1] Кн. В. П. Мещерский. Мои воспоминания. Часть вторая (1865–1881 гг.). С.-Петербург, 1898. С. 470.
[2] Тайный правитель России. Письма и записки 1866–1895. Статьи. Очерки. Воспоминания. Москва: «Русская книга», 2001. С. 21.
[3] Там же. С. 27.
[4] Мемуары графа С. Д. Шереметева. Москва: Издательство «ИНДРИК», 2001. С. 429–431.
[5] Там же. С. 429–431.
[6] И. К. Смолич. История русской церкви. 1700–1917. Часть первая. Москва: Издательство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, 1996. С. 166–167.
[7] Там же. С. 166–167.
[8] Там же. С. 166–167.
