Свако може бити бољи, можемо то сигурно и ми. Разлика између Запада и нас је у томе што ми то и покушавамо, свесни да увек може боље. Они имају други проблем, верују да све што они мисле и раде је најбоље. Док хода, Србин покушава да поправи себе, наш ход зато можда делује спор, али никад нас не води уназад. Ход Запада је брз и доноси материјалну корист, зато многима и делује примамљиво. Они који се поведу за тим биће разочарани кад схвате да су их та брзина и тренутна материјална корист одвели у потпуну духовну празнину.
На крају тог пута схватиће да су се кретали брзо, да су много и прешли, али схватиће и поражавајућу истину, истину коју више неће моћи да промене. Када буду сагледали пут који су прешли, схватиће да је та дужина пута који је иза њих уствари нова додатна удаљеност од вере, истине и среће. Схватиће да је брзина којом су се кретали учинила да не схвате да је правац погрешан, и да је током тог грабљења за материјалним душа неповратно изгубљена.
Сада покушавају себе да убеде и да верују да је довољно да не учине никакво ново зло да би себе сматрали исправним. Не могу да схвате да сва зла која су до сада починили не могу нестати, не могу се избрисати, за њих је потребно искрено покајање. Пут покајања је сада за њих једини исправан пут, али то је и најтежи пут. Нажалост, они за њега неће никад бити спремни. Да би били спремни за такав пут морали би да имају чисте душе и бистар ум. На пут покајања могу кренути само очишћени од зла и испуњени једино часним мислима, са душом пуном вере. Западни владари и њихови домаћи слугани немају душу, немају часне мисли, они су једино на речима јаки. Српском народу су такви одавно познати, због таквих нељуди владика Николај нас је опомињао речима:
„Од свих чула језик није најбољи изразитељ човекове душе. Као што сав пас није у лајању, тако сав човек није у ономе што каже. Велика је мудрост пронаћи човека иза језика, и оценити пса ван лајања.“
Светосавац зна да се мисли изражавају речима, али, да су оне и искрене, доказ су једино дела. Дела показују наш прави карактер, а карактер нам одређује судбину. Зато се увек мора водити рачуна како о својим мислима тако и о изреченом. Трудећи се да мисли и речи увек буду часне и исправне, али и да иза њих стоје таква и дела. Ови пси који данас лају давно су оцењени и не смемо више пасти у њихове замке. Морамо знати да оно што нас спречава да мислимо исправно су у ствари лоше мисли, у ствари њихово лајање. Зато немојмо слушати речи оних чије су мисли такве, не дозволимо да зло Запада окупира наш ум. Ако би успели да нам окупирају ум, затровали би нам мисли, а онда би и наша дела постала подједнако нечасна као и њихова.
Знао је увек Србин да разликује истину од „лајања“. Знао је увек да препозна кога треба поштовати. Није никад било спорно да материјалне ствари могу олакшати живљење, али никад није било ни спорно да без духовног нема живота. Зато се никад нећемо одрећи своје вере, својих корена. Оном коме је душа испуњена вером, мисли су му испуњене чашћу и правдом, а живот му је вредан поштовања. Може Запад живети уверен у своју непобедивост, заведен неким добијеним биткама. Оно чега нису свесни је да ми нисмо они који ће изгубити, те битке које су добили брзо ће пасти у заборав. Иза нас ће остати дела а памтиће се једино оно вредно поштовања.
Кога да поштујемо?
Питао сам једног старца,
Кога красе с’једе власи,
Ком’ ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:
“Је ли, старче, да поштоват’ –
Ц’јенит треба оног само,
Који има сребра, злата –
Ког имућним називамо?
Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили –
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? –
Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, –
За богатством и за славом
Чија душа само снива?
Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, –
Ком’ је испод достојанства
Погледати сиротана?”
Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
“Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.
У ког срце за род бије,
Ком’ је љубав света, мила,
Ком’ је душа чиста, св’јетла
Као сунце – божја сила; –
Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;
Који народ не продаје,
Братска клетва ког’ не прати,
Који љуби име своје,
Па см’је за њ и живот дати;
Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!
Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље”.
Алекса ШАНТИЋ
Нико никад није успео рушећи куће комшијама своју да учини бољом или лепшом.
Тиме се другом може нанети несрећа, али се никад тиме себи не може прибавити срећа. Тиме се можда код неког може створити страх, али се никад не може завредити поштовање. Када тако нешто видимо морамо да се замислимо, морамо да се запитамо колико тога знамо а допустили смо да заборавимо? Колико примера у својој прошлости имамо а дозвољавамо себи да не памтимо? Наравно да бисмо се онда могли олако прихватити ствари које нам се сервирају, али бисмо тиме себе и своје претке престали да поштујемо. Зато нећемо гледати у оне који би требали да нас воде а уствари нас заводе.
Када бисмо пажљиво посматрали те који би требали да нас воде, могли бисмо да помислимо да смо народ без светлости, да смо постали пусто гробље. Наша је срећа што су они оно најгоре што имамо, а српски народ је нешто сасвим друго. Српски народ се није одрекао себе, није се одрекао светосавља и своју душу заменио за свилу и кадифу. Српски народ је и даље вредан сваког поштовања. Зато Србија има будућност без обзира на то што је власт упорна на свом погрешном путу. Народ се никад неће одрећи пута својих предака, никад оставити своју Отаџбину осрамоћеном.
Наши преци нису жудели да им се диве за живота због њиховог богатсва, већ да их поштују након њега. Није им било важно да буду примећени и да их сви познају (сигурно је да они не би били учесници риалитија), већ су живели тако да се једног дана њихово одсуство примети, да их се са поштовањем сетимо. У томе су и успели, зато се и може рећи да су они стварно и живели. Зато њих поштујемо и знамо зашто то чинимо.
Не постоји ни једна истина која ће бити скривена, као ни једна тешкоћа која неће бити преброђена. Имајмо то на уму, живимо и у тешкоћама часно, да се не бисмо, када прођу, стидели. Живимо како су живели наши преци, поштујмо веру и част коју су нам оставили. Наравно да нико не воли лоше људе, али проблеми настају зато што се ретки труде да не буду оно што не воле. Жалосно је што овај свет делимо са онима који себе сматрају људима, а нису вредни никаквог поштовања, нису вредни ни помена. Добро је што и поред таквих није све уништено, ипак постоје и они вредни поштовања. И даље постоји човек, и даље има оних за кога и због кога се вреди борити. На свету постоје људи без вере, западне „демократије“ са неким грађанима, државе ни по чему вредне помена… Али има и оних других попут Русије и Србије, где и даље живе људи вредни поштовања, где духовно преовладава.
