Иако је, у историјском смислу, још увек рано изрицати коначне судове о узроцима и последицама крвавог разбијања Југославије, тим пре што је процес још увек у току, његова основна димензија је недвосмислена. Био је то анти-српски процес који је српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Крвавим исцртавањем нових граница на Балкану, сходно евро-атлантским стратешким плановима, српски национални корпус нашао се развејан у четри нове државе (Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области.
Агресија на српски народ наставила се пето-октобарским пучем којим је успостављена власт корумпиране квислиншке политичке елите, као и активирањем глобалних манипулативних и казнених механизама који су имали за циљ да дрском заменом теза српском народу импутирају статус колективног кривица и тиме отворе простор за сложене психолошке операције потирања националног, верског и цивилизацијског идентитета српског народа, са циљем успостављања потпуне контроле над његовим животним простором и ресурсима. Све те операције изводе се у оквиру “безалтернативног европског пута”, а српском народу не нуде бољу перспективу од оне коју су, у новијој историји, имали амерички Индијанци. Можда, чак и лошију.
На тај начин, српски народ је постао једна од првих колективних жртви отвореног напада корпоративног капитализма на аутохтоност и субјективитет нација, а ради успостављања тоталитарног друштва познатог као Нови светски поредак, или униполарни свет.
Последица наведених процеса није само да је српски народ изгубио своје природно, историјско и биолошко право да живи у једној држави, већ се као колективитет нашао у врло тешком положају па, без бојазни да погрешимо, можемо констатовати да данас, на свим етничким просторима које насељавају Срби, рачунајући и матицу, једино кроз Републику Српску, могу остварити задовољавајући степен људских и националних права, као и основне облике културног и верског организовања. То нам, уједно, и објашњава због чега толики напади евро-атлантизма на изворне дејтонске принципе, Републику Српску и њено председника Милорада Додика.
Све изречено јасно указује да се српско национално питање, почетком 21. века, практично вратило два века уназад, на време које је претходило чувеном Гарашаниновом “Начертанију”, са том разликом што, за разлику од ондашње Кнежевине, властодршци пост-петооктобарске Србије не показују никакв институционални интерес за положај свог народа у новоуспостављеним балканским државама на тлу бивше СФРЈ, чак ни у оном домену које предвиђа међународно право. Укидањем Министарства за дијаспору српске власти показале су озбиљну националну некомпетентност, неодговорност и одсуство визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања.
Поражавајућа је, али непобитна, чињеница да српска држава и њене националне институције, ни после више од две деценије од разбијања јединства српских етничких простора, немају не само националну стратегију, него чак ни концепт, који би се озбиљније бавио перспективом српског народа на његовим вековним стаништима, или успостављањем и јачањем покиданих српско-српских веза на Западном Балкану. Водећа државна национална академска институција, САНУ, која је чак и у време комунизма налазила снаге да чува и јача националне вредности, сада, под јаким утицајем масонског лобија, потпуно пасивно посматра процесе потирања националног идентитета српског народа, а јачање екуменистичког крила унутар СПЦ има за последицу њено све очитије удаљавање од Светосавља и Косовског завета као стубова Српског Православља.
У таквим условима, читаву судбину државе и народа одређује интелектуално недозрела, нацинално неодговорна и геостратешки неписмена политичка елита, створена и доведена на власт по формулама и програмима евро-атлантских обавештајних служби, које у потпуности управљају њиховим деловањем. Отуда, од ове групе јефтиних политиканата, чије приватно богатство расте пропорционално општем националном осиромашењу, не можемо ни очекивати рационалну и одговорну политику, већ само испуњавање задатака које добијају од својих западних налогодаваца. А задаци су јасни – праволинијско кретање тзв. “европским путем” и одрицање од свих облика националног суверенитета у корист западних над-националних институција, без обзира на све промене односа геополиотичких снага у свету последњих година и чињенице да се свет, данас, налази пред трећим светским ратом или је већ ушао у њега. И што јединствена Европа у коју смо, наводно, кренули више не постоји, осим као трула бриселска администрација која доноси бесмислене закључке и препоруке које више нико не поштује.
У ИЛИ ПРЕД ТРЕЋИМ СВЕТСКИМ РАТОМ
Друго кремаљско устоличење Владимира Путина у руску политику није само вратило геостратешки приступ, срозан од Горбачова а уништен од Јељцина, него га је и подигло на веома висок ниво.
Након што је стратешко партнерство са Кином максимално ојачао трговинским, финансијским и војним споразумима Путин се окренуо борби против концепције униполарног света, главног непријатеља Русије, чији су протагонисти прерано почели да славе своју победу. Понудивши свету дијаметрално супротни концепт привредног и друштвеног развоја заснован на традиционалним вредностима које су створиле и очувале људску цивилизацију, поштујући право на различитост нација и истинску слободу појединца, Путин је постао симбол борбе против корпоративног капитализма и на њему заснованог униполарног концепта који је почео да се руши као кула од карата.
Наравно, творци униполарног света су одговорили мерама из свог арсенала. Након неколико неуспелих покушаја организовања тзв. „обојених револуција“, окренули су се директној дестабилизацији стања у окружењу и мерама економско-финансијске агресије познатијим под именом „санкције“. Но, то Путина није удаљило од његових геополитичких циљева. Не желевши да прихвате чињеницу да свет више није униполаран његови творци активирају дестабилизације великих размера и на широком простору (ИСИЛ, Сирија, „мигрантска криза“, Француска). Русија је спремно дочекала и тај изазов. Први видљиви ефекти су потпуни распад ЕУ концепта и оружана ескалација на Блиском Истоку. Спремност Европе да Турској плати 3,5 милијарди долара како би она каналисала избегличку кризу није ништа друго него плаћање данка потенцијалном освајачу да вас остави на миру.
Улазак турске војске у Ирак, а иранске у Сирију, уз Керијеву отворену претњу да ће Америка донети „тешке одлуке“ ако Русија настави да подржава Асада, јасно указују да се ширење отворене конфротације на Блиском Истоку не може избећи, као и да је то само увод у нову поделу света. Турско обарање руског авиона и ситуација која се више не мења из дана у дан, већ из сата у сат говоре самe за себе. Да ли је то Трећи светски рат почео, или тек почиње?! Свеједно. Све разумне земље убрзано се прилагођавају насталим околностима и приликама, неопходно је да то учини и Србија.
ШТА ЧИНИТИ?
Пре свега, Србија се мора што хитније окренути преиспитивању свог кретања европским путем у тренутку када јединствена ЕУ постоји још једино кроз бриселску администрацију отуђену од народа и стварности.
Затим, неопходно је утврдити националне приоритете у случају отворене конфротације између Запада и Русије и направити концепт (за целовиту стратегију нема времена) заштите свог народа и етничког простора који је разбијањем Југославије остао ван матице. Промене које ће неминовно уследити после овог политичког и војног одмеравања снага (под условом да он не прерасте у нуклеарни сукоб) биће прилика да се поново, на некој новој Јалти, преиспита српско национално питање, и о томе би свака одговорна власт морала озбиљно водити рачуна!
Такође, мора се одмах престати са пропагирањем тзв. „војне неутралности“ која нам у војску уводи НАТО стандарде и деловање у западним међународним мисијама.
Крајње је време и да се призове и уважи историјско сећање на то ко су нам вековни пријатељи, а ко непријатељи, ко нас је бранио а ко убијао, где су нам етнички и верски корени и где нам је цивилизацијско место.
Најзад, знајући дубине промена које се дешавају, свесни свега што нераскидиво везује српски и руски народ, Русија и Владимир Путин показују огромно стрпљење и толеранцију за прилично неодговорно понашање корумпиране српске политичке елите, али прилике су такве да то не може трајати у недоглед. О томе се најозбиљније мора повести рачуна!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!! ЖИВЕЛА БРАТСКА РУСИЈА!!
