Наступила су тешка времена, час светска криза, час офанзива “Исламске државе”, час излагање Барака Обаме на свечаном заседању Генералне скупштине Уједињених нација. Амерички председник је својим наступом претио многим противницима Америке, међутим, Србију није поменуо. Но, не треба се заваравати да је Америка заборавила колику је опасност та земља представљала четврт века уназад. Сада је после праведне одмазде држе на принудном раду, а осећај оживљавања ће наступити после пријема у Европску унију.
У међувремену, амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби неуморно подсећа Србе на њихово неблагородно порекло и лоше васпитање.
На пример, у емисији SMART Talk овај бивши шпијун је саопштио да Срби не умеју да разговарају са комшијама и тако добију погодности од трговине са њима. Чак и Кореја и Пољска, које су окружене непријатним окружењем, умеју да извуку корист, а Србија не успева.
Истина, амерички шпијуни се својим послом уопште не баве ради тога да би добро знали географију и економију. Иначе, он би знао да су САД у Јужну Кореју до 1993. године у виду инвеститиција упумпавале више од 1,5 милијарду долара годишње, а то су били сасвим други долари.
Како знати да ли би Срби успели да прокоцкају такве инвестиције или не би, но, уместо инвестиција, из Вашингтона у Србију стижу само савети и поуке.
Што се тиче Пољске, Кирбијева радост поводом њених економских успеха помало је превремена: по питању њеног учешћа у санкцијама против Русије, пољска пољоприведа је сведена на нулте показатеље.
Но, најзанимљивија ствар у причи амбасадора јесте то колико су Американци разумни људи. На пример, његови родитељи су започели штедњу за њега пре него што им се дете појавило на светлости дана, па је због тога он могао да се школује.
Како се не радовати тако позитивној слици америчког друштва, премда до последњих времена у Србији није било проблема ни са школовањем деце, а поготово са бескућним сирочићима, којих је у Америци на стотине хиљада!
На све ово би се могле затворити очи, јер милиони белих Американаца заиста не живе лоше, да нема малтене сваконедељних извештаја о убиствима невиног становништва.
Оно што је интересантно, као и свака врста народног стваралаштва, ни америчка национална забава не тапка у месту. Раније су се становници напредне Америке бавили одмаздама над својим суграђанима углавном у продавницама или школама. Дођеш, дешавало се, са пиштољем или пушком у добро познато место, поубијаш вршњаке у разреду или комшије и мало растеретиш душу.
Но, време пролази и географија забаве се шири. Сада су актуелне цркве и друге културне институције. Онда ће ствар доћи до јавних кућа.
Полиција по своме делује на те догађаје: она такође почиње да пуца на било кога ко јој се не допада.
Када бисте упитали господина Кирбија да ли је масовна шизофренија разлог тако рапрострањене масовне забаве, он би вам се снисходиво насмејао. Једноставно, у Америци је дозвољена слободна продаја оружја, а ако је тако, онда је дозвољена и његова слободна примена. То је такав облик демократије коме остатак света још није дорастао.
Та демократија је широко расрострањена јер се у рукама становништва налази 270 милиона јединица стрељачког оружја.
Тако да је са Америком све у реду, а шизофренични су Срби.
Штета што се у Београду није нашла ни једна друштвена организација која би предложила мистер Кирбију: прошетајте после два сата ноћу по ноћном Београду и ноћном Харлему. А онда да извлачи закључке из психијатрије. Тада би се испоставило да Америка има шта да научи од српског народа. Само што то Америка неће радити, али ће своју науку обавезно наметати Србима.
