Геофинансијски рат је увелико у току. Најмасивније операције Запада се воде против Русије, а најкрвавије против Украјине. Уз то, државе „Нове Европе“ и њихови грађани изложени су операцијама ниског интензитета тј. пљачки путем финансијског перпетуум-мобила осмишљеног у „Старој Европи“. Сад смо туђе слуге у сопственом дворишту, али ускоро можемо постати и подстанари у сопственим становима
Уредно враћаш, а дуг је све већи… Ради се о кредитима индексираним у швајцарским францима. Листу швајцараца предводе Пољаци са 550.000 кредита индексираних у тој валути, следе Румуни (150.000), Хрвати (60.000) и Срби (22.000).
Резултат је видљив. Бивше социјалистичке земље изгубиле су у периоду 1990–2015. немерљив капитал и последично 22 милиона становника. Огромни простори су у великој мери испражњени. Остале европске земље су у порасту за 41 милион становника.
Србија међу банкама — и лудим и збуњеним
Захваљујући упорности САД да обесмисли немачки индустријски капитал, Европска централна банка доноси одлуку да одштампа и пусти у оптицај око 1.000 милијарди евра без покрића. Сазнавши за ову намеру, Централна банка Швајцарске напушта дотле утврђени и брањени однос између евра и франка. Вредност швајцарског франка нагло расте у односу на евро и валуте других држава. Између осталих и Србије.
Цела ствар би остала без великог значаја да новокомпонованим капиталистичким државама није својевремено потурен специфичан „банкарски производ“. Кредит у домаћој валути који је истовремено и кредит у швајцарцима. Без осигурања од промене валутних курсева. Нешто као сирена — пола девојка, пола ајкула.
Да зло буде веће, ово је већ други већи удар на грађане који су на име кредита добили домаћу валуту а чији је дуг тренутно увећан за 20% . Објашњење је — повећање вредности франка. Први се десио пре нешто више од три године и тада Србија и њена Народна банка нису целовито решиле проблем. Швајцарски валутни калауз је остао у рукама банкара. Фонд стратешке културе је о томе писао јуна 2013. године, под насловом „Народне банке против својих народа (1–2)“.
У међувремену се ситуација додатно погоршала јер се Србија све време задуживала, тако да данас много више зависи од банака које би требала привести праву. Додатно, ЕБРД је припретила Србији да се не меша у односе џелата и жртава. Премијер Вучић је одмах после тога изјавио да овај проблем нема везе са државом. Можда данас и нема, али ће сутра имати — ако се утврди да у Националној корпорацији за осигурање кредита нема довољно новца за наплату свих кредита чија је отплата престала.
Народна банка Србије такође има поливалентне везе са комерцијалним банкама, јер је и сама банка. И то банка која углавном позајмљује. То се коси са улогом строгог и непристрасног контролора тј. регулатора банкарског система.
Гувернерка за сада пази, прати, осматра, одмерава и процењује могућу линију фронта. Треба одбранити „евроизацију“, због које целом финансијском систему прети слом. Зато уверава власнике банака и штедише да је за њу неприкосновени задатак — очување стабилности банкарског система. Реч „стабилност“ подразумева очување већ успостављених страних интереса.
Да би олакшала позицију Премијеру и Гувернеру који би поново да протуре решење које не задире суштински у постојећу банкарску праксу и које би дезоријентисало дужнике — „домаћа“ штампа масовно залуђује народ лажним, непотпуним и небитним подацима. При томе се лицитира као на вашару шта је чија дужност, грешка или обавеза. Некада часни људи ових дана се јавно брукају у улози „аналитичара“.
Као и увек, постоје и часни изузеци као што су Зоран Тасић, бивши радник НБС, економиста, ризик менаџер, судски вештак, овлашћени рачуновођа и ревизор; Војин Биљић, адвокат, и Оливер Антић, редовни професор правног факултета БУ, саветник председника Републике.
Шта се може „политички изнудити“? Много.
Препустивши банкарско тржиште странцима, Србија је дошла у ситуацију да је у задњих десетак година најмање 30 милијарди евра изнето из земље од стране банака. Томе кумују понајвише кредити са валутном клаузулом.
Ради се о лажним позајмицама између банака–матица и банака–ћерки у Србији. На основу лажних позајмица, врши се стварни одлив капитала из земље–жртве. Од 29 банака у Србији, њих 16 је давало кредите индексиране у францима, а само код пет банака је препозната актива у овој валути. Истовремено НБС признаје да нема увид у услове по којима су се банке задуживале у швајцарским францима, попут датума задуживања, од кога, у ком временском року и по којим каматним стопама.
Како је ово уопште могуће? Могуће је, јер се банке нису задуживале класично, већ су се користили такозвани финансијски деривати. Франци остају тамо где јесу (ако их уопште и ту има?) а њихов холограмски лик их мења у банци-ћерки. Нешто као квантне честице које могу бити истовремено на два места. Запад је смислио такве рачуноводствене стандарде да се ови финансијски деривати не приказују у билансима банака.
Последично, НБС остаје необавештена и збуњена, а банке лудо похлепне. Затим се врши усклађивање лудог и збуњеног по методу који је народу одавно познат. Проблем за грађане настаје у моменту када се НБС прогласи ненадлежном за свој посао, а грађане почне мамити да своје интересе сами ускладе са банкарским.
Према последњим подацима НБС, укупни кредити привреди и становништву индексирани у францима износе око 1,1 милијарду франака. Највећи део ових зајмова односи се на становништво које је позајмило динаре у вредности од око милијарду франака. Ове позајмице учествују у кредитима становништва укупно са 14,9 %. Притом, стамбени зајмови индексирани швајцарцем заузимају 28,8 одсто износа укупних стамбених кредита. Ради се о 22.000 стамбених кредита и око 10.000 других позајмица. У питању је битисање готово 80.000 људи. Процена режима је да то, политички гледано, није забрињавајућа цифра.
Гувернерка им поручује да се морају суочити са својом судбином и да Србија не може преузети решења ни Мађарске — која је кредите у форинтама правно учинила таквим какви и јесу тј. отклонила девизне измишљотине; ни Хрватске која је донела одлуку да однос између куне и франка буде замрзнут на нивоу пре последње драстичне промене односа.
Гувернерка се изрекла да су решења код суседа политички изнуђена. Грађани Србије, поменутих 80.000 људи би требали обратити пажњу на ову констатацију те се организовати на начин да представљају и озбиљан политички фактор. То не би требао бити велики проблем јер се ради о образованом средњем слоју у Србији. Морају бити свесни да је после атомизирања радничке класе и препуштања сељака законима џунгле, најважнији циљ финансијских лешинара управо тањење и дужничко поробљавање средње класе. Спутати њену моћ, која је у знању и у приступу информацијама, и која је по дефиницији озбиљна препрека коначном комадању државе.
Нико од њих не очекује да оснују српски „Седамнаести новембар“, по угледу на Грке, који је банкарима и банкама пружао асиметричан одговор на њихову пословну праксу.
Али би Срби могли основати парламентарну политичку партију са само једном тачком у свом програму. Привођење банака „к познанију права“.
Клијентима банака не треба, нити је могућа, било каква помоћ и разумевање од стране оних којима су ти појмови незамисливи. Потребна је правна држава и поштовање постојећег правног система — у овом случају, Устава и Закона о облигационим односима. Овај коректни закон је вероватно преживео несмотреношћу петооктобарских увозника слободе и демократије.
Одбранимо се одмах, поднесимо тужбе
Наше је чврсто убеђење да од режима у Србији и Народне банке Србије, у најбољем случају, неће бити баш никакве вајде. Свако преговарање између њих и банака, завршиће се на корист банака које су на овом тлу створиле државу по својим мерилима. Игноришући чак и западну позитивну праксу оштећени су унапред искључени из било каквих преговора.
Ова чињеница потврђује став да оштећени треба да поднесу појединачне тужбе против банака како за повраћај до сада неоправдано присвојене имовине тако и за поништај вишеструко ништавих уговора о кредиту.
И то да учине одмах, док режим није ставио Закон о облигационим односима ван снаге.
Постоји и други разлог да се не оклева. НБС је потврдила гласине да ће најдаље за два месеца четири велике банке у страном власништву, а на српском тржишту — највероватније пропасти. Због високог удела ненаплативих кредита који сада износе 23% и на нивоу су Казахстана. Тада судска процедура против банака може постати сложенија и дуготрајнија.
Захваљујући спремности господина Зорана Тасића да са грађанима подели искуство и знање настао је занимљив чланак: „Зоран Тасић — стручно и јасно о проблему, садашњем стању кредита, клијената и банака и једином и могућем решењу“ (ФБ Репортер, 30. јануар 2015). Објашњени су бројни начини поткрадања корисника кредита и назначени чланови уговора о кредиту као и разлози због којих се уговор може од стране суда прогласити ништавим.
Зашто је интерес банака важнији од грађана, објашњава нам и адвокат Војин Биљић у истоименом чланку објављеном 26. 1. 2015. у Политици.
Исти дан, у истом листу, професор Оливер Антић у свом чланку „Проблем валутне клаузуле у стамбеном кредиту“ јасно истиче суштину правног проблема: валутна клаузула је ништава јер се променила њена сврха (кауза). Уместо заштите реалне вредности кредита датог у динарима од домаће инфлације, она се претворила у средство пљачке, неморала, неправедности, несавесности, непоштења, нарушавања начела једнакости давања.
Заједнички именитељ свих изнетих и аргументованих ставова је да решење треба тражити на суду.
У супротном, огромна већина садашњих клијената банака постаће клијенти утеривача дугова тј. „платформи за управљање потраживањима“ а касније и клијенти „платформи за управљање имовином“ тј. клијенти фондова.
Министар финансија Србије Душан Вујовић већ је проверио и обзнанио спремност Голдман Сакса (његове италијанске филијале) да откупи свих 700 станова које су банке до сада одузеле својим клијентима. Недостаје споразум око цене тих станова. Највећи лешинар очекује и највећи плен.
Ако се озбиљно не супротставимо безакоњу и пљачки, не само да ћемо бити туђе слуге у сопственом дворишту, већ ћемо постати и подстанари у сопственим становима.
