Раскорењивање

545

Нека се непријатељи труде, не можемо им забранити да улудо траће своје време. Ако икада своје душе отворе за истину, ако икада у своја срца врате праву веру, схватиће да Србина никад неће моћи да раскорене.

Добро су научили они суштину, знају да је корен стабилности светосавца у прецима и породици. Зато и не треба да нас чуде толики покушаји да нам промене историју, покушаји да нас убеде да се одрекнемо предака својих. Покушавају да нас убеде да се одрекнемо свега што нас је одржало у прошлости, желе да нам униште снагу породице, знају да бисмо онда били народ без будућности. Оно што не знају је колико је тај корен јак. Неће никад српске мајке дати да им неко одвоји децу од породице. Никад неће српски очеви дозволити да им деца пузе. Очеви Срби, мајке Српкиње неће никад допустити да Отаџбина заплаче јер нема више деце која ће да је бране. Неће Србин дозволити да га раскорене, увек ће се рађати нови Срби спремни за пут истине.

Никад запад није мировао, ништа их није заустављало у њиховим намерама. Увек су настављали свој задатак, задатак уништавања свега што је православно. Вековима уназад свим силама покушавају да тај задатак спроведу. Покушавали су то у прошлости разним методама, примењивали су силу, користили се преварама, безочно лагали, варали, поткупљивали али увек неуспехом завршавали. Нису их заустављали ни светски ратови. Тако су се и половином прошлог века, док су се часни и нормални људи и земље опорављали од последица рата, они само захуктавали у своме злу. Док су људи обнављали своје домове запад се трудио да православним народима загосподари комунизам, да се одрекну Господа, да породицу раскорене. Мислили су да је то решење.

Искористивши тешко време донекле су и успели, завладала су нека друга правила, почели су да нас одвајају од Господа, деловало је да нас раскорењују. Све је изгледало као да успевају. Онда када су кренули да се радују, морали су поново да се суоче са тим да душу православну не могу да победе. Остали су да очајавају схвативши да никад не могу да угасе светлост вере коју они прави, честити, верујући шире око себе. Покушавају упорно злотвори ту светлост да угасе, у својим покушајима успеју понекад да је пригуше. Оно што их чини неспокојним је да светлост вере увек изнова избија и светли у пуном сјају. Никако да науче ону једину истину: колика год да је несрећа, какав год да је био рат, било каква невоља да нас је задесила – важни су били људи, истина, част и вера. Ако је ове вредности народ сачувао све остало је без проблема изнова стварао. Не смемо заборавити ту истину коју нам је и Христос упутио дошавши на земљу. Он је био Спаситељ људи, није се бавио спасавањем материјалног.

Отаџбина наша неће никад очајавати, ми данашњи Срби смо потомци оних који су ову земљу својим животима бранили и стварали. Иста та крв тече и нама, зато смо спремни да пред муком, силом и неправдом станемо увек. Спремни смо да оном свету где су замењене праве вредности признамо кривицу, и с поносом кажемо: да, криви смо што смо неко за разлику од тебе западни свете који си нико. Прихватамо кривицу што стојимо право, тачно је и да смо поносни што нам је писмо ћирилица и зато што не дамо ништа православно. Криви смо што нам је календар други и што се Свети Огањ на православни Васкрс јавља. Не бежимо од тога да смо се борили против неправде, и да вековима славимо славу. Тачно је, нећемо се никад одрећи светог Саве. Сву своју кривицу носићемо као крст судбине своје.

slika negde za tekst (1)

Оно што морате да знате је да смо за њу увек спремни да одговарамо пред Оним који ће нам судити свима. Светосавац ће са свом својом кривицом стати пред Бога и прихватити часно оно што му следи. Јер Србин свој поглед никад није спуштао ка земљи, гледао је у очи докле је разговарао а кад се молио и кривицу признавао његов поглед је био упућен ка небу.

Не може се никуд од своје суштине, нација која се одрекне своје прошлости, народ који дозволи да га раскорене обезбедио је сигуран пут – пут у понор. Онда када нас живот изломи и посумњамо у ову истинитост, размислимо добро има ли ичег материјалног што је вечно, хоћемо ли ишта од тога понети са собом? Хоће ли нам куће трајати хиљаду година? Не, све то материјално око нас проћи ће, новца ће некад бити пуно а следећег момента га неће бити. Оно што трајно остаје, једино што можемо оставити потомцима, оно неизбрисиво је како смо живели. Начин нашег живота обележиће печатом њихове животне судбе. Ако им оставимо неупрљане образе, ако им оставимо светао пример, можемо рачунати да ће кроз живот корачати срећни и поносни. Можемо тада очекивати да Срби опстану и да ти нови Срби истим вредностима задоје потомке своје. Тада са сигурношћу можемо очекивати да и нове генерације Срба расту уз песму насталу у Великом рату. Ону песму која је обележила веру Срба када је све изгледало изгубљено, када смо тамо далеко са сетом гледали ка Отаџбини.

ТАМО ДАЛЕКО

Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је Србија

О зар је морала доћ, та тужна несрећна ноћ

Када си драгане мој, отишао у крвави бој

Тамо далеко, где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут,

Тамо далеко, где цвета бели крим,

Тамо су животе дали заједно отац и син

Тамо далеко где тиха путује Морава

Тамо ми икона оста и моја крсна слава

Тамо где Тимок поздравља Вељковград,

Тамо ми спалише цркву у којој венчах се млад,

Без Отаџбине на Крфу живех ја,

Али сам поносно клиц`о живела Србија.

Чини ми се да је баш у овој песми садржана снага вере која никад није напуштала светосавску душу. Није случајно зашто је наш Никола Тесла баш са ово песмом испраћен на вечни починак. Као да нам је и он одлазећи овом песмом поручио да га можда не видимо али да је увек са нама. Наша савест је целог живота на испиту, стално јој се са једне стране нуди лагодан живот, али то је онај живот који води у заборав. Живот који потомцима оставља тежак крст, крст срама који ће тешко моћи да сперу. Ипак са друге стране се указује и онај другачији живот, живот који делује много теже. У њему чини се и да нема лагодности. Тако делује свима онима који тим путем нису покушали да кроче. Они који су ипак захваљујући својој вери кренули путем својих ђедова не желећи да их осрамоте, брзо су се уверили да је то прави пут.

За своју храброст и веру били су награђени осећањима среће, испуњености душе, љубављу, независности од тренутних вредности. Добили су награду да своју децу могу да гледају право у очи и да знају да ће она сутра на њих бити поносна. Можда су они други куповали својој деци лепше и скупље поклоне, вероватно су та деца имала све што може да се купи. Деца многих светосавца нису имала све те ствари које могу да се купе, она су имала оно што нема цену, имала су љубав. Имала су љубав и топлину дома која не може никаквим богатством да се купи. Зато децу светосавца никад неће моћи да раскорене. Неће моћи јер су та деца расла у дому пуном љубави, разумевања и вере. Они су одрасли поред огњишта певајући „Тамо далеко“, учећи се истим вредностима као и њихови преци. Тако су расли и зато су сада спремни за овај покварени свет запада, јер су им душе испуњен вером, истином и љубављу. Иако можда неком на први поглед не изгледа тако, кроз живот ће се сигурно много лакше кретати од оних западних душа оптерећених материјалним. Баш онако како је давно приметио један индијски мислилац:

 „Као што тешка одећа смета кретању тела, тако и богатство смета кретању душе“.

Зато православац неће заогрнути своју душу и срце непотребним и небитним. Зна Србин одлично да све што може да се купи може свако и да има, али ако се само о томе размишља, ако се троши живот жудећи за богатством, изгубиће се оно највредније, оно што нема цену и што се више не може надокнадити никако. Онај ко је то прихватио изгубио је душу. Народе које су успели материјалном да приволе успели су и да раскорене. Наравно када схвате, где су тешко је онима који су се предали злу материјалног да се врате. Можда они то и покушавају али повратак у живот вредан помена постао им је готово немогућ. Оно што је неопходно да би се вратили на стазу истине је вера. Она постоји чак и у онима за које нам делује да немају ништа вредно у себи. Вера постоји у свима, Господ се постарао да она буде сваком доступна. Бог је и ту показао своје човекољубље, једино што они чије је срце у тами не препознају тај зрак светлости који им вера пружа.

Они који и даље сумњају да ли нам је вера свима дата нека размисле рецимо да ли би ушли у авион ако не верују да ће тај авион слетети. Да ли би неко куповао скупо вино ако не би веровао да му цена одговара квалитету? Да ли би слали децу на школовање ако не верујемо да ће тако стећи образовање? Зашто одлазити лекару ако не верујете да може да вас излечи…? Они који су свесни тог Божјег дара, они који веру јасно носе у срцу знају да ће на крају победити праве вредности, вера им то јасно указује. Њихове молитве нису упућене да победи истина, љубав и правда, то је неминовно. Молитве су упућене само да се то што пре догоди. Народе мој не остављај веру православну и не брини – нико не може да те РАСКОРЕНИ.