Терор у Бриселу: европска импотенција, сарајевска веза и неопходне мере (1)

421

„Исламска држава“ је преузела одговорност за десетине убијених и неколико стотина рањених, невиних грађана на Бриселском аеродрому „Завентем“ и станици подземне жељезнице „Малбек“. Као и код терористичке акције и убиства дванаест чланова редакције сатиричног листа Шарли Ебдо, када су извођачи били браћа Саид и Шериф Куаши и у Бриселу су терористи бомбаши самоубице, браћа Кхалид и Ибрахим ал Бакрауи.

И углавном, осим биланса жртава, који ће се сигурно мијењати у неповољнијем правцу, многе непобитне чињенице већ су познате или барем јасне. Најважнија је чињеница да организација која стоји иза овог терористичког напада, јавно потврђује своју улогу у организовању бруталног убијања људи и најављује нова спектакуларна убиства и акције чак и на језику Срба-Хрвата-Бошњака… путем свога обавјештајно-пропагандног портала „Вијести умета“.

Свима је јасно како је у овом случају ријеч о војној и „безбједносној“ акција терориста а одговор који долази из Европске уније и Белгије, није ни војни ни безбједносни, ако изузмемо виши степен присуства полиције и војске на улицама и у близини критичне инфраструктуре. И то је све. Више од тога ни Белгија ни Европска унија не могу без активније улоге Сједињених Америчких Држава и НАТО алијансе, али то својим грађаниме не смију саопштити. Као што своје грађане неће обавијестити ни о своме значају у најјачем војном савезу који се активира тек кад то кажу Сједињене Америчке државе.

Јасно је да „Исламска држава“ није настала у Белгији нити било којој земљи Европске уније, нити су њени најважнији политички и вјерски интереси везани за европски континент. Ова квази држава је уз помоћ Турске војске и обавјештајне заједнице и њихове паравојне формације „Ахрар ал Шам“, у савезништву са Ал Нусра Фронтом и Ал Каидом (уз подршку Саудијске Арабије и Катара) војничким средствима и мјерама освојила териториј величине Велике Британије на тлу Ирака и Сирије и на њему успоставила политички режим насиља, мучења, ритуалног одсјецања глава заробљеницима, мучења хришћана, шиита и непослушних сунита, дискриминације жена. 

Онај ко жели да прихвати рукавицу бачену у лице од стране „Исламске државе“ тај ће снажном, војном силом напасти ту квази државу на територији Ирака и Сирије и војнички је поразити у том најважнијем рату на Блиском истоку. Управо онако како су Американци разорили Авганистан због подршке Ал Каиди након једанаестог септембра 2001.год. Евентуална међународна акција која би сломила војну моћ фанатизоване армије злочинаца и њихове квази Исламске државе, вратила би принципе међународног права у односе међу државама, заштитила територијални интегритет земаља чланица Уједињених нација (Ирака и Сирије) и показала да се силом, тероризмом и бруталним злочинима не могу разарати државе и на њихов тлу стварати нове државе подржане екстремистичким идеологијама и масовним убиствима. 

Управо су западне земље, свим својим акцијама притисака на Русију и Асада, константно и интензивно помагале опстанак и одрживост Исламске квази-државе на тлу Сирије. Спречавање робусних војних операција, инсистирање на неким хуманитарним питањима и примирју, гурање Ердоганове исламистичке Турске у регионалне конфликте и сукобе, подршка Ердогану да разара градове настањене Курдима у Турској, Сирији и Ираку – јасни су сигнали Ебу Бекр ел Багдадију.

Али очито је да робусне војне операције не желе управо Американци а то значи да то не жели ни НАТО. Терористичка операција у Бриселу је потврдила неизграђеност обавјештајно-безбједносног система Европске уније, немоћ националних безбједносних структура Белгије и неспремност НАТО алијансе да адекватним војним мјерама одговори војно-политичкој и терористичкој организацији Исламске државе. У ствари, заједнички систем одбране и безбједности Европске уније углавном је ослоњен на улогу НАТО-а.

Кад је ријеч о безбједносним агенцијама у Европској унији, њихова сарадња је недовољна, сведена на размјену информација о већ утврђеним починиоцима кривичних дјела за којима је издата међународна потјерница (што доприноси томе да се слање бораца на ратиште у Ирак и Сирију одвија несметано) и углавном је везана само за одређено вријеме и одређену конкретну акцију, али није перманентна и није интензивна.

Чак и након Брисела не постоји спремност да се у потпуности надзиру и контролишу све идентификоване групе и организације радикалних исламиста на континенту, те да безбједносне агенције европских земаља предузму адекватне мјере синхронизовано и континуирано. Врло мало радикалних вођа одлази на ратиште и углавном је ријеч о мање познатим, младим лицима који из социјално-економских разлога или због идеолошке индоктринације исламистичком идеологијом одлазе ратовати у Ирак и Сирију.

Пријетња је свакако глобална, а самим тим и регионална па и одговор треба бити такав, али привидне дилеме у европским дипломатским круговима ипак остају: како ратовати против тероризма – глобално или регионално, дипломатски или војно. Захваљујући тим измишљеним дилемама паралисан је рад националних безбједносних структура а заједничке безбједносне институције, трагично неизграђене и некомпетентне, упркос нераду добијају потребни алиби за свој нерад.

Стратегија Европске уније се, прије свега, заснива на превенцији терористичких напада појачаним дјеловањем обавјештајних служби и активној међународној размјени обавјештајних података, а затим и спречавањем прања новца и пресијецањем канала којима појединци, организације или државе финансирају терористе. Истовремено ЕУ, такође, гради визију превенције даље ескалације тероризма посредством рјешавања регионалних сукоба, прије свега на Блиском и Средњем истоку, односно у Средоземљу.

Нажалост, борба против тероризма се мора прилагодити и минимуму заједничких интереса великих сила које слиједе логику властитих економских и других интереса, врло често изазивајући нестабилност у цијелим регионима и континентима па због тога, ништа од те фамозне европске безбједносне стратегије ми нисмо видјели ни у Француској а поготово сада у Белгији.

Дакле најважнија акција би била војнички поразити Исламску државу а онда у својим земљама отворити процес дерадикализације и борбе против екстремистичких идеологија у самом друштву, а затим наставити је у безбједносним агенцијама, али завршавати у правосудним. Међутим, и друштво, и безбједносне агенције и правосуђе су слаби, корумпирани и очигледно, неспособни за овакву борбу.

Европа нема правилан одговор на париски терористички напад, њен одговор је јачање радикалних странака деснице, попут Ле Пенове у Француској и Пегиде у Немачкој. Европа је јасно показала да је одустала од покушаја да се муслимани интегришу у друштво, а сада ће одустати и од покушаја асимиловања муслимана.

Самим тим, муслимани ће се сада осећати под притиском – они су свесни тог притиска од догађаја у Палестини, Сирији, Јемену и сада ће бити додатно фрустрирани, а то доводи само до већих компликација и мање безбедности. Ако јача десница, ако јача мржња и ксенофобија према муслиманима, онда муслимани одговарају хомогенизацијом и у том случају радикални исламисти иду лакше са идеологијом међу њих.

Следи наставак…

Члан Експертског Тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма и организованог криминала. Дипломирани политиколог и Специјалиста из сљедећих области: "Примјена специјалних мјера и техника противтероризма" и "Политичко насиље и држава". Аутор је више дјела из области Безбједности, Друштвених односа и Политикологије религије, и то: Студије - "Од радикалне Исламске свијести до кризе идентитета", "Мошевац - што је било - било је", "Анатомија једне политике", "Ера тероризма у БиХ", "Босна - Земља Страха и Мржње", "Тероризам у Аустрији", "Хрватска криминална хоботница" и "Слуге транзиције и комунизма". Објављивао је анлизе, коментаре, и студије на Руском, Арапском, Њемачком и Енглеском језику. Био главни актер познате политичке ,"Афере Мошевац" од 1984.-1989. године. Од 1989. до 1992. године као новинар-уредник у београдским дневним новинама "Политика Експрес", објављивао фељтоне из сфере политичких односа, са нагласком на кризу идеологије и политичког система социјалистичког самоуправљања Написао је стотине есеја, коментара и анализа о унутрашњој и вањској безбједности. Члан је Редакције Научног магазина "ПОЛИТЕИА". Факултета политичких наука у Бањалуци, Уредник издања из области друштвених односа и безбједности за издавачку кућу Филип Вишњић из Београда. Био Секретар и Предсједник Скупштине општине Маглај и обављао посланичке дужности у Скупштини Зе-До кантона у Парламенту Федерације БиХ. Уу септембру 1987. године, организовао први и једини митинг у Босни и Херцеговини, подршке угроженим Србима са Косова. Од децембра 2000. до јануара 2001. као Предсједник Скупштине општине Маглај, из (насилно заузетог у септембру 1995.) великог српског села на Озрену, Бочиња иселио 1500 муџахедина и у току те 2001. године вратио више од 1000 становника српске националности у властите куће у Бочињи.