Хашки трибунал и предмет Војислава Шешеља

400

Нова провокација

 

МТБЈ је 1. децембра организовао занимљиву манипулацију: једно судско веће[1] је донело одлуку о скидању ознаке тајности са решења другог судског већа.[2] Тајно решење носило је ознаку тајности скоро годину дана – оно је било донето у децембру прошле године. Ради се о новој провокацији тужилаштва Хашког трибунала у предмету против Војислава Шешеља.

Формално је Претресно веће на челу са судијом Квоном (то исто веће које у овом тренутку припрема пресуду Радовану Караџићу)  издало налог за хапшење три сарадника Српске радикалне странке (СРС), Петра Јојића, Јова Остојића и Верице Радете. Они се терете да су, наводно, вршили притисак на сведоке тужилаштва и чак их покушавали корумпирати. У целини, прича изгледа овако: Љубиша Петковић је тражио од сведока тужилаштва да постану сведоци одбране. Врло просто, зар не? Па не може налог за хапшење који је издао међународни трибунал бити заснован на ето таквој “причи”. И не може бити заснован на тај начин. Тачније – не бити уопште заснован!

Прво, одлука суда не садржи заснованост његове јурисдикције. Према Статуту МТБЈ тај трибунал може да суди само онима који сносе главну одговорност за почињено кршење међународног хуманитарног права за време оружаног сукоба на територији бивше Југославије. Подвлачимо – само тој категорији лица и никоме више. Ни један од ова три оптужена не подлеже под ту категорију лица. Они нису починили кршење међународног хуманитарног права, тим пре не носе главну одговорност за извршење истог. Штавише, они су се налазили на територији Србије у којој није било оружаног сукоба. Међутим, за Хашки трибунал – одсуство јурисдикције је уобичајена ствар. Јер тај трибунал је био створен – и наставља да постоји – незаконито (ни једно поглавље Статута ОУН не може се разматрати као правно засновано за стварање међународног судског органа). А за незаконити орган деловати незаконито – представља његово природно стање. Трибунал је покушао да образложи постојање своје јурисдикције у односу према троје оптужених поетичном фразом о томе да наводно у овом случају он остварује своју “природну” јурисдикцију. Не споримо. За незаконити орган деловати незаконито  – заиста представља природно деловање.

Поред тога, наводи садржани у решењу суда представљају једноставно списак оптужби. То је проста прича која није поткрепљена никаквим доказима! У тексту нема ни једног указивања на сведоке, документе, друге доказе кривице. Штавише, тужилаштво и суд непрекидно бркају сопствена “сведочења”. Прво се говори о сведоцима према основном предмету против В. Шешеља, а затим о сведоцима по сасвим другом предмету – у вези са неуважавњем суда о стране самог Шешеља. Проблем такве конфузије (не искључујемо да је створена са предумишљајем) огледа се у томе што Шешељ није имао никакве неопходности не само за притиском на сведоке, него ни за сведоцима уопште, јер он се никада није ни спремао да се оправдава против тих оптужби које су против њега покренуте по делу о непоштовању суда. Сва та прича изгледа апсолутно глупо и нелогично. И чак ни многобројна редактирања текста судског решења са кога је скинута тајност, не спасава суд закључка – ово дело против чланова СРС представља провокацију. И вероватно је та провокација демонстративна. Судећи према смишљеној причи – то је управо тако. Узгред, интересантна је још једна манипулација тужилаштва Хашког трибунала: они нису представили оптужбу у форми “оптужујућег акта” (indictment), него у форми «налога уместо оптужнице» (order in lieu of indictment). Раније се таква замена вршила с циљем да се избегне издавање налога за хапшење: као, предлажемо да се добровољно јавите у суд… Међутим, овај пут су налози за хапшење били написани. У чему је смисао замене? Он је очевидан: да се уопште не би предочавали никакви докази!

Неизвршавање наређења о хапшењу указане тројке од стране владе Републике Србије, званично је наведено као разлог због кога је скинута ознака тајности са решења из децембра 2014. године. Међутим, у том предмету има један пикантан детаљ: он садржи име неког Александра Вучића, који је назван као “један од главних чланова одбране Војислава Шешеља”. Међутим у тиму одбране Војислава Шешеља није било никаквог другог Александра Вучића осим данашњег премијера Србије. У оптужници тужилаштва име Александра Вучића се помиње у вези са покушајем да се регулише проблем једног од неименованих сведока на највишем нивоу Српске радикалне странке. На тај начин овај предмет против троје функционера СРС у потпуности може да се односи такође и против садашњег премијера Србије.

Како је постало познато из последњег извештаја председника МТБЈ Савету Безбедности УН, пресуда у предмету Војислава шешеља поново се одлаже. Раније је било обећано да ће се пресуда изрећи до краја 2015. године, сада у првом кварталу 2016. године. Но, ни то није гарантовано. Само од изласка судије Хархофа из састава Судског већа, Хашки трибунал преноси рок изрицања пресуде већ по трећи пут. Притом, аргументи који се предочавају за такво одлагање су у високој мери понижавајући. Ево шта је, на пример, написао Т. Мерон за објашњење још једног продужења рока: “Судија Мандиље Нијанг (који је заменио судију Фредерика Хархофа крајем 2013. године) потврдио је крајем јуна 2015. године да се на прописан начин упознао са материјалом са судског вештачења како би био у могућности да узме учешће у разматрању тог предмета. Заједно са тим, непрекидни одлив чланова групе за правну подршку током рачунатог периода (који се сматрају чуварима институционалне памети у овом предмету) изазвао је задршку током процеса презентације судијама комплетираних пројеката докумената, на основу којих судије треба да воде разматрање. Конкретно, у извештајном периоду руководиоци група су се смењивали два пута – после одласка искусног руководиоца групе у јулу 2015. године, а затим сарадника који су постављени као његова замена. Од тада је група била ојачана на рачун пријема на рад новог руководиоца на дужности класе С–4, у августу 2015. године и сарадника о правним питањима на дужности класе С-3, а такође и низа млађих сарадника по правним питањима, који раде са уговором на одређено време. Та нова група правника добија од судија конкретне инструкције у односу на процесе припреме пресуда и непрекидно раде како би обезбедили судијама фактичне и правне пројекте до новембра 2015. године. Судско веће очекује да добије квалитетне пројекте и из тога следи да планира да донесе пресуду у том предмету у писменом виду, у првом кварталу 2016. године”.[3] Уколико то са језика правника пренесемо на свакодневни људски, то значи да судије саме не пишу пресуду, него то за њих раде други сарадници који су однекуд дошли. Ако говоримо о реалном смислу сличних “разјашњења”, онда то значи да Т. Мерон говори Савету Безбедности УН: ми ћемо радити све што желимо и ионако нећете ништа урадити са нама. У СБ УН 9. децембра ће се одржати расправа о делатности МТБЈ и других међународних кривичних трибунала ad hoc. Још једном ћемо слушати фразе са изражавањем “захвалности за предочени извештај”. А 17. децембра тај исти СБ УН ће разматрати пројекат резолуције о продужетку пуномоћја тим водећим лажовима и лицемерима у својству судија трибунала. Да ли неко сумња у исход гласања?…

[1] У саставу Альфонса Орија (Холандија), Џастиса Молота (Јужно-Афричка Република) и Кристофа Фљуге (Немачка)

[2] У саставу О-Гон Квона (Јужна Кореја), Ховарда Морисона (Британија) и Мељвиља Бэјрда (Тринидад и Тобаго).

[3] См.: «Письмо Председателя Международного трибунала для судебного преследования лиц, ответственных за серьезные нарушения международного гуманитарного права, совершенные на территории бывшей Югославии с 1991года, от 16 ноября 2015 года на имя Председателя Совета Безопасности ООН» // Документ ООН: S/2015/874