Бивши председник Републике Спске Радован Караџић прошле недеље је подвргнут хируршкој операцији. Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ) са усхићењем је известио да је “операција успешно завршена”. Међутим, низ околности нас тера да сумњамо у истинитост ових извештаја. Како у односу на Радована Караџића лично, тако и у односу на ситуацију са обезбеђењем права на здравље хашких оптуженика у целини.
Што се тиче операције којој је подвргнут Радован Караџић, према саопштењу Хашког трибунала радило се о одстрањивању жучне кесе. У званичном саопштењу МТБЈ о томе се говори тако, као да је одстрањивање животно важног органа наводно природна ствар. Важно је само то да ли је он успешно уклоњен или не. Ситуација је очигледно ненормална. Питање шта је био разлог тако озбиљног погоршања затворениковог здравља уопште се није разматрало. То одговара духу “најбољих лекара” МТБЈ, од којих је један, на пример, дао овакав закључак у односу на Слободана Милошевића: “Атеросклероза је нормална појава за његов узраст”.
Околности хитне операције такође стављају под сумњу квалификованост те помоћи која се пружа Радовану Караџићу. Тако се испоставило да је он током неколико дана осећао јаке болове, међутим, уместо тачне дијагнозе, он је од затворског лекара добијао само таблете. Узимајући у обзир то да приликом упале мокраћне бешике не помажу таблете, сама та чињеница говори о неправилно постављеној дијагнози и одсуству дужне пажње према проблемима затвореника од стране затворског лекара.
Није случајно Радован Караџић у специјалном писму затражио јавну информацију о његовом здрављу. До тог захтева, она је била тајна. Треба обратити пажњу на тај део писма, где Радован Караџић захваљује судијама што су сачували поверљивост информација по питању његовог здравственог стања. Међутим, те речи треба разматрати само као пројаву тактичке учтивости Караџића. Очување информација о стању здравља затвореника није ни у каквој повезаности са уважавањем затвореника од стране Трибунала. Та тајна је привилегија самог Трибунала. При том је то привилегија коју је Трибунал сам себи доделио. Ако би питање јавности информација о здрављу оптужених било у надлежности самих оптужених, онда бисмо ми сазнали много интересантног о томе шта се дешава иза хашких зидина. Данас питање здравља оптужених представља тајну коју не сме да открива ни сам оптужени, нити његов адвокат. За откривање тих информација следују жестоке санкције.
Због тога “доброта” судског већа Радована Караџића, које је омогућило откривање информација о његовој операцији, изгледа очигледно лицемерно.
Што се тиче других оптужених, ми не знамо ништа. Информацију о стању њиховог здравља “добре” судије су прикриле и не спремају се да их саопште јавности. Чак ни онда када то траже сами затвореници.
Ми до дан данас не знамо како је преминуо Милан Ковачевић, који је умирао неколико сати али опет није добио никакву медицинску помоћ. Апсолутно никакву!
Ми све до сада не знамо шта су радили лекари са Војиславом Шешељем, коме је указана таква медицинска помоћ која је понекад личила на покушај убиства (наводно неисправни електрокардиостимулатори).
Такође се не зна на који начин је у крв Слободана Милошевића доспео `рифампицин`, који може утицати на неутрализацију отрова. И зашто у његовом медицинском картону има подераних места (трагова исправљања). Све до сада није објашњено зашто се време спровођења токсиколошке експертизе отегло на пуних десет сати.
Све до сада нико није објаснио где је урађена операција генералу Ратку Младићу. С једне стране, Трибунал је признао да је урађена хируршка операција, али је притом инсистирао на томе да он није напуштао затворску зграду. Значи – оперисан је директно у затвору?
Нико није објаснио медицинске апсурде о наводним самоубиствима Милана Бабића и Славка Докмановића (разлика у величини кајша и трагова на врату, итд).
Одсуство одговора на сва та и многа друга питања говоре о томе да је очување тајновитости здравственог стања затвореника МТБЈ – питање самоодржања трибунала, а не заштита оптужених затвореника.
Трибунал жели да чак и формално са себе скине обавезу остварења контроле над здрављем затвореника. О томе нам говори пракса последњих година, када Трибунал одбија да спроводи статусне конференције по завршетку судских процеса. Званично објашњење такве праксе представља ослањање на то што правила процедуре МТБЈ наводно установљују правило о редовним статусним конференцијама само за време судског процеса. Међутим, тај аргумент не пије воду, јер један од циљева статусних конференција јесте разјашњење питања здравственог стања оптуженог. Потпуно је очигледно због чега питање здравља никако не би смело да се сматра закљученим са завршетком самог судског процеса. Многи осуђеници су дуже чекали на слање у државе на одслужење казне, него што је трајао њихов процес у Хагу. Неки издрже рок своје казне и не напуштајући границе Холандије. Јасно је да до предаје осуђених у одговарајуће државне затворе, питање њиховог здравља остаје под јурисдикцијом МТБЈ. Покушаји судија да утврде да после окончања процеса питање здравља осуђених уопште не представља њихову обавезу – није само лицемерје, него и безакоње. Притом је то безакоње са потпуно јасним разлозима: пружање квалитетне медицинске помоћи затвореницима МТБЈ – то је мит који ће се брзо развејати ако судијама буде забрањено да крију информације о здрављу оптужених.
