Људи често воле да кажу како те може повредити само онај кога волиш, онај према коме си најотворенији и најискренији. Наравно да то и јесте истина. То је разлог због ког се када смо повређени љутећи се погрешно одричемо себи најближих, повређени не схватајући какву грешку тада чинимо. Без обзира можда на оправдану љутњу не могу ти бити ближи, бољи или те више волети они који нису као ти. Не могу они који нису наше вере, наших схватања, наших стремљења разумети наше тежње, учествовати у нашим борбама, помоћи у нашим проблемима, патњама или жељама.
Зато се никад не можемо одрицати својих због тренутне повређености. Не смемо заборавити никада да је истина да нас најближи повређују најлакше али они су вредни сваке патње. Онај ко је наше крви, наше вере вреди сваке наше грашке зноја, сваке сузе не дозволимо зато да нам тренутни проблем узме душу. Наш труд и жртву заслужује сваки искрени Србин. Шта тек рећи о оним светосавцима који су се жртвовали за нас. Њима српским херојима се нисмо довољно одужили, ни као држава ни као појединци. Наставимо ли тако да на погрешним темељима градимо будућност можемо бити сигурни да ћемо сутрашњицу уместо поносни дочекати понижени.
Они који раширених руку дочекују непријатеље а затим га грле док пријатеље, браћу и свој народ заборављају, они који своје хероје не поштују или их предају непријатељу а туђе злочинце не осуђују и њихове злочине заборављају немају изгледа на срећу. Такав народ не може имати светлу сутрашњицу. Није то пројекат који су смислили наши издајници или тек тако прихватиле овдашње кукавице и слугани који се данас углавном крију иза имена једне професије – политичар. Не, то је много шири пројекат гурнут оданде одакле зло и долази, план стигао из сумрака запада. Управо ваљда зато што је тамо сунце увелико зашло. Читајући нашег владику Николаја лакше и боље ћемо упознати тај свет.
„Лако је научити животињу, лако је научити простака али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима.“
Владика Николај Велимировић
Ти ненаучени, они без вере и душе тражили су решење и нашли га у лицемерју, превари, сили и новцу. Проблем је што су га они без поноса жељни материјалног богатства и моћи па макар трајала и дан два прихватили. Крајњи циљ запада који нам упорно потурају јесте да Србина буде срамота предака да га убеде да је љубав ка Отаџбини превазиђено осећање, да је одбрана слободе и вере примитивизам. Какви смо ми то људи ако заборавимо своје ђедове ако њихову неизмерну љубав ка вери, народу и Отаџбини у коју су уградили своје сени називамо назадном, превазиђеном, примитивном. Наставимо ли да се понашамо тако можда ћемо и моћи себе звати неком врстом људи додуше бескичмених који пребивају на овој планети, али се сигурно више не можемо звати Србима а још мање светосавцима.
Неко је некад рекао да је „човек разумна животиња“. Дуго након тога кроз историју човек је покушавао да докаже да су људи ипак на вишем нивоу и нису само животиње. Данас посматрајући запад можемо да приметимо да једино што није тачно у том покушају дефиниције човека је онај део који се односи на разум. Није наше сечање на претке њихову веру, храброст, част и борбу зато да би позивали на нове жртве или ратове, то је лаж. Па нису наши стари ишли у рат да отимају туђе, освајају друге, да пале нечије светиње или убијају невине. Такво понашање је одлика оних неразумних животиња у људском облику са запада.
Не, Срби су увек ишли само да би бранили своја огњишта, чували свету земљу, штитили своју породицу и свој народ. Једино учећи од њих, од тих искрених светосаваца можемо успети да сачувамо своју слободу, свој мир, своја огњишта. Док траје мир учи се о вери и части, онда кад крену да ти одузимају слободу чашћу и вером у души се брани народ, слобода, Отаџбина. То је једина нада да наши потомци имају будућност без окова. Морамо знати да будемо поносни зато што смо Срби то није ствар гордости то је ствар опстанка. Само не заборавимо да се част, храброст и понос не може стећи а још теже сачувати без вере.
Можда понешто од тога можемо научити од Лујзе, жене и мајке рођене као припаднице другог народа али жене која је своју душу испунила православљем. Па и онда када је изгледало да губи све да наде нема за њу као жену и мајку није одустајала није губила веру. Научивши од свог супруга како се бори, успела је управо том снагом и вером оно што је деловало немогуће. Крилатица њеног мужа српског хероја која данас попуњава простор на билбордима војске Србије а која ће једног дана са билборда успети да се усели у срца Српске Војске:
„Ко сме, тај и може, ко је храбар, тај иде напред.“
Војвода Живојин Мишић
Њу је водила кроз живот без обзира на његову суровост. Смела је и могла, била довољно храбра да увек настави напред. Како и не би кад је своју душу испунила православљем. Такво срце више не зна за страх и предају. Не смемо заборавити никад чињеницу да какве год сада сносимо последице узроци су увек били у нашим рукама а још више у души. Ако нам се некад и учини да оно што се дешава нисмо заслужили то не значи да не треба да се даље боримо за оно што је још увек у нашој моћи. Само ћемо за веру и борбу бити и награђени. Предајом добијамо оно што смо заслужили – бивамо препуштени ономе ко нас је победио.
СЛОБОДА
Смејали се робови
Слободном човеку
Сажаљевали робови
Човека што се бори
Чудили се робови
Како човек може да воли
Слободу
Владимир Златић
Како ономе ко је навикао да пузи објаснити чему заиста служе ноге, колико је важно и лепо усправно ходити и пуним плућима живот дисати? Како некоме коме је перспектива прашина и каљ објаснити колико је лепо поглед усмерити ка небу и сунцу? Лујза је иако удовица којој су Немци већ убили сина Александра а не знајући судбину сина Радована у немачком логору гледала је напред. Борила се за оно што је још увек у њеној моћи. Испуњена вером видела је сунце и тамо где други не виде ништа сем прашине у којој се налазе па једини излаз виде у предаји.
За трећег сина Војислава кога је у Бањичком логору чекало стрељање борила се оружјем које је имала и које јој нико није могао одузети – вером. Како је касније причала унука Живојина и Лујзе Мишић, Војислава Шипка, отишла је храбро у команду немачке војске у Београду и захтевала да јој пусте сина речима:
„Мој супруг, Живојин Мишић, је пустио Поћорека да се, иако поражен, врати кући са војним почастима. Већ сте ми једног сина убили, а за судбину другог у заробљеништву не знам.“
Награђена је за своју веру и храброст, успела је. Није случајно Живојин Мишић Лујзу иако немачко-француског порекла три пута просио. Одбијан јер је била јединица а он официр који се сели из места у место није одустао. Како је осећао народ, војнике и војевање осећао је и чисто и неискварено срце његове Лујзе. Када јој је још то срце испунио светосављем показало се колико војвода Мишић ни у животном избору сапутнице није погрешио.
Последње речи пре него што је своје велико српско срце препустио Господу биле су упућене управо породици којој се извинуо јер им не оставља ништа осим часног имена. Живео је онако како светосавац мора да живи. Управо онако како је захтевао од своје Лујзе и од својих најмилијих а искрено веровао и надао се и од својих Срба. Није започињао ништа што није био спреман да уради до краја како треба, часно, поштено, без задршке и са пуно вере. Дајући себе искрено свом душом није грешио. Волео је своју породицу и своју Лујзу и чинио све да буду срећни. Знали су то, осећали и вратили му тако да је могао само да се поноси са сваким од њих. Супруга је знала да је жена српског војводе и хероја и у складу са тим и живела.
Одужила му се за сву љубав настављајући да часно носи његово презиме борећи се, живећи и васпитавајући децу онако како их је и отац учио. До краја храбро, поштено и одано свом народу и својој Отаџбини. Како се понашао према породици војвода Живојин Мишић је не жалећи себе веровао и у Србију и српство. Супруга Лујза и породица су показали да су били достојни љубави часног оца, официра, Србина. На нама је да и ми покажемо да смо достојни вере коју је такав херој имао у нас и своју Отаџбину и да ћемо и ми знати да му се одужимо.
