У претходном одељку пратили смо како је почетком двадесетих година XX века Албанија почела да се претвара у упориште спољног притиска на Југославију — иредентистички комитети и емигрантске мреже образовали су систем чије је поједине делове Београд умео да сузбије, али претњу у целини није успео да отклони. Овај део осветљава исти систем са економске стране. Државе се не освајају само војскама: понекад је довољно постати онај без кога држава не може да издржава свој државни апарат и војску, гради путеве и контролише емисију новца. Рим је 1925. године пружио Тирани руку помоћи у виду кредита и концесија, а млада албанска држава, која још није превазишла феудалну расцепканост, ту је подршку прихватила. Међутим, током наредне три године емисија новца, царина, нафта, путеви, небо и земља прешли су под контролу Италије, док је Београд, који је Ахмета Зогуа вратио на власт, постао пасивни посматрач слабљења сопственог утицаја, који се топио пред његовим очима. Када је италијански монопол не само у кључним него и у сасвим локалним привредним гранама поткрепљен војним деловањем, поставило се питање којем су посвећени наредни одељци овог истраживања: ко у новим условима говори у име албанске нације — краљ, чија власт и раскошан дворски живот почивају на италијанским кредитима, или емигрант кога је Рим, али не и Београд, држао у резерви? И шта је Београд у тој слици видео „сопственим очима“, у обавештајним и дипломатским извештајима — и зашто, иако је све разумео, није успео да је промени?
Познати италијански новинар Индро Монтанели наглашавао је расцепканост локалне власти, превласт крупних земљопоседника, слабу инфраструктуру и ограниченост унутрашње привредне размене: „Турска је — вешто, са свог становишта, које је било становиште апсолутног војног господара — зауставила албанску историју у средњовековном феудализму, из којег је земља покушавала да изађе… Привлачношћу војничке каријере одвлачила је највиталније снаге земље. Стару владајућу класу заменила је новом — вазалима Истанбула, чији је положај учвршћивала привилегијама, помажући им да изграде најзлокобнији систем латифундија… Централна власт чинила је локално племство безопасним по себе, подстичући и одржавајући у њему завист и породично супарништво, окрећући једног бега против другог, а свакога против паше… Пољопривреда, уништена крупним земљопоседима и демографским осиромашењем, пропадала је; за њом је почело да пропада и сточарство. Унутар земље промет робе наилазио је на препреке у виду моћних ситних феудалаца, недостатка путева и саобраћајних веза за чију изградњу нико није био заинтересован. Један господар у средишту своје родбине, затим други господар у средишту друге родбине — и тако даље, умножено сто или хиљаду пута. Међу тим господарима и њиховом родбином није било других односа осим ратова и заседа, који су их окретали једне против других, продубљивали њихове размирице, рађали мржњу и остављали у наслеђе крвну освету“[1]. Монтанелијева оцена одражавала је поглед аутора и његове епохе, али је за тему којом се бавимо важан скуп проблема изградње нове албанске државе који је у њој приказан. Зогу је морао да јача централну власт и ствара финансијске и административне институције у земљи која, у суштини, није успела да превазиђе проблеме феудалне расцепканости, у којој је утицај локалних кланова остао више него значајан, а привредне везе изузетно слабе. Управо је та рањивост отварала простор спољном покровитељу који је могао да понуди читав низ инструмената подршке држави. Југославија није понудила упоредив пројекат који би јачао албанску државу.
Српски истраживач Ж. Аврамовски истиче да је неуспех покушаја Фана Нолија да добије финансијску помоћ преко Друштва народа погодовао италијанским плановима за успостављање економске и политичке превласти у Албанији. Италија је у највећој могућој мери искористила насталу ситуацију да се албанској влади наметне као једини поверилац и тако успостави контролу над албанским привредним и финансијским, а самим тим и политичким животом[2]. После повратка на власт, влада Ахмета Зогуа суочила се у јануару 1925. године са катастрофалним буџетским дефицитом. Југославија, која је финансирала припрему „Јунског реванша“, наставила је да Зогуу додељује минималне суме, једва довољне за издржавање државног апарата. У првој половини 1925. године вођени су преговори о зајму у износу од 30–50 милиона динара који би одобрио Београд, као и о испорукама пешадијског наоружања. Преговори су споро напредовали, а ти покушаји, намењени јачању утицаја Краљевине СХС, завршени су неуспехом[3].
Искористивши прилику, Рим је убрзао тајне преговоре са Тираном, које је Италија настојала да води у најстрожој тајности, скривајући их од Београда. Дана 19. марта 1925. године потписана је конвенција о оснивању Албанске народне банке, чији је нацрт припремио представник италијанских банкарских кругова Марио Алберти. Банка је добила монопол без преседана на емисију новчаница, ковање новца и трезорске послове, као и право да у име државе преговара о зајмовима. Члан 9. Конвенције правно је учврстио италијански диктат, јер је председник управног одбора, са одлучујућим гласом, увек морао бити Италијан. Штавише, Основни закон банке, усвојен убрзо потом, званично је подредио њено пословање одредбама италијанског законодавства о привредним друштвима. Овај догађај затекао је Југославију неспремну. У септембру 1925. године Италија је у Риму коначно сахранила идеју учешћа домаћег капитала, откупивши 49% акција резервисаних за Албанце и поставши једини господар емисионог центра. Југославија и Грчка покушале су да пруже отпор отварањем Српско-албанске банке у Скадру и филијале Атинске банке у Драчу, али су под италијанским притиском обе установе ликвидиране до 1927. године[4]. Италија је користила свој монополски положај у кредитним пословима и трговцима одобравала краткорочне кредите само ако је била реч о трговини са Италијом, а не са другим земљама.
Следећи корак било је оснивање друштва SVEA (Società per lo sviluppo economico dell’Albania), преко којег су исте италијанске банке одобриле Зогуу зајам од 50 милиона златних франака. Уговор је друштву SVEA давао право да контролише трошење средстава и додељује послове извођачима, за шта је оно добијало провизију од 10%.
Сви радови на изградњи стратешких путева који су водили непосредно ка југословенској граници, а за чију изградњу није било приложено економско образложење, поверавани су искључиво италијанским фирмама. Италијанска држава је 1927. године званично откупила потраживања по овом зајму, чиме су царински приходи и приходи од државних монопола Албаније непосредно заложени Риму. Привреда земље није имала никакву корист: око 46% буџета одлазило је на издржавање војске и жандармерије, које су такође контролисали италијански инструктори[5].
Италијанска експанзија обухватила је све кључне области неопходне за функционисање земље. Уговором из 1924. године Италија је обезбедила повластице које су јој омогућиле да контролише албански увоз све до 1939. године. Конвенција о настањивању дала је италијанским држављанима у Албанији посебно привилегован положај: били су ослобођени обавезе учешћа у јавним радовима и плаћања ванредних дажбина, уживајући већа права од домаћег становништва[6].
У области експлоатације рудних богатстава, AMMI („Azienda Minerali Metallici Italiani“) добила је концесију за експлоатацију хромне руде код Кукеша, Поградеца и Тропоје. SESA („Shoqëri Elektrike Shqiptare Anonime“), огранак друштва SEIA („Società Elettrica Italo-Albanese“), имала је концесију за производњу и дистрибуцију електричне енергије.
После оштре борбе са британском компанијом Anglo-Persian Oil Company и америчким гигантима (Standard Oil), Италија је преузела најбоља нафтоносна подручја у Кучови и Патосу. До 1929. године друштво AGIP („Azienda Generale Italiana Petroli“) добило је апсолутни монопол на увоз и продају петролеја и бензина. Тиме је успостављена италијанска контрола над целокупним аутомобилским саобраћајем и сваком производњом енергије заснованом на бензину и нафтним дериватима. Друштво је користило свој монополски положај на албанском тржишту за извлачење огромних профита на рачун албанских потрошача[7].
Концесију за ваздушни саобраћај, која је првобитно припадала немачкој компанији Luft Hansa, откупила је италијанска влада 1927. године, чиме је албанско небо потпуно затворено за конкуренте[8].
Италија је изузетно енергично осујетила покушај Југославије да добије концесију за експлоатацију бакра у Пуки — на изузетно важном правцу Скадар–Призрен. Рим није могао да дозволи присуство југословенских посматрача на том стратешком путу, чак и ако је сама експлоатација руде била економски неисплатива[9].
Преко друштва EIAA („Ente Industrie Agrarie Albania“), основаног средствима италијанских ратних ветерана ради стицања земљишних поседа у Албанији, Рим је заобишао члан 124. албанског Устава, који је странцима забрањивао власништво над земљом, откупљујући најбоље оранице за каснију колонизацију[10].
Поред ових концесија, италијански капитал држао је у својим рукама и низ мањих предузећа у Албанији. Тако је недалеко од Тиране постојало узорно имање које је основало италијанско друштво SAPIA („Società Anonima Prodotti Industrie Agricole“), а које се бавило сточарством и снабдевањем Тиране млеком и млечним производима. Велике земљишне поседе у околини Делвине и Саранде у јужној Албанији закупио је гроф Мимбели; на истом списку биле су и пивара у Корчи, циглана и цементара у Тирани, као и друга слична предузећа.
Nano Banana: Треба поменути и концесије које је Италија имала у области експлоатације шума у Албанији, при чему је највеће интересовање показивала за концесије у области Мирдита, која је представљала упориште југословенског утицаја у Албанији[11].
Југословенска влада, која се надала да ће Ахмет Зогу постати њен штићеник будући да му је помогла да се врати на власт, увидела је да су њена очекивања изневерена. После свих поменутих концесија које је албанска влада уступила Италији, Београд је почео да спроводи политику притиска, па чак и да организује пројугословенске кругове у Албанији ради свргавања Зогуове владе. Италија није пропуштала прилику да Зогуовој влади непрестано указује на опасности које долазе из Југославије и вешто је користила промашаје југословенске политике за разоткривање београдске подривачке делатности против Зогуа, наводећи га на склапање политичког и војног савеза. Резултат је било потписивање Првог тиранског пакта 27. новембра 1926. године.
Када је војна команда Краљевине СХС преко мајора Тихомира Динића почела да припрема насилно свргавање Зогуа, субвенционишући антизогуовску емиграцију у пограничним областима, Зогу и Мусолини су као одговор спровели координисану милитаризацију великих размера дуж северне границе Албаније. Врхунац је представљао прекид дипломатских односа у јуну 1927. године, после хапшења југословенског курира Ђурашковића у Драчу. Криза је привремено превазиђена тек под заједничким притиском великих сила. Дана 14. октобра 1927. године у Прагу је убијен кључни информатор Београда, албански посланик Цено-бег Крјезију, а истрага је указала на непосредну везу убице са италијанским тајним службама. Овај атентат убрзао је обликовање војних блокова: 11. новембра 1927. године потписан је француско-југословенски уговор, а 22. новембра 1927. године Други тирански пакт између Италије и Албаније. Тај пакт, склопљен на двадесет година, коначно је претворио територију Албаније у Мусолинијев војни мостобран[12]. Према његовим одредбама, албанска војска потчињена је италијанским инструкторима, док су фортификацијски радови и изградња војних објеката стављени под контролу италијанских стручњака, који су почели да пристижу у Албанију одмах после потписивања уговора[13]. Е. Чеку констатује да је „Тирански пакт из 1926. године фактички претворио Албанију у италијански протекторат, што је учвршћено Другим тиранским пактом из 1927. године, који је ојачао италијанску превласт“. Али, истиче он, управо су „ови уговори приморали Југославију да се уздржи од мешања у унутрашње послове Албаније. Тирана је, обезбедивши подршку Италије, довела Југославију у положај у којем се нашла у окружењу“[14].
Југославија је помогла Зогуу да се врати на власт, али са њим није изградила трајан систем зависности и усаглашавања интереса, нити је свој утицај преточила у стабилну политичку конструкцију, док је Рим Тирани понудио свеобухватан пакет — кредите, банку, концесије, инфраструктуру и војну подршку. Два тиранска пакта омогућила су Риму да Албанију де факто у потпуности претвори у своју колонију. Немачки конзул фон Хеј (von Hey) приметио је да италијанска влада формално поштује суверенитет албанске државе и статус Зогуа, који је уз њену помоћ постао краљ, само зато што очување привида независности омогућава да се избегне отварање многих опасних питања која би у супротном неминовно поставиле европске велике силе и балканске земље[15]. Албанија је постала потпуно опремљен Мусолинијев војни мостобран за предстојећи продор на Балкан.
________________________________________
[1] Why Zogu chose Italy instead of Yugoslavia [Электронный ресурс] // KOHA. 2020. 12 August. URL: https://www.koha.net/en/kulture/pse-zogu-zgjodhi-italine-ne-vend-te-jugosllavise (дата обращения: 29.10.2026).
[2] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 149-150.
[3] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 150.
[4] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 151-153.
[5] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 154-158.
[6] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 163.
[7] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 168-169.
[8] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 170.
[9] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 168.
[10] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 171.
[11] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 170-171.
[12] Малбашић З. В. Албански и мађарски сепаратизам као генератори политичког насиља у Југоисточној Европи : докторска дисертација / З. В. Малбашић. — Београд, 2019. — С. 160.
[13] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 172.
[14] Çeku Ethem The role of the Albanian state in protecting Albanians in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (1920–1939) [Электронный ресурс] // Taylor & Francis. 04 Dec 2025. URL: https://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/23311886.2025.2593591#abstract
[15] Avramovski Ž. Italijanska ekonomska penetracija u Albaniju 1925. do 1939. godine // Istorija XX veka : Zbornik radova. — Knj. V. — Beograd, 1963. — S. 172.
