Дана 22. фебруара 2018.г. Хашки трибунал је поново одбацио захтев одбране генерала Ратка Младића да му се одобри привремено пуштање на слободу и лечење у Републици Србији.
Недавно смо били сведоци конференције за штампу одржане у Београду, на којој су чланови одбране генерала Младића, заједно са његовим сином Дарком, врло аргументовано говорили о нестручном, неадекватном и нехуманом медицинском третману генерала Младића у Шевенингену. И пре тога, пре изрицања неправедне пресуде и одбрана и Дарко, појединачно и заједно, су више пута указивали на лоше генералово здравље, на његове ограничене могућности за праћење самог процеса.
Судијама и тужилаштву је иначе и пре почетка суђења било познато здравствено стање генерала Младића, које се у затвору погоршавало, али су они остајали неми на захтеве за његово лечење од стране доктора специјалиста. У једном периоду суђења су признали да је генералу напорно да прати процес и донели одлуку да се суђење одвија само четири дана недељно.
Међутим, ни тада нису дозвољавали чак ни прегледе лекара из Србије или Русије, а камоли евентуално привремено пуштање на лечење. Сматрали су, а то и данас чине, да је генерал све здравији што је старији.
Њихов такав однос према генералу – Србину никога не изненађује.
Познато је да је Шевенинген масовна гробница виђенијих Срба. У њој је умро или је смртно оболео један председник државе, више генерала, један капетан бојног брода, председник општине.
Међу првим жртвама је био генерал ВРС ЂОРЂЕ ЂУКИЋ, који је 1996. године, након привременог пуштања из Шевенингена, преминуо у Београду од последица поодмаклог карцинома.
Након њега, бивши градоначелник Вуковара СЛАВКО ДОКМАНОВИЋ, који је преживео егзодус српског народа из Вуковара под најездом и злочинима паравојног збора народне гарде РХ, прекраћује себи живот јуна 1998.г. у ћелији Шевенингена. Чудно је да стражари тако обезбеђеног затвора, са камерама и у тоалетима, нису уочили и спречили наводно суицидне намере Докмановића. Нико никада није изнео анализе тог самоубиства и допринос Трибунала одлуци Докмановића де се убије.
Само два месеца касније, доктор МИЛАН КОВАЧЕВИЋ, председник извршног одбора СО Приједор, пронађен је мртав у својој ћелији. Преминуо је од пуцања аорте. Дуже времена пре смрти жалио се на болове, али у Шевенингену нико није на његове жалбе реаговао.
Слично као генерал Ђукић и генерал МОМИР ТАЛИЋ, начелник генералштаба ВРС, је болестан, у поодмаклој фази карцинома, 2003.г. привремено пуштен на лечење, да би те исте године и преминуо. Иначе је ухапшен 1999.г.
Пет година након хапшења, бивши председник СРЈ СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је пронађен мртав 11. марта 2006.г. у ћелији Шевенингена. Умро је наводно од срчаног удара или погрешне терапије.
У затвору је оболео од слабости срца, дијабетиса и високог притиска. Наравно, ни он није адекватно лечен.
Нешто више од 10 година након смрти председника Милошевића, у ћелији Шевенингена 09. фебруара 2016. године умире генерал ВРС ЗДРАВКО ТОЛИМИР, помоћник генерала Ратка Младића.
Наравно, био је болестан и неадекватно лечен. Његова супруга Нада је о томе говорила пре и након његове смрти.
Био је ухапшен 30. јуна 2007. године.
Истог дана, само годину дана касније, 9. фебруара 2017.године болестан и неадекватно лечен, умире капетан бојног брода ЉУБИША БЕАРА, помоћник генерала Толимира.
Беара се предао 2004.г. и у Шевенингену био до 2015.г. Умро је у току посете своје уже породице.
Овом списку треба додати и имена МИЛАНА БАБИЋА, МИРОСЛАВА ДЕРОЊИЋА, генерала МИЛЕ МРКШИЋА.
Ни у једном од наведених случајева смрти Хашки трибунал није омогућио људима адекватно лечење, те је од јавности свесно крио податке о стању здравља притворених лица. Прогласио је извештаје лекара поверљивим документом.
Одбрана генерала Ратка Младића је те поверљиве извештаје често називала лажним, нетачним, неадекватним стварном здравственом стању. Захтевали су да се забрани долазак затворског лекара Фалкеа и његов контакт са Младићем, јер он не преноси прецизно податке о Младићевом здрављу. Генерал је, по наводима одбране, тражио да убудуће његови адвокати буду присутни при лекарским прегледима и провере доследно преношење података о здрављу.
Дарко Младић је и у својој изјави 23. фебруара 2018.г. поновио да је здравље генерала знатно нарушено и веома озбиљно. Имајући у виду да је Генерал увек био поносан човек, постоји могућност да му је здравље и лошије него што то он показује.
Наравно, Трибунал и његово тужилаштво су обавили свој задатак и пресудили Генералу, тако да он њима у суштини више није потребан жив. Њима је било потребно да га одржавају у животу у току процеса који је завршен. Став тужилаштва да се здравствено стање Генерала није променило од 2012. године је крајње циничан и лицемеран, посебно када се то односи на човека који има 75 година.
На крају треба подсетити да је Хашки трибунал оптужио 127 лица за ратне злочине у БиХ, од чега 90 Срба, 9 Муслимана и 28 Хрвата, док је правоснажно осуђено 50 Срба, 5 Муслимана и 12 Хрвата.
За злочине над Србима у Хагу је оптужено 9 лица.
То је још један показатељ њихове правде.
Микајло Митровић
Пуковник у пензији Војске Републике Српске
