Естонија
Још 1989. године док се Естонија налазила у окриљу СССР-а, при Академији наука ЕССР-а била је створена Комисија за изучавање штете нанете од стране “совјетске окупације”. Комисију је предводио академик АН ЕССР Јохан Кахк. Комисија је крајем деведесетих година прошлог века представила извештај “Други светски рат и совјетска окупација Естоније: извештај о штети”. Већ 1991. године извештај је публикован на енглеском језику (World War II and Soviet Occupation in Estonia: A Damages report / Ed. by J. Kahk. Tallinn, 1991). Према извештају, за време “совјетске окупације” Естонија је изгубила више од 200 хиљада људи – кажњених, погинулих у борбама и у току депортација, а такође и оних који су емигрирали у друге земље. По добијању независности, власти Естоније су одлучиле да питање о надокнади штете изнесу на званични ниво. Естонски парламент је 1992. године образовао Државну комисију “за истраживање репресивне политике окупационих снага” (у даљем – Комисија). Комисија је радила уз помоћ парламента, владе и Министарства правде Естоније. Председавајући Комисије од 1996. године био је професор теологије на универзитету у Торонту Вело Сало, Естонац из Канаде. После почетка рада Комисије, власти Естоније су одлучиле да фиксирају своје претензије према Русији на званичном нивоу.
Истина, Талин је предложио да то учини Балтичка скупштина – саветодавно тело створено 1991. године са циљем узајамне сарадње скупштина Естоније, Летоније и Литваније. Естонија је на седници Балтичке скупштине од 15.05.1994. године, иницирала доношење Резолуције која позива Русију да “призна да је Руска Федерацја одговорна и да треба да надокнади штету коју је СССР нанео Литванији, Летонији и Естонији у ретзултату окупације”. У Резолуцији се између осталог наводи да је “за време окупације тоталитарни совјетски режим починио геноцид над староседеоцима, знатно променивши етничку слику становништва Прибалтика” и да је “окупација нанела огромну штету економији, образовању, култури и интелигенцији прибалтичких држава и услед тога те земље су озбиљно заостале од својих европских суседа”. Резолуцијом се владе прибалтичких држава позивају да “иницирају преговоре са Русијом и Немачком о компензацији штете нанесене окупацијама”. Такође се Резолуцијом позивају и Велика Британија и САД као учесници конференције на Јалти, да наступе као посредници у “враћању културних вредности и архива изнетих из прибалтичких држава за време окупације”.
Прибалтичке земље ушле су 2004. године у ЕУ. Томас Илвес, тадашњи заменик председника комисије за иностране послове Европског парламента (и бивши шеф МИП-а Естоније) одмах после тога је изјавио да балтичке земље треба да уједине своје финансијске захтеве према Русији и да ЕУ треба да буде њихов адвокат у том послу. Наводно се појединачно не могу изборити са Русијом: планови Естоније да сепаратно затражи компензацију од Русије, Илвес је назвао “унутардржавним популизмом”. Само заједнички (три прибалтичке државе) и само уз помоћ ЕУ може се утицати на Русију!
Тема компензација се заоштрила у руско-естонским односима после доласка владе Јохана Парста на власт у Естонији (април 2003. године). Нови премијер је потегао то питање већ 23.04.2003. године, на једној од првих конференција за штампу. Парст је ставио до знања да нова влада у званичном општењу са Москвом неће прикривати ту тему: ми хоћемо да то питање ставимо на дневни ред естонско-руске међувладине комисије. Естонска влада сматра да то питање треба и даље разматрати… Садашња влада Естоније, као и претходне, сматра праведним и основаним тражење компензације од онога ко је нанео штету”. Влада Партса је омогућила брз завршетак рада Комисије. У пролеће 2004. године Комисија је представила обиман извештај под називом “Бела књига о губицима причињеним народу Естоније у периоду окупација 1940-1991. године”. Извештај представља својеврсно разматрање чињеница и материјала у виду осам оригиналних истраживања која разматрају четири круга проблема: становништво, култура, животна средина и економија. У свакој од тих области израчуната је штета. Приликом истраживања углавном су се користили архиви који се налазе на територији Естоније. Председник Комисије Вело Сало је 10.05.2004. године у свечаним околностима предао тај реферат председнику парламента Естоније. Према извештају, људски губици у првој години “совјетске окупације” (1940-1941) износили су 48 хиљада људи. Број жртава друге “совјетске окупације” процењује се на 111 хиљада људи. Овде су уврштени стрељани, депортовани и они који су побегли на Запад због “страха од комунистичког терора”. Према оценама руских историчара, цифре естонских становника који су подвргнути репресалијама совјетске власти, увећане су у извештају више пута. Очигледно су у ту бројку уврстили све оне који су погинули у току ратних дејстава, постали избеглице или умрли од глади и болести. Овакав начин рачунања људских губитака чак и уз жељу руске стране да води преговоре о надокнади, не би могао бити основа за озбиљно разматрање.
Минимална економска штета коју је Комисија проценила, износила је 100 милијарди долара. Рачуница укупне штете подразумевала је претпостављену уплату од 75 хиљада долара за сваког изгубљеног становника Естоније. Испада да је то отприлике 12 милијарди долара. Поред тога, предвиђено је да се 4 милијарде долара тражи за надокнаду еколошке штете републици. Претпостављајући да Русија не може исплатити тако велику суму, председник Комисије Сало је очигледно у шали изјавио: “Нека нам дају за коришћење на пример Новосибирску област у којој би ми могли током одређеног броја година да се бавимо сечом дрвећа”.
Председник уставне комисије парламента Естоније Урмас Рејнсалу, очигледно надахнут Литванским искуством, чак је предложио да се у парламенту размотри законски пројекат који би обавезао владу да крајем године спроведе правну анализу закључака извештаја и дефинише могући ниво исплате компензација које се траже по колективној тужби. Према његовим речима, захтев за надокнаду треба поделити у две групе. У прву групу спадају захтеви за компензацијом који се предочавају по колективној тужби. Овде се може полазити само из одредби међународног писаног и обичајног права. И мора бити правно утемељен начин одређивања нивоа надокнаде. Друга група захтева тиче се области односа између појединца и државе. На пример, надокнада за ропски рад, неосновано држање у затвору и слични злочини против човечности чије су жртве постали становници Републике Естоније. Посебна тема су захтеви руским компанијама за надокнаду штете, од којих су многе данас приватизоване и које су користиле ропски рад грађана. Овде је важно то, какву правну помоћ треба да пружи држава свом грађанину. “Влада би требало да проанализира те проблеме. Јасно је да се треба обратити и компетентним стручњацима у области међународног права. Такође је потребно консултовати се са другим земљама чији држављани имају сличне мотиве за тужбу” – истакао је Рејнсалу.
Већ 2005. године почеле су да јењавају страсти око теме компензација за “совјетску окупацију”. Тако је нови премијер Естоније Андрус Ансип 6.10.2005. године (премијер од априла исте године) изјавио да се не спрема да предочи Русији захтев за надокнаду штете од “совјетске окупације”. “Ја не могу да одговарам за будућност, али у овом тренутку ми немамо никакве претензије – рекао је он. Ни један народ, ни једна држава не може живети од прошлости, треба ићи даље брзим корацима, а не испостављати рачуне”. Он је такође додао да Естонија не тражи извињење од Русије. “Та извињења треба да буду искрена, а ако тога нема, боље је не извињавати се” – приметио је Ансип.
Позиција коју је изнео шеф естонске владе наишла је на разумевање и код других званичника. Коментаришући изјаву Ансипа, Кристи Кјунапас, портпарол за штампу Министарства правде Естоније, саопштила је да тема компензација за “совјетску окупацију” не представља приоритет у раду министарства”. Марина Каљуранд, амбасадор Естоније у Русији, на конференцији за штампу у Москви 1.12.2005. године изјавила је: “Ја могу да истакнем да на државном нивоу до овог тренутка нема захтева за компензацијом на владином столу”. Притом је она раздвојила питања окупације и компензације жртвама политичког терора. Према њеним речима, последњи треба да се обраћају одговарајућим руским органима и судовима ради рехабилитације и добијања компензације у складу са руским законом у истом односу са руским држављанима.
Од тада естонска страна не показује значајну активност по питању компензација.
Молдавија
Прибалтичке иницијативе по питању надокнаде за “совјетску окупацију” показале су се заразним, па је и Молдавија закачила вирус. Тамо је такође у току активан рад на прекрајању историје ХХ века. Присаједињење Бесарабије СССР-у неки историчари су почели да тумаче као “окупацију”. Тако је историчар Вјачеслав Стевиле, члан Државне комисије за изучавање и оцену тоталитарног комунистичког режима у Молдавији, 2010. године изнео цифру од 28 милијарди долара – као штету због “совјетске окупације”. Према речима Ствеила, у ту суму су ушли губици повезани са депортацијама, као и погибијом становника републике због глади 1946-1947. године. Стевила је приметио да се приликом извођења рачунице руководио таквим факторима као што је просечни животни век становника републике, њихова просечна примања, као и просечну старост погинулих приликом “окупације”. “Уверен сам да то све кошта и да треба да буде враћено од стране оних који су то учинили” – резимирао је Стевила. Обзиром да Совјетски Савез више не постоји, новац, према његовом мишљењу треба да плати Русија као наследница СССР-а.
Подршку за претензије према Русији Стевила није добио од руководства Молдавије. Ако се призна факт “окупације”, онда значи да се признаје да је било легитимно стање Молдавије које је томе претходило. А пре тога, Молдавије као такве није било, била је само територија у саставу Румуније. Значи, инсистирањем на надокнади штете, Молдавија би секла грану на којој још како-тако седи. И то у Кишињеву одлично схватају. А неки политичари Молдавије том проблему прилазе више утилитарно: они не желе да кваре односе са Русијом која може посећи за провереним средством, као што су санкције Роспотребнадзора.[1]
Поједини покушаји да се игра на карту “совјетске окупације” предузимани су такође и у Украјини. Иницијатива је стизала од политичара из западних области Украјине које су ушле у СССР уочи рата. Тако су у априлу 2008. године посланици Обласног савета Љвова донели одлуку о обраћању председнику државе и Врховној Ради са иницијативом разраде законског пројекта “О правној оцени злочина комунистичког тоталитарног режима на територији Украјине”. Украјински националисти су суму штете проценили на 2 трилиона долара – из рачунице “по 100 хиљада долара за сваког Украјинца који је био мучен од стране совјетске власти”.[2] Међутим, сличне врсте иницијатива нису добиле подршку званичног Кијева. Кијевске власти су схватале да је иницирање питања о компензацији за “совјетску окупацију” Западне Украјине – играње ватром, која може само довести до тога да Пољска затражи повратак својих територија које је изгубила 1939. године.
[1] Руска федерална служба за заштиту права потрошача (примедба преводиоца).
[2] Юрий Баранчик. Сколько нам должны прибалты? // http://forum.comments.ua/index.php?showtopic=40557