Македонија је независна држава већ 26 година, али да будемо искрени, већина нас је не доживљава озбиљно. Па то је народ који се никада низашта није побунио. Јахали су их и Турци и Бугари и Срби и Грци. Ипак, само су они добили државу без побуне и крви.
А сад одједном изненађење. Македонци су на референдуму одбили да прихвате споразум који им за мали губитак самопоштовања доноси могућност значајних повластица у наредном периоду. Па они имају „му*а“. Ако и нису рекли шта желе, јасно су поручили шта не желе.
Они су заиста народ, они су се побунили и одбили да се одрекну свог имена и тиме довели у питање све оне „бенефите“ који им можда следе у наредном периоду.
Али од онога шта је учињено, много важније ће бити оно што следи. Ми Срби то знамо али Македонци можда нису свесни тога. Права искушења тек следе. У првој фази уцене и притисци на посланике ВМРО-ДПМНЕ. Тек ће се видети ко је кога прислушкивао, ко о коме има компромитујући материјал, колики су „црни фондови“ за уцене и подмићивања. Коме из опозиције треба кога запослити, приватизовати неку фирму, дати какву концесију. На услузи властима биће „европски и НАТО фондови“ али и агентура и логистика. Медијска припрема и покривеност, да блати и хвали – по потреби.
Уколико ипак не успеју да сломе потребан број посланика и обезбеде промену устава у парламенту, права искушења тек долазе. Моћници не воле да признају грешке и све ће учинити да се покаже како су одувек били у праву. Због тога ће Македонија као држава и Македонци као народ постати таоци заблуде ЕУ и НАТО да они тачно знају шта је у македонском интересу и да је довољно само да се препустите јер „НАТО зна најбоље“. Наравно НАТО а не ЕУ јер је НАТО сад и одмах а ЕУ на дугом штапу и у кондиционалу. Уследиће ударање штапом и махање „шаргарепом“, завртање славина новчаних токова и медијска кампања коју ни највећи песимисти не могу замислити.
Не знам шта бих пожелео македонском народу. Да устраје у својој борби за достојанство (како год да га они замишљају) или да изабере пут мањег отпора, поклекну и прилагоде се. Уколико се одлуче на отпор чека их све оно кроз шта је прошла и Србија. Провлачење кроз медијско блато, медијска сатанизација, економска окупација и стално непријатељство моћника. Уколико поклекну поштедеће себе „додавања љутих зачина приликом кувања“[1], одшкринуће им се неки фондови (које ће опет разграбити квазиелита), шиптарски сецесионисти ће бити везани на нешто краћем ланцу, биће им омогућена, уз стални надзор и контролу, минимална безбедност и скромна економска сигурност…
Једино што добијају у првом а губе у другом случају је самопоштовање. Нема васкрса без смрти ни славе без жртве. Македонија се није изборила за своју независност, добила ју је „на тацни“ у тренутку када су светски моћници били на њеној страни. Пливајући „низ струју“ многи су помиослили да су слобода и независност нешто што се подразумева. Уколико истрају у одбрани свог националног достојанства Македонци ће показати првенствено себи а уз то и нама Србима, Бугарима и Грцима да су народ који се кроз одрицање и жртву бори за равноправно место међу балканским народима и да има право на своју државу ништа мање него други. Ако поклекну показаће да су и даље полунација која се окреће према ветровима моћи чекајући да га тај ветар поново заврти или развеје онако како другима буде одговарало. Српска народна пословица би рекла „Ако хоћеш „ласно“ не можеш часно“.
Али нико не треба никоме да суди, јер данас борба за опстанак није само филозофско питање већ свакодневна реалност у коме се судбина милиона људи решава у кабинетима „Вол стрита“, Пентагона или у бриселскиој администрацији. Пример Срба и Србије некима је за углед некима за опомену. Увек се опирући агресији и пркосећи најмоћнијима Срби су на прагу новог миленијума остали подељени у више држва, без јасних граница сопствене државе, сиромашни, сатанизовани и омражени. За узврат имају привилегију да се осећају слободни, само своји и независни. Можда је и у Србији власт марионетска, али народ зна да НАТО не гарантује мир већ тлачи и гура у рат и због тога се код нас и не организују референдуми.
Шта год изабрали нека вам је са срећом, а уколико устрајете у отпору за мене од недеље нећете бити ни јужна Србија, ни западна Бугарска ни северна Македонија већ Македонија са великим М.
[1] И показаће се да нису без основа шаљиве приче попут оне из турских времена у којој Македонац носи скривену кубуру да је употреби „за недај Боже“. И док му Турци плене имовину и односе све што има он само трпељиво чека, и кад га туку и злостављају он само трпи и чека. И кад му на крају Турчин одводи жену а деца позивају да нешто учини јер има кубуру он само одговара: „Кубура је само за недај Боже“…
