Анотација
У чланку се на основу изворне грађе (укључујући мемоарска сведочанства С. Д. Шереметјева и грађу из „Руског биографског речника”) истражује скуп државно-административних, социјално-економских и конфесионалних мера за гушење пољског устанка 1863. године у Северозападном крају (Белорусији и Литванији). Анализира се системска стратегија генерал-губернатора М. Н. Муравјова-Виленског, заснована на коначном ослобађању западноруског сељаштва од ропске зависности, учвршћивању православља, увођењу руског основног образовања и ликвидацији субверзивних мрежа Римокатоличке цркве (укидање манастира окаљаних саучесништвом у побуни). Акценат је стављен на оштар сукоб унутар највиших царских елита између „патриотске странке акције” (М. Н. Муравјов, престолонаследник Александар Александрович) и либерално-салонских кругова („клике са Мраморног двора”, великог кнеза Константина Николајевича, А. А. Суворова), који су фактички повлађивали пољском сепаратизму и револуционарној пропаганди. Чврста државна воља и ослањање на православно сељаштво били су једини делотворан инструмент за обнову суверенитета и националног идентитета у западноруском региону.
——————————
Императора Александра II није бринула само пољска побуна 1863. године, већ и немири који су избили у Белорусији и Литванији, куда су додатно упућене гардијске пешадијске дивизије.
Пољски властелини, који су подигли устанак, наишли су на отпор сељака руског порекла, због чега је 1. марта 1863. године објављен указ према коме је у Виленској, Ковенској, Гродњенској, Минској губернији и у четири среза Витебске губерније укинута дотадашња зависност сељака од земљопоседника, те је уз помоћ владе организован хитни откуп сељачких поседа. Убрзо је ова мера проширена и на све остале срезове Витебске губерније, као и на Могиљевску, Кијевску, Волинску и Подолску губернију.
Ипак, побуна у Северозападном крају се разгоревала; наоружане банде нападале су на транспорте оружја, тероришући сеоско становништво одано дужности. Главни начелник краја, генерал-ађутант Назимов, није могао да се избори са противправним деловањем, посебно због тога што се готово читава администрација састојала од Пољака који су не само саосећали са устанком, већ му и повлађивали. На његово место владар је изабрао Михаила Николајевича Муравјова (1796–1866), именовавши га за генерал-губернатора Северозападног краја (1863–1865), који је изложио свој план деловања – да се, не ограничавајући се само на смиривање побуне, у овом исконски руском крају обнове руска народност и православље.
Оружани устанак је угушен са неумољивом строгошћу: „побуњеничке банде су уништене или разјурене, њихови учесници и тајни или јавни помагачи откривени и подвргнути заслуженој казни; крај је очишћен од непоузданих лица њиховим протеривањем у удаљене области империје; смирени су римокатоличко свештенство и племство пољског порекла; подигнути су значај и достојанство православља и руске народности; обновљен је углед власти”[1].
Истовремено је текао активан рад на русификацији Северозападног краја под енергичним руководством генерал-губернатора Муравјова. Године 1864. он је вручио владару представку у којој је изложио мере које је неопходно предузети ради сузбијања свих покушаја будућих побуна. Михаил Николајевич је одлучно одбацивао мисао о помирењу са пољском народношћу и саветовао да се не верује лажним уверавањима Пољака у покорност.
Влада, тврдио је он, мора чврсто усвојити мисао да је Западни крај исконски руски, да представља древно добро Русије, да руска народност бројчано превазилази сва остала племена која га насељавају, као и да у њему не сме бити места пољском утицају, ни националном ни верском; а да се шљахта и свештенство могу смирити и обуздати само мерама строге праведности, али никако попустљивошћу или повлађивањем.
Ради трајног учвршћивања руске власти у Литванији и Белорусији, Муравјов је предлагао:
– да се руска народност и православље учврсте и узвисе тако да не буде ни најмањег разлога за страх да би крај икада могао постати пољски. У ту сврху ваља се посветити трајном уређењу живота сељака и ширењу образовања у духу православља и руске народности;
– да се подржи православно свештенство тако што ће се поставити у положај независан од земљопоседника, како би заједно са народом могло чврсто да се супротстави пољској пропаганди;
– да се римокатоличко свештенство доведе у положај у коме не би могло да штети својим фанатичним хушкањем становништва на отпор одлукама владе, ради чега над њим треба установити најстрожи надзор широм краја и бескомпромисно кажњавати свако одступање од законског реда, а посебно манифестације у смислу пољске пропаганде;
– у погледу опште администрације предузети следеће мере: тако организовати државне органе у крају да виша службена места и места појединачних старешина, као и сва она која долазе у директан додир са народом, буду попуњена чиновницима руског порекла;
– населити руски елемент у крају свим могућим средствима: како насељавањем руских сељака, тако и продајом одузетих, секвестрираних и у кредитним заводима пропалих имања руским лицима свих сталежа;
– протерати из краја све оне који су учествовали у побуни и заверама и спречити њихов повратак у завичај.
Владар је одобрио већи део пројекта генерал-губернатора Муравјова и једино се није сложио са трајним протеривањем непоузданих лица из Северозападног краја на боравак у удаљене области империје, уз обавезу продаје њихове преостале непокретне имовине у крају. Убрзо су ступиле на снагу следеће царске одлуке: о повећању плата руском свештенству; о укидању римокатоличких манастира умешаних у побуну; о ограничавању права латинског свештенства на изградњу самостана и именовање на црквене дужности без дозволе локалних власти; о укидању пољског језика у свим образовним установама; о свеопштем увођењу руских школа; о повећању примања руским чиновницима који долазе на службу у крај; о одлучним мерама против пољске пропаганде; о уништавању свих спољашњих знакова преовлађивања пољског елемента у крају; о што већем ограничавању именовања лица пољског порекла на службене дужности и слично[2].
Дана 27. децембра 1864. године владар је потписао указ о укидању знатног броја римокатоличких манастира у Краљевини Пољској. У уводу указа истицало се да део римокатоличког свештенства није остао веран ни пастирској ни поданичкој дужности, „па су чак и монаси, заборавивши јеванђелске заповести и презревши доброволно дате завете пред олтаром, подстицали на крвопролиће и убиства, оскрнавили зидине обитељи полажући у њима светогрдне заклетве за вршење злочина, а неки су и сами ступали у редове побуњеника и каљали своје руке крвљу невиних жртава”. На основу новог закона укинут је 71 мушки манастир са 304 монаха и 4 женска са 14 монахиња – као они који нису достизали број монаха прописан црквеним канонима. Због саучесништва у побуни затворено је 39 мушких манастира са 674 монаха, а поред тога укинуте су и 4 унијатске обитељи. У Краљевини Пољској остало је 45 мушких са 657 монаха и 38 женских са 535 монахиња римокатоличких манастира[3].
Може се тврдити да је именовање таквог руководиоца као што је М. Н. Муравјов у једном од најодговорнијих периода националне историје било чиста случајност, будући да се император Александар II, који је био на челу земље, одликовао изузетно либералним схватањима и карактером који су отежавали и спречавали именовање одговорних, компетентних и државним интересима непоколебљиво оданих сарадника.
Сећања грофа С. Д. Шереметјева, која се одликују изузетно тачним карактеристикама највишег слоја царске Русије и занимљивим детаљима њихових међусобних односа, омогућавају да се одшкрине механизам доношења историјских одлука у време када су најутицајнији људи у Русији били против Михаила Николајевича: „Са Муравјовом није много саосећао не само Константин Николајевич (брат Александра II), већ ни сам владар… Муравјов је, пак, спадао у људе који нису били савитљиви, већ обдарени снажном вољом и непоколебљиви. Уз то, његов презир и мржња према Константину Николајевичу били су једнако снажни као и осећања овог другог према њему”.
Како је примећивао Шереметјев, „противтежа Муравјову била је најбоље средство да се стекне популарност и саосећање, а уз то га је Херцен у свом издању, тако омиљеном у дворовима, жигосао као ’вешатеља’ (трехпрогонный). Све је то било звучно, све се то допадало. У употреби је била позната прича као да се Муравјов у Гродњенској губернији својевремено овако изразио: ’Знајте да ја нисам од оних Муравјова које вешају, већ од оних који вешају’ – фраза коју он никада није изговорио, али коју је Херцен поновио и која је била сасвим довољна за клику са Мраморног двора (резиденција Константина Николајевича)”[4]. Са једне стране – Херцен као револуционар који позива „на секиру”, непомирљиви непријатељ свакога ко је на власти, али са друге – погодан за нарочито толерантне и прогресивне кругове, човек који је из дубине душе мрзео сваког заштитника руског становништва од поробљивача.
Један из редова тих благих и попустљивих био је и унук чувеног војсковође, А. А. Суворов, који је, када су у Санкт Петербургу након гушења пољског устанка славили М. Н. Муравјова, одбио да се потпише испод поздравног писма и назвао Муравјова „људождером”.
М. Н. Муравјов није био усамљен у свом погледу на свет. Имао је немало поштовалаца, јер су према таквом човеку била могућа само осећања нетрпељивости или потпуне оданости, а и једно и друго било је сасвим разумљиво и зависило је од убеђења. Муравјов је гајио несумњиву одбојност према Константину Николајевичу и А. А. Суворову, које је једноставно називао подлацима.
Није волео ни владара, чија су га плачљивост, помешана са слабошћу и извесном неискреношћу, иритирале. Дешавало се да се након аудијенције врати кући, а ћерка га пита: „И, шта је било?”, желећи да сазна какав је био владар. „Ништа”, одговарао би више пута Михаил Николајевич, „захваљивао се и плакао”[5].
У чему је принципијелна разлика између Муравјова, са једне стране, и Константина Николајевича и А. А. Суворова, са друге? У првом случају – то је братски однос руског човека према својим сународницима који су пали у кметску, ропску зависност од пољске шљахте; док су ови други представљали петровски изрод руске шљахте који је експлоатисао сопствене сународнике, због чега су идеолошки били блиски и саосећајни са пољском шљахтом.
И колико је супротан био однос према Муравјову престолонаследника Александра Александровича (будућег императора Александра III), који је признавао његову велику, незаборавну заслугу пред Русијом[6].
Тако је против пољско-католичког етнополитичког инжењеринга генерал-губернатор М. Н. Муравјов применио системску, сложенију и успешнију државну технологију контра-инжењеринга. Муравјов је усмерио сву снагу не само на гушење пољских шумских банди, већ се борио против саме инфраструктуре пољско-католичке експанзије: ропског земљопоседа шљахте, подривачке делатности костела и манастира, превласти пољског језика у образовању и пољског присуства у административном апарату.
Фундаментални елемент ове стратегије било је ослањање на правог домаћина земље – православно сељаштво. Хитно укидање привремено-обавезујуће зависности, предаја земље, финансијска подршка православљу и оснивање народних руских школa ликвидирали су социјалну базу побуне и вратили крају његов исконски национално-духовни идентитет.
Историјско искуство М. Н. Муравјова-Виленског доказује да се државни суверенитет и национална безбедност не могу заштитити удварањем субверзивним елементима или „салонским либерализмом” – права државност се успоставља искључиво кроз доследно демонтирање туђих институција утицаја и бескомпромисну заштиту интереса сопственог народа.
——————————
[1] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 597-598.
[2]Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года. Москва: «АSPECT PRESS LTD», 1992. С. 618-619.
[3] Русский биографический словарь. Аарон – Александр II. Репринтное воспроизведение издания 1896 года .Москва: «ASPECT PRESS LTD», 1992. С. 623-624.
[4] Мемуары графа С.Д. Шереметева. Москва: «ИНДРИК», 2001. С. 284.
[5] Мемуары графа С.Д. Шереметева. Москва: «ИНДРИК», 2001. С. 285.
[6] Мемуары графа С.Д. Шереметева. Москва: «ИНДРИК», 2001. С. 460.
