После 15 година поступка, Међународни суд УН је донео своју завршну пресуду по предмету “Хрватска против Србије”. Одлука је већ позната.[1] Под 1 – суд је одлучио да није било геноцида на територији Хрватске за време оружаног сукоба 1991-1995. године. Медији су се ограничили само општим коментарима и њихово интересовање за судску пресуду исчезло је већ после неколико дана. Међутим, одлука Међународног суда по овом предмету има не само политичке, него и очигледне правне аспекте о којима би такође требало нешто рећи.
Добро је подсетити како је тај процес започет. Хрватска је 1999. године предала своју тужбу[2] и захтевала да суд установи да је Србија починила геноцид над Хрватима за време оружаног сукоба на територији бивше Југославије током деведесетих година прошлог века. Посебност ове тужбе огледала се у два главна аспекта. Као прво, скреће на себе пажњу очигледан безобразлук сличног захтева од стране агресора. Отвореност планова хрватског руководства према српском становништву никада се није скривало. Напротив – она се самозадовољно демонстрирала. Друго, треба истаћи тренутак подношења тужбе. С једне стране, тужба је предата пошто је прошло 4-5 година од завршетка ратног сукоба[3], а са друге стране, одмах по окончању тромесечног бомбардовања Југославије од стране војске НАТО пакта. У том контексту Хрватска је иступила у јединственом фронту агресије против Југославије и Србије, у овом случају – правне агресије.
Првобитно се Југославија[4] према тужби односила као према правном куриозитету: Међународни суд УН није могао разматрати овај предмет због читавог низа правних препрека.[5] Међутим, Међународни суд УН у коме су већину имале оне земље које су организовале или подржавале рушење бивше Социјалистичке Федеративне Југославије (СФРЈ), као и агресију НАТО земаља, донели су одлуку о правној надлежности. Та одлука је апсолутно незаконита и темељи се на веома крхкој аргументацији[6], међутим, Југославија, а касније Србија, успела је да одговори. У јануару 2010. године Србија је поднела контра-тужбу за почињени геноцид над Србима од стране хрватских власти. На тај начин, предмет који се званично назива “Хрватска против Србије” у ствари је предмет са узјамним захтевима Србије и Хрватске.
У својој пресуди Међународни суд правде је пресудио да се не може удовољити ни захтеву Србије, ни захтеву Хрватске. Како је суд дошао до овог закључка? Методологија коју је суд изабрао у целини је била исправна: за основу је узета дефиниција геноцида из Конвенције о спречавању и кажњавању за злочине геноцида из 1948. године, па је спроведено истраживање сваког његовог елемента. Према тој Конвенцији геноцид представља:
“… следећа дејства извршена са намером да се униште, у целости или делимично, националне, етничке, расне или верске групе, као што су: а) убиство чланова групе; б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до физичког уништења те групе; д) мере којима је циљ спречавање рађања у оквиру групе; е) присилно премештање деце из једне групе у другу групу. “
Међународни суд правде је размотрио све предочене документе на предмет сваког од квалификованих назнака геноцида и дошао је до закључка да ни један од њих није био доказан. Колико је оправдан овакав закључак суда? У односу на она сведочења која је предочила Хрватска – закључак суда треба сматрати апсолутно исправним. Хрватска није пружила ни један озбиљан доказ да су неки догађаји из грађанског рата у Хрватској уопште представљали геноцид и то још извршен од стране Србије! Апсурдност захтева Хрватске огледа се у томе да су управо власти Хрватске распириле оружани сукоб и да су управо оне лишиле Србе свих грађанских права. Република Србија није учествовала у оружаном сукобу на територији Хрватске (а такође ни на територији других југословенских република). Што се тиче одлуке Међународног суда УН у односу на захтев Србије – она носи апсолутно другачији карактер. За разлику од Хрватске, Србија је предочила довољно доказа који потврђују све саставне елементе злочина “геноцида”, укључујући и главни (који је обично и најсложенији приликом доказивања) – умисао да се почини управо геноцид, а не на пример, “обична” убиства. Најинтересантније је да се хрватске вође нису устручавале у изразима: они су прилично отворено говорили о уништењу српског становништва, управо у таквом својству. Међутим, суд је одлучио да dolis specialis (специјална умисао) није била доказана. Кажу, да, било је убијања, да, било је мучења, да, протерано је скоро целокупно становништво. Али без специјалног умисла о томе. Као, тако је испало некако лоше… Пре рата српско становништво у границама данашње Хрватске износило је отприлике 12%, а после рата – око 4%. То је показатељ за земљу у целини, а у неким регијама стање је много драматичније, тамо где је живело 80-90% Срба, данас нема ни једнога. Све то се, према мишљењу Међународног суда правде УН, десило без специјалне умисли. То је и јасно. Јер на само неколико минута хода од Међународног суда правде УН, налази се МТБЈ који је већ “установио” много чињеница које се не смеју поново ревидирати. Тај суд има много већа пуномоћја и добија несразмерно већа финансијска средства од Међународног суда УН. Управо тих дана у МТБЈ је одржавано суђење над бившим председником Републике Српске Крајине Гораном Хаџуићем. Милан Мартић, други бивши председник Републике Српске Крајине (данашња Хрватска) служи затворску казну од 35 година коју му је доделио тај исти МТБЈ. И на крају Милан Бабић, трећи бивши председник те исте Републике, потписао је споразум о “сарадњи” са тужилаштвом, пружајући доказе у оквирима те сарадње против својих другова и руководстав Србије. Милан Бабић је 2006. године пронађен обешен у затворској ћелији МТБЈ. Постоје докази да он није окончао живот самоубиством, него да је убијен.[7] Сувише много снага је већ уложило “међународно правосуђе” ради писања нове верзије историје југословенског сукоба, да би то било ко сада мењао.
Одлука Међународног суда донета је већином гласова. Низ судија је приложило своје издвојено или несагласно[8] мишљење. Тако су захтеви Хрватске одбачени са 15 гласова, против два. Двоје судија – из Бразила и Хрватске, изјавили су да су аргументи Хрватске били убедљиви. Не треба имати претензија према хрватском судији – он је рекао оно што је од њега тражила влада: доказивати геноцид без обзира на све. Што је он и учинио у свом несагласном мишљењу.[9]
Захтеви Србије су одбачени једногласно, што са собом повлачи нека питања. На пример, руски судија је изјавио да Међународни суд нема јурисдикцију да уопште разматра овај предмет. У свом издвојеном мишљењу судија Л. Скотников[10] је изложио правнички тачну, па чак и филигрантску позицију, која се огледа у следећем. Међународни суд уопште нема јурисдикцију да разматра тај предмет! У време догађања држава Србија уопште није постојала, у то време је постојала држава Савезна Република Југославија , која се потом трансформисала у државу Србија и Црна Гора. Зашто је одједном у предмету постала одговорна Србија – суд није ни објаснио. Штавише, чак је и СРЈ постала потписник Конвенције о геноциду тек 27. априла 1992. године и због тога суд није могао разматрати (једноставно, разматрати) све оптужбе које се тичу догађаја који су се одиграли пре тога датума. Ми смо већ говорили о томе да је Суд направио вид да та елементарна правила јурисдикције не постоје. Међутим, оваква позиција није ослобађала судију Л. Скотникова од правилне оцене предочених доказа.
Што се тиче српског судије М. Креча, онда његово издвојено мишљење изазива још веће жаљење. Он је директно изјавио да геноцид није доказала ни једна страна. Он је само истакао да је Србија предочила убедљиве доказе тога да се могло радити о “подстрекивању на геноцид”. Веома чудна изјава: уништавање Срба у Хрватској су спроводиле управо власти, па се у вези са тим поставља питање – кога је подстрекивала на геноцид та сама власт која је и спроводила масовна убиства и протеривање српског становништва? Читајући издвојено мишљење судије М. Креча у неколико случајева се може констатовати подвојеност личности: толико садржај тог мишљења није у складу са завршним закључком.[11] То се посебно односи на параграфе 120-128, мада не само на њих. Издвојено мишљење српског судије М. Креча је посебно неочекивано на блиставој доказној бази коју је предочила влада Србије. Тужни по својој неубедљивости аргументи руског и српског судије показују да одлука Међународног суда УН по предмету “Хрватска против Србије” представља резултат политичког компромиса. На жалост, тај компромис се могао давно и лако предвидети – никаквих доказа о почињеном геноциду Србије није било, а просто је немогуће признати захтеве Србије одбацивши притом захтеве Хрватске, за тај политички свет који је представљен у Међународном суду УН…
Без обзира на очигледност политичке мотивисаности пресуде Међународног суда УН од 3. фебруара 2015. године, сада у међународном историјском архиву постоје документи који садрже чињенице о рату на простору данашње Хрватске током 1991-1995. године. Убеђени смо да огромни правнички посао који је одрадила влада Србије неће бити заборављен и да ће постати основа за рад будућих историчара и правника који ће бити слободни према неопходности уласка у политичке компромисе.[12]
[1] Текст пресуде Међународног Суда ОУН оД 3. фебруара 2015. године видети на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18422.pdf
[2] Текст Хрватске тужбе против Југославије видети на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/7125.pdf
[3] А уколико рачунамо од тренутка првих инцидената за које је Хрватска оптужила Србију – то је прошло скоро 8 година!
[4] У 1999. години тужба је поднета против Савезне Републике Југославије.
[5] Једна од таквих препрека било је на пример одсуство правне базе за разматрање предмета. Хрватска је инсистирала на примени клаузуле Конвенције о спречавању геноцида у односу на догађаје из 1991-1992. године, иако је Југославија постала потписник те конвенције тек у априлу 1992. године.
[6] Посебно видети параграфе 106-117 Пресуде Межђнародног Суда од 3. фебруара 2015. године.
[7] Тако, о томе говоре, на пример, такве чињенице: на његовој глави је била стављена полиетиленска кеса; он није висио, него седео; ширина трагова на његовом врату је била неколико пута мања од ширине каиша (!) којим је био омотан врат. Руководство МТБЈ није придало значаја ни једном од указаних чињеница као нешто што суштински оповргава верзију самоубиства.
[8] «Издвојеним» се зову таква мишљења која се уз сагласност са коначним закључком не слажу са аргументацијом, а “несагласним” мишљењем се називају она мишљења која садрже закључке који противурече закључцима већине.
[9] Пуни текст судије ad hoc Б. Вукаша видети на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18444.pdf
[10] Пуни текст издвојеног мишљења судије Л. Скотникова видети на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18430.pdf
[11] Пуни текст издвојеног мишљења судије М. Креча видети на: http://www.icj-cij.org/docket/files/118/18446.pdf
[12] Материјали који се тичу злочина почињених од стране хрватских власти против српског становништва у Хрватској и представљају својеврсни геноцид над српским народом: Видети меморандуме које је предочила влада Србије Међународному Суду ОУН: http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18188.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18190.pdf;http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18192.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18194.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18196.pdf. Види такође исказе сведока, који су сведочили пред Међународним Судом ОУН: http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18246.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18248.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18250.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18252.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18254.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18254.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18264.pdf; http://www.icj–cij.org/docket/files/118/18266.pdf.