Рим је тежио да утиче на политичке снаге које су могле да одређују односе Тиране са Београдом и одржавају прекограничну иреденту. Међутим, ту се италијанска политика суочавала са двоструком улогом Ахмета Зогуа, који је учвршћивао сопствену власт, повремено сузбијајући косовски покрет, али је истовремено тежио да националну агенду искористи за легитимизацију режима. Изван контроле Тиране остајао је Хасан Приштина — један од најутицајнијих заговорника уједињења албанских земаља и политички супарник Зогуа.
После 1927. године Мусолини је покренуо опсежну кампању усмерену на разбијање Југославије и јачање италијанског утицаја на Јадрану. Један од њених инструмената постала је подршка националистичким покретима: хрватским радикалима, касније окупљеним око усташког покрета, албанским побуњеницима и македонским терористичким групама. Ова подршка пружана је у складу са променљивим интересима Италије на међународној сцени. Главни представник албанске иреденте био је Хасан Приштина, који се залагао за уједињење етничких албанских земаља. Његово супротстављање Ахмету Зогуу спајало је сукоб политичких програма са борбом за превласт у земљи.
Истраживач Бернд Фишер примећује да је сачувано врло мало сведочанстава која указују на Зогуову пажњу према косовском питању. Још на почетку своје политичке каријере Зогу је изјављивао да је Косово изгубљено за Албанију[1]. То није значило да се потпуно одрицао иредентистичке реторике: користио ју је у ограниченом обиму ради остваривања сопствених циљева, али није био присталица широког ширења те идеје. Зогу је довршио задатке предвиђене протоколима великих сила у вези са спорним територијама у области манастира Светог Наума и Вермоша, а такође је прихватао „мухаџире“ са Косова, насељавајући их далеко од пограничних подручја. За разлику од Приштине, за кога је уједињење свих Албанаца било начелни политички циљ, Зогу је националну агенду посматрао пре свега као инструмент ограниченог дејства.
Положај Приштине у албанској политици био је значајан и за Италију. Све док је Зогу остајао на власти, Рим је одустао од финансијске подршке антизогуовској групи на челу са Мустафом Крујом, сматрајући даље издатке нецелисходним. Међутим, водећи српски научник Славенко Терзић наводи да су вође тог покрета Хасан Приштина и Мустафа Круја у почетку од италијанске владе добијали по 50.000 лира месечно; касније, од септембра 1927. године, исплате су порасле на око 200.000 лира месечно[2].
Ипак, финансирање Хасана Приштине није прекинуто одмах: Италија је одржавала тај канал рачунајући да би он у будућности још могао затребати. Рим је подржавао албанску иреденту не ради остварења њеног програма као самосталног циља, већ у складу са сопственом балканском стратегијом. Политичка вредност Приштине састојала се у томе што је он остајао истакнута национална фигура и могућа алтернатива Зогуу. Италија је могла да га задржи као резервну фигуру, чак и након што је обуставила подршку другим антизогуовским групама.
Приштина је био супарник Зогуу у борби за право представљања албанског националног покрета, док је Зогу, јачајући сопствену власт, тежио да присвоји део националне агенде и претвори га у извор легитимитета свог режима. Косовско питање постајало је не само предмет међудржавног сукоба, већ и поприште унутрашње политичке конкуренције у самој Албанији. За Београд је то стварало посебан проблем: албанска политика није се сводила искључиво на одлуке владе у Тирани. Чак и када је Зогу привремено обуздавао иреденту, остајали су појединачни политички лидери, емигрантске мреже и италијански канали подршке. Договор са владом Албаније сам по себи није значио успостављање контроле над целокупним прекограничним пољем албанског фактора.
Сукоб између Зогуа и Приштине пренео се и у сферу политичког насиља. Дана 2. јула 1928. године Специјални суд за политичке кривице у Тирани донео је одлуку којом се Хасан Приштина оглашава кривим за угрожавање живота Ахмета Зогуа и за политичка кривична дела, те је у одсуству осуђен на смрт. Ипак, прогон Приштине почео је и пре изрицања пресуде: широм Европе деловала су лица упућена против њега, међу којима су били Пјетер Каљмети — у новембру 1927. године, Ибрахим Лика (Лиси) из Кроје — у јануару 1928. године, Хасан Седи — у фебруару 1928. године и Ибрахим Табаку — у априлу 1928. године. Према доступним подацима, Хасан Приштина је био умешан у организовање атентата на Зогуа у Бечу 20. фебруара 1931. године[3]. Сам Приштина је преживео неколико атентата; његова политичка биографија била је обележена прогонима и смртним пресудама изреченим у одсуству од стране различитих власти и политичких снага. Дана 13. августа 1933. године убијен је у Солуну. Грчки лист „Нова Македонија“ писао је: „Још једно убиство извршено у улици Цимиски потресло је Солун. Албански политичар Хасан Приштина убијен је на углу улица Цимиски и Вогацику, испред колонијалне радње ’Иви’; убио га је Албанац Ибрахим Чело, двадесетосмогодишњи незапослени, који је испалио пет хитаца у бившег албанског премијера“[4].
Убиство Приштине догодило се у периоду када се Зогу поново окренуо косовском питању и настојао да националну мобилизацију стави под сопствену контролу[5]. Након уклањања једног од најистакнутијих представника иреденте, Зогуу се указала прилика да заузме упражњено место националног предводника — да иступа у заштиту Албанаца изван граница земље, истовремено учвршћујући сопствени режим у Албанији и везе са дијаспором.
Дана 1. септембра 1928. године Ахмет Зогу се прогласио за „Краља Албанаца“ (Зогу I). Избор титуле имао је програмски значај: назив „Краљ Албанаца“ уместо „Краљ Албаније“ означавао је територијалне претензије Тиране на српско Косово, Метохију и Западну Македонију. Проглашење краљевине било је праћено стварањем италијанских диверзантских центара под окриљем затворених интерната за косовску омладину.
Краљевско посланство у Лондону ставило је на располагање влади Југославије важан материјал — исечак из листа „Daily Telegraph“, који је садржао чланак специјалног дописника, угледног публицисте Елиса Ешмида-Бартлета (Ellis Ashmead-Bartlett), недавно враћеног са путовања по Албанији, где је објавио серију изузетно значајних прилога о тамошњим приликама[6]. Извод из другог чланка из циклуса Ешмида-Бартлета о приликама у Албанији указује на кључни моменат који је обезбедио избор Зогуа за краља — вешту организацију, „када су племенске вође биле сазване у Скадар на саветовање и тамо задржане, док су присталице Зогуа разаслале у разне крајеве Албаније телеграме у којима су молиле Зогуа да прими круну у име албанског народа… Неписмене племенске вође мољене су да ставе своје потписе на те телеграме, чија им садржина није тачно предочена“. „Отуда — додаје г. Бартлет — смешно је претпостављати да је ’трон Зогуа заснован на широким народним принципима’, док ’вође католичких албанских племена и даље остају незадовољне својим муслиманским Краљем’“. Ешмид-Бартлет напомиње да „истина, Краљ Зогу има искрену жељу да уједини свој народ, али он није слободан у свом деловању, јер је и политички и финансијски везан за Италијане, без чије материјалне помоћи не би могао да изведе промену режима и да се одржи на престолу. Разуме се, Италијани су задовољни таквом променом режима, јер им Зогу као Краљ пружа веће гаранције наспрам непостојане парламентарне групе у Албанији“. „Ипак, Италијани нису били најтактичнији у спровођењу плана за промену режима. Тако су, на пример, у питању титуле Краља Зогуа њему незаинтересовани страни посланици у Тирани (курзив А.Ф.) саветовали да изабере титулу Краља Албаније. Међутим, под утицајем италијанске мисије у Албанији, Краљ је пристао да изабере титулу Краља Албанаца. Поред свега тога, италијанско-албански односи нису најсрдачнији, јер Албанци мрзе Италијане више него Југословене, а притом не показују никакву захвалност за услуге које им Италијани чине; док Италијани са своје стране немају поверења у Албанце. Штавише, чини се да и сам Зогу гаји иста осећања према Италијанима као и албански народ, али је свестан да се не може одржати без италијанске помоћи“[7].
Даље Ешмид-Бартлет говори о организацији албанске жандармерије, коју сматра важним питањем за Албанију; према његовом мишљењу, „не постоји потреба за издржавањем албанске војске ако је жандармерија добро организована; међутим, више изгледа да ће војска постепено заменити жандармерију“. „Покушај албанске владе да организује жандармерију под надзором британских официра остао је без успеха, јер су британски официри, који су пре четири године дошли да преузму организацију албанске жандармерије, више у саветодавном статусу, а њихови предлози се ретко прихватају. Британска мисија под вођством генерала сер Џоселина Персија налази се услед тога у нелагодном положају, нарочито сада када су Италијани прешли на фактичку контролу над Албанијом; јер ће Италијани, који сада све више колонизују Албанију, ускоро затражити и контролу над албанском жандармеријом“[8].
Извештај Краљевског посланства указује на низ пресудних момената. Прво, Зогуов режим од самог настанка није имао унутрашњи легитимитет. Племенске вође су на превару или силом намамљене у Скадар и изоловане, па док су се налазиле фактички под кључем, Зогуове присталице су широм земље разаслале фалсификоване „телеграме народне подршке“, а неписмене старешине су принуђене да те папире потпишу ретроактивно. Ешмид-Бартлет оповргава тврдње да се Зогуов престо ослања на народну вољу, будући да католичка племена са севера Албаније „мрзе муслиманског монарха“.
Друго, с обзиром на то да је Зогуов режим изнутра био нелегитиман и одржавао се искључиво на италијанским бајонетима, италијанском новцу и међуклановским манипулацијама, за очување власти му је константно био потребан сукоб на спољном плану — на српско-албанској граници (укључујући Косово). Притом сами Албанци „мрзе Италијане још више него Југословене“, док Италијани немају поверења у Албанце. Такав кипећи котао узајамне мржње био је осуђен на то да се прелије напоље.
Треће, британски новинар је уочио кључну нијансу: неутрални посланици саветовали су Зогуу да узме титулу „Краљ Албаније“, што би значило везивање за суверену територију, али је италијанска мисија инсистирала на титули „Краљ Албанаца“, што је указивало на екстериторијалне претензије на све етничке Албанце изван граница Албаније, укључујући Косово, Метохију, део Црне Горе и Македоније.
Четврто, посебна пажња у извештају посвећена је судбини британске војне мисије на челу са генералом Џоселином Персијем, која је настојала да изгради борбено способну албанску жандармерију према британском моделу. Ешмид-Бартлет констатује пораз Британаца — албанска влада их игнорише, а успостављањем фактичког италијанског протектората британски официри су претворени у пуке статисте. Италијани потискују Енглезе, тежећи да под потпуну контролу ставе и жандармерију и албанску војску у повоју. То је из корена поткопавало дотадашњи став Форин офиса, који је преферирао да се претвара како се „ништа страшно не догађа“. Међутим, већ у октобру 1928. године, након Зогуовог крунисања, британска штампа признаје да је Албанија постала италијански протекторат, док је британски утицај на Балкану доживео колапс. Тако је Италија, која је испрва у Албанији наступила као обичан кредитор, постепено запосела кључна чворишта кроз која је држава функционисала — емисију новца, кредитни систем, царинске приходе, концесије, путну мрежу, војску и жандармерију. Економска зависност се доследно претворила у политичку потчињеност, а потом и у војно-стратешку контролу. Зогу није био пасивна марионета Рима. Он је користио италијанску подршку ради учвршћивања сопствене власти, истовремено уступајући Италији простор неопходан за опстанак државе. Хасан Приштина је представљао други пут — националну мобилизацију која није била ограничена оквирима албанске државе. Рим је маневрисао између њих, одржавајући оне политичке ресурсе који су му били потребни.
Изводи из следећег, трећег чланка првокласног британског аналитичара Елиса Ешмида-Бартлета о приликама у Албанији, објављеног у листу „Daily Telegraph“ 19. октобра 1928. године, нарочито су упечатљиви по тачним појединостима и немилосрдним закључцима. „Албанска војска, — наводи господин Бартлет, — организује се под непосредном контролом Италије, и у ту сврху је у Албанију упућена једна војна мисија из Италије. Мисију чине 62 официра, лекара, ветеринара итд. Активних италијанских официра има 42, према подацима које ми је лично Краљ Зогу предочио, док меродавни кругови тврде да их има 62, док званични списак легије странаца показује да их има 101 у служби и на плати албанске владе. Веома је вероватно да се ова разлика јавља услед присуства извесног броја грађанских инжењера, финансијских стручњака и лекара који раде на сузбијању маларије. Сви Италијани, како војни тако и грађански стручњаци, налазе се под врховном командом италијанског војног аташеа у Тирани, а његова канцеларија, у којој стално ради 8 италијанских активних официра, представља Главни штаб албанске војске. Из канцеларије италијанског војног аташеа у стварности се и управља земљом. Главни штаб под својом командом има три армије, тачније бригаде, са армијским штабовима у Скадру, Тирани и Берату. Свака пак армија састављена је од три батаљона од по 500 људи и две брдске артиљеријске батерије. Пољска оруђа још нису упућена у Албанију, а пушке су старог италијанског типа. По један италијански пуковник или потпуковник командује сваком албанском армијом, док сваки батаљон има по једног италијанског официра — мајора или капетана — који се назива ’организатор’ и који је придодат албанском команданту. У стварности, такозвани италијански ’организатори’ јесу тајни команданти. Свака артиљеријска батерија налази се под командом једног Италијана, и у већини случајева свака батерија са два оруђа има по једног италијанског официра.
Даље, свака армија има своју санитетску и ветеринарску јединицу, док сваки батаљон има још и по једног италијанског лекара. Све три армије имају свој моторизовани транспорт, тенкове система Whippet [лаки тенкови], оклопна возила старог италијанског модела и велики број митраљеза. Поред поменутих јединица, Албанија има још и четири гранична батаљона, сваки од по 350 људи, састављених од резервиста, али под командом италијанских официра (такозваних организатора). У Тирани пак постоји 1 батаљон Краљеве гарде од 350 људи, којим командује један бивши руски официр.
Тирана обилује војним школама којима обично управљају Италијани. Најважнија је Кадетска школа у Тирани, чији је директор један Италијан. Италијани такође управљају школама за обуку на минобацачима и руковање бомбама, али до сада албанској пешадији бомбе још нису поверене.
Величина албанске војске може изгледати скромно када се посматра са европског становишта, али с обзиром на то да је то прва и једина национална војска коју је Албанија икада имала, њен значај није у сразмери са њеном бројношћу. Страна која иза себе има војску у Албанији управља и земљом, и кроз Краља Зогуа не ослања се на народну вољу, већ на оружану силу.
Описујући прилике међу Албанцима, господин Бартлет наводи да према проценама стручњака током наредних пет година кроз албанску националну војску треба да прође преко 40.000 војника који ће бити преведени у резерву. Ова војска представља веома скупу играчку и према званичним подацима албанску владу кошта 50% од укупних државних прихода, који се процењују на 24 милиона златних франака. Према незваничним подацима, војска кошта знатно више“[9].
Дакле, у овом чланку енглески војни дописник бележи да у октобру 1928. године суверена Албанија Ахмета Зогуа де факто више није постојала — земља је преуређена у војно-стратешки мостобран фашистичке Италије против Југославије, док је канцеларија војног аташеа Италије у Тирани постала стварни генералштаб и сиви орган врховне управе у земљи. Притом је Италија увела организациону новину створивши „институт организатора“ (organizzatori), при којем се на челу албанског батаљона или бригаде налази италијански официр (мајор, потпуковник) са одлучујућим правом командовања. У суштини, „институт организатора“ представљао је тајну војну команду.
Размере милитаризације биле су упечатљиве: Италијани су формирали три територијалне бригаде (Скадар, Тирана, Берат), опремивши их брдском артиљеријом, оклопним возилима и британским тенковима Whippet, уз четири засебна гранична батаљона. Бартлет истиче да је у план Рима улазило стварање војног механизма кроз који је Дуче намеравао да пропусти „преко 40.000 обучених војника за 5 година“[10]. За Албанију од милион и по становника то је била колосална бројка која је значила тоталну мобилизацијску припрему мушког становништва; притом је тако озбиљна припрема ратишта против Југославије на Косову почела знатно пре споразума између Хитлера и Мусолинија.
Сукоб Зогуа и Приштине није се сводио на личну нетрпељивост двојице политичара; била је то борба за право да се одреди шта је албански национални покрет и ко га представља. Приштина је оличавао иреденту као самосталан политички циљ; Зогу — државни пројекат у којем је национална агенда била подређена јачању личне власти. Италија је маневрисала између њих, подржавајући не великоалбанску идеологију, већ доступне политичке ресурсе. Београд је могао да постигне споразум са Тираном, али није контролисао надметање за албанско национално заступање које се одвијало између владе, емиграције и иностраних покровитеља. Чак ни ликвидација Приштине није решила проблем: Зогу је заузео упражњено место, присвојивши део националне агенде и претворивши је у инструмент легитимизације режима. А шта је тачно Београд видео у тој слици, како су југословенске дипломате схватале догађаје и какве су закључке извлачиле из пристиглих података, размотрићемо у наредном делу нашег истраживања.
——————————
[1] Loka N. Konflikti Zogu-Prishtina si përplasje e dy vizioneve për të ardhmen e shqiptarëve në rajon [Электронный ресурс] // Gazeta Dielli. 28 сентября 2024 г. URL: https://gazetadielli.com/konflikti-zogu-prishtina-si-perplasje-e-dy-vizioneve-per-te-ardhmen-e-shqiptareve-ne-rajon/ (дата обращения: 29.10.2026).
[2] Цит. по: Гаћиновић Р. Албанско насиље над Србима у Краљевини СХС и Краљевини Југославији // Српска политичка мисао. Број 1/2021. Год. 28. Вол. 71. С. 41–63. С. 48.
[3] Loka N. Konflikti Zogu-Prishtina si përplasje e dy vizioneve për të ardhmen e shqiptarëve në rajon [Электронный ресурс] // Gazeta Dielli. 28 сентября 2024 г. URL: https://gazetadielli.com/konflikti-zogu-prishtina-si-perplasje-e-dy-vizioneve-per-te-ardhmen-e-shqiptareve-ne-rajon/ (дата обращения: 29.10.2026).
[4] Loka N. Konflikti Zogu-Prishtina si përplasje e dy vizioneve për të ardhmen e shqiptarëve në rajon [Электронный ресурс] // Gazeta Dielli. 28 сентября 2024 г. URL: https://gazetadielli.com/konflikti-zogu-prishtina-si-perplasje-e-dy-vizioneve-per-te-ardhmen-e-shqiptareve-ne-rajon/ (дата обращения: 29.10.2026).
[5] Loka N. Konflikti Zogu-Prishtina si përplasje e dy vizioneve për të ardhmen e shqiptarëve në rajon [Электронный ресурс] // Gazeta Dielli. 28 сентября 2024 г. URL: https://gazetadielli.com/konflikti-zogu-prishtina-si-perplasje-e-dy-vizioneve-per-te-ardhmen-e-shqiptareve-ne-rajon/ (дата обращения: 29.10.2026).
[6] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла II (1928). [Унутрашња пагинација 1-4]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Одељењу за штампу) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и проглашењу Ахмета Зогуа за краља. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[7] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла II (1928). [Унутрашња пагинација 1-4]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Одељењу за штампу) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и проглашењу Ахмета Зогуа за краља. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[8] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла II (1928). [Унутрашња пагинација 1-4]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Одељењу за штампу) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и проглашењу Ахмета Зогуа за краља. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[9] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла II (1928). [Без пагинације]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Генералној политичкој дирекцији) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и утицају Италије. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
[10] Архив Југославије (Београд). Фонд 341 («Посланство Краљевине Југославије у Лондону 1919-1945»). Фасцикла II (1928). [Без пагинације]. Извештај Краљевског посланства у Лондону Министарству иностраних дела (Генералној политичкој дирекцији) о чланцима британског новинара Ешмида Бартлета о приликама у Албанији и утицају Италије. Пов. Бр. 595. 25. октобар 1928. године.
