“Да ли је пресуда Караџићу била очекивана? Може ли се сматрати успјехом адвокатског тима што није добио доживотни заатвор? Како ће реаговати бошњачка страна у БиХ? Да ли ће ова пресуда допринијети помирењу или напротив? Какве ће имати посљедице по РС? Има ли Караџић шансе да дочека слободу, с обзиром на висину казне и своје поодмакле године? Је ли пресудом која је одбила седам геноцида скинута анатема са РС? То су углавном питања која ових дана постављају новинари и несумњиво су значајна.
Међутим, готово нико не поставља суштинска питања: Зашто је Караџић уопште оптужен и да ли је његова кривица доказана? Зашто је формиран и како функционише Хашки суд за ратне злочине? И власт и опозиција, а затим и новинари и јавност у СРЈ/Србији и РС одавно су признали тај суд, прихватили да траже, хапсе и испоручују оптужене, отворили канцеларије за сарадњу са овом институцијом која формално дјелује под окриљем УН. Прича је чак почела у моменту када СРЈ и није била чланица УН, па је нису ни обавезивале одлуке СБ. Сво српско накнадно негодовање да је то политички суд, да је то суд само за Србе, да је међу оптуженима незнатан број Бошњака и Хрвата, да су оптужени Милошевић и Караџић, а да је Изетбеговића и Туђмана “смртним случајем” заобишла хашка правда, закашњело је. Кључни корак, свјесно или не, направио је Ђинђић, нешто је пропустио и Коштуница, дио је додао Тадић, а сада се пребацује одговорност на претходнике.
Тако је наметнут и самонаметнут, као неоспоран, интерпретативни оквир унутар кога се критички може говорити готово искључиво о посљедицама, а не и узроцима. И то се увијек оправдава реалношћу неправедних међународних односа, којима се Срби, мали и нејаки, не могу супроставити. Срби из 1918. и 1941. нису били ни бројнији ни јачи, али им то није била препрека да се супротставе свим средствима. Можда су ови послије Милошевића мудрији и радије се позивају на Милоша него на Карађорђа. На сједници владе поводом пресуде Караџићу, говорило се више у емоционалним и моралним него у државним и политичким категоријама. “Прихватамо пресуду, али код Срба ће остати горчина због неправде…”
Таман као да смо до сада вјеровали да је циљ Хашког трибунала задовољење правде, па је поводом пресуде Караџићу суд омануо и ми се разочарали. А сви добро знамо да иницијатор и утемељивач Суда за ратне злочине нису де факто биле УН, него САД као и да су биле главни финансијер Хашког суда за ратне злочине. Уз НАТО и ММФ, који обезбјеђују војну и економску функцију глобалне доминације САД, Хашки трибунал требало је да, све по праву и закону, на доживотну или нешто краћу робију пошаље све непослушне лидере малих, а својеглавих народа. Зато се унапријед могло знати да ће тај ад хок суд за Југославију и Руанду прерасти у сталну “међународну” правосудну институцију. Како то сада примјећују и инострани аналитичари, екс-ЈУ је била полигон за премијерно тестирање тог новог механизма глобалне доминације једине суперсиле.
А циљ у Босни био је да се кривица америчке политике за бошњачке жртве припише Србима. “Православци су предвиђени за злочинце, муслимани за жртве, а католици ће се извући”, рекао ми један добро упућен познаник уочи рата. Почело је Цимермановим охрабривањем Изетбеговића да као слабији уђе у рат са Србима, касније и са Хрватима и са својима, наставило се америчким спасавањем већ поражених муслимана, бомбардовањем српских положаја у Босни и, ево, пресудом Караџићу, а завршиће полусувереним државицама које траже спас у ЕУ/НАТО.
У међувремену САД су систематски опструисале мировне напоре европских посредника Кутиљера, Овена и Столтенберга, како су се касније, један по један, и сами вајкали. У игру је “иза леђа”, био увучен и угледни амерички дипломата Сајрус Венс, који је се из протеста повукао. И то све тако док Брисел није прихватио да је једини излаз интервенција НАТО-а на Балкану, која ће оправдати америчко војно присуство у Европи и послије нестанка “црвене опасности”. Да се не ради о теорији завјере, свједочи нешто нечувено: грађани САД, које не престају да ратују по свијету, изузети су из надлежности Међународног суда за ратне злочине.
Земља у којој је полиција и само незванично изнад закона назива се полицијском диктатуром, па се, консеквентно томе, међународни поредак у коме је суперсила чак и званично заштићена од међународног права, може једино назвати “глобална дикатура ‘свјетског полицајца‘”. Америка ’90-их била је толико безочна да у СБУН тражи и толико надмоћна да добије такву привилегију. Жртве њених ратова за освајање природних ресурса, рушење режима, инсталисање војних база, политичко и економско подјармљивање, добиле су статус колатералне штете. Уз то их је цинично повезивала прољећима, милосрђем, анђелима, хуманизмом и сл. Зато је неко други морао да буде проглашен за кривца за страдања и разарања у БиХ и да замијени Клинтона, Олбрајтову, Перија, Геншера и др. на оптуженичкој клупи у Хагу. Кривица је распоређена: Срби су постали криви 95 одсто, Хрвати – 4 одсто и Бошњаци – 1 одсто. Тако су умјесто виновника оптужене жртве.
Наравно, суђењима у Хагу било је потребно наћи неку правну форму што није било лако. Пошто је искључена одговорност за злочин против мира, који је архизлочин из кога проистичу сви ратни злочини, и тако аболирана муслиманско-хрватска коалиција која је уз благослов Запада извела “грађански референдум” против Срба и натјерала их на оружје, било је већ лакше. Затим је смишљена скандалозна иновација да ће суд радити по законима које ће креирати у току самих процеса. Онда су се добро награђене судије досјетиле да би Срби могли да буду проглашени и за агресоре на властита огњишта. За најтеже казне створили су и потпуно оригиналну дефиницију геноцида, по којој уништење друге националне групе може да буде ограничено на једну општину и од уништења поштеди жене, дјецу, старе и болесне. Најзад, “удруженим злочиначким подуватом” хашке судије су коначно добиле неограничен маневарски простор јер су одговорност за било који српски злочин могли по вертикали да повежу са врхом РС. Колико би тек предсједника САД, по истом критеријуму било осуђено за злочине од Вијетнама, преко Никарагве и Чилеа, до Ирака, Либије и Србије.
Са пресудом генералу Младићу, УН, тј. САД намјерне су да затворе Суд за ратне злочине у екс Југославији и Руанди, запечате хашку верзију најновије историје на овим просторима и оперу своју улогу у њој. То подразумијева и да се мрачна сребреничка епизода, погодите зашто, међународно правно заштити од даљег истраживања. А нама препоручују да се окренемо будућности и заборавимо прошлост, у којој су Срби у два свјетска рата дали огромне жртве, преживјели геноцид у НДХ, у којој су сатанизовани и бомбардовани, у којој им је отета национална и духовна колијевка – Космет, у којој су протјерани из Хрватске, изгубили највећи српски град послије Београда…
Напротив, треба непрестано и њима, али понајвише себи, све то и много више од тога непрестано понављати. Најгоре је да навикнемо на неправду, да јавним ширењем лажи отупимо на истину, да бавећи се фрагментима заборавимо цјелину, и да сви завршимо као “скуване жабе”. Тек у том контексту има смисла говорити о конкретној пресуди Караџићу и одговорити на цитирана питања новинара:
– Само су наивни могли да очекују да ће Хашки трибунал са Караџићем направити изузетак;
– Пресуда неће допринијети помирењу, него напротив;
– Добро је што је одбачен опасни дио тужбе за геноцид у седам општина јер би то премрежило цијелу РС;
– Рачунају се године у притвору и опрашта трећина казне па Радован има шансе да изађе на слободу под условом да доживи десету деценију.
Био сам свједок одбране на његовом суђењу и у припреми провео два сата у разговору са њим. Најмање о суђењу, највише о Српској. Судбина животног дјела била му је важнија од пресуде.
