ЗАШТО РАДИТИ?
Често човек, макар и најискренији трудбеник на неком делу, постави себи питање: “Зашто ово радим? Има ли смисла?“ Наравно, таква питања нарочито постављају они који раде на националном пољу. Јер, године пролазе, а Србија се не диже у слободу, него је, свим силама, гурају у ропство горе од турског – ропство НАТО-у и његовим домаћим слугама. Србији, земљи коју је основао Свети Сава, као меру и проверу „слободе и демократије“ нуде „ЛГБТ права“ и „геј параде“, а тридесет хиљада људи годишње умре више него што их се роди. Уместо да нам савезници буду они који нас, по мери својих снага, помажу у свему – од обране Косова и Метохије у саставу Србије до економије, наши властодршци се окрећу убицама и злочинцима који су ову земљу разорили осиромашеним ураном, и због који смо народ са највише малигних болести у Европи. Бориш се, трудиш се, сведочиш – и шта? Куда идемо? Зар нам је пут заиста пут у ропство Вашингтерне и Брисела? Некад човеку на памет падну стихови Дисови: “Подиго сам руку своју с обарача вечна мрака, / нема смисла реметити бесмисленост у свом току“…
А онда, изненада, појави се вест која ти мења поглед на ствари. И ти читаш, и кажеш: “Значи, ипак има смисла…“
У СТРАХУ СУ ВЕЛИКЕ ОЧИ
Што би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем: “Јачање утицаја Русије у Србији доводи до окретања младих национализму и покушаја дискредитације европских интеграција, оцењено је данас у дебати о “Јачању руске меке моћи у Србији” коју је организовао Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС). Учесници дебате указали су и да у Србији делује око 110 разних руских и проруских организација, удружења, странака, портала… од којих се за већину њих не може наћи ко их и како финансира и која им је структура. Директорка ЦЕАС-а Јелена Милић је рекла да је циљ тих организација да “дискредитују процес европских интеграција” као и да “злоупотребљавају концепт цивилног друштва да би га уништиле”. “То што су руски пионири у земљи агресивни не би требало да нас уплаши”, рекла је Милић додавши да те организације својим деловањем негирају залагање за “поштовање људских права, демократске вредности, слободу медија…” Директорка Иницијативе младих за људска права Анита Митић је навела да је после скоро две деценија рада невладиног сектора са младима у Србији приметно да се све већи број њих окреће национализму и десничарској реторици. Када се организује акција како би се показало да нико није одговарао за масовну гробницу у Батајници крај Београда одазове се мали број људи, а на неком скупу против НАТО има их “на хиљаде и хиљаде”, рекла је Митић. На дебати је указано и да је велики број младих, рођених 1995. и касније, који су конзервативнији од својих родитеља у односу према суседима, а “највећи непријатељи су им Албанци”. Наведено је и да се 77 одсто младих који су обухваћени студијом ЦЕАС-а о “Јачању руске меке моћи у Србији” залаже за увођење руског законодавства у Србију.“(1)
Кажу да се бивши амерички дипломата у Београду, Кирби, својевремено такође жалио како је САД уложила огромне паре у своју „меку моћ“ у Србији, много више од Русије, и да опет сви воле Русе, а нико Американце.
А НАТО слуга Вучић изјављује како не смемо никако себи допустимо да се јуначимо и бијемо поново, и како морамо мислити о будућности и фабрикама, а не о прошлости и јунаштву. Тек сад смо стекли „углед у региону“ и зашто сад да то трошимо, поручио је он. (2)
Тако је овог негдашњег „јуношу“, кога је и Шешељ морао да смирује због екстремизма на линији „Карловац – Карлобаг – Вировитица“, ухватила рајинска паника, ваплоћена у изреци: “Покорну главу сабља не сече.“ Истовремено, његове су речи јасан доказ свести да се у Србији буди ново јунаштво, нови отпор, нови презир према тиранији.
О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Реч је о нечему веома једноставном – млади људи су искрени, чисти, неупрљани компромисима са светом пуним ругобе; они су неконформисти, и не желе да прихвате оно што им Систем намеће. И у томе је суштина привлачности Русије у земљи у којој је прича о ЕУ интеграцијама постала обавезна као некад марксизам. Марксизам је у Брозово доба био обавезан предмет у свим школама, и ђаци су га мрзели и нису хтели да уче. Тако је и сада – прича о САД и Европи као узорима демократије је младима одвратна, јер им је јасно ко стоји иза те приче и колико пара узима за ту причу; наравно, памте и НАТО бомбардовања Срба 1995. и 1999, виде и монструозну стварност деловања америчких господара и њихових ЕУ слугу на Блиском Истоку и свуда у свету. Сви знају за Асанжа и Сноудена. Зато им је Русија својеврсни узор слободе и борбе за правду у свету сенилног варварства Империје Вашингтон-Брисел. И срце их вуче ка тој правди и слободи.
Тако је вековима било на овом простору.
Тако је било и кад се Црна Гора, мала, али јуначка, дизала против Турака кад зове Петар Велики. Тако је било и кад су млади Срби гинули у партизанима, верујући у Словенску Русију, а не у ГУЛАГ и Голи оток.
И не треба се плашити руског утицаја.
Ево примера како руски утицај на младе може бити благотворан у ширењу свести о неопходности поштовања права националних мањина.
ОЧУВАЊЕ МАЛИХ НАРОДА
Пописом из 2002. установљено је да у Русији живи 140 националности и 40 етничких група. Чујмо само музику имена бар оних народа чијих припадника има преко 400 хиљада: Руси, Татари, Украјинци, Башкири, Чуваши, Чечени, Јермени, Јакути, Кумици, Ингуши, Лезгини, Мордвини, Авари, Белоруси, Казаси, Удмурти, Азербејџанци, Маријци, Немци, Кабардинци, Осети, Даргинци, Бурјати…Свако од ових народа има право на своју веру, на заштиту сопственог начина живота и морала…Није ту било никаквог америчког „лонца за топљење“ који људе и народе претвара у безличне потрошачке животиње. Није, никад, у Русији било ни „права“ да се иноплеменици лове као животиње, што се у Аустралији упражњавало све до двадесетих година 20. века, јер су тамошњи дарвинисти веровали да Абориџини нису „прави“ људи, него прелазна врста између људи и мајмуна.
Савремена руска држава настоји да сачува сво богатство својих етноса. У Русији живи низ народа угро-финског порекла, међу којима су, поред поменути Мордвина, Удмурта, Маријаца, и Коми-Зирјани, Коми-Пермјаци, Карели, Вепси ( 8420 становника ), Ханти ( 28678 становника ), Манси ( 11432 становника ), Ижори ( 372 становника ), Воти ( 73 становника )…Ту су и Финци, Мађари, Саами, Естонци, Сету, Ливонци…Руси ове народе нису на силу русификовали:“У Републици Карелија иде се ка усавршавању законодавства с циљем да се заштите интереси малобројних староседалачких народа. /…/Законом о култури дат је приоритет развоју културе ових народа. /…/То није случајно, јер Карели чине само 10%, а Вапси мање од 1% укупног становништва.“(3)
Наравно да је било асимилације, и претапања у Русе. Али, без насиља, и без чудовишних експеримената, какав је отимање деце Абориџинима да би били претварани у „вишу расу“.(4) Савремена руска држава је узор бриге и пажње према својим народима и националним мањинама, истинске верске толеранције и нексенофобичности. И томе би наша омладина могла да се учи од Руса, а не од оних који су Индијанце и Абориџине истребљивали као дивље звери.
ЛИЧНА САТИСФАКЦИЈА
Наравно да сам срећан кад видим да млади Срби знају ко смо, шта смо и куда идемо. Наравно да ми је драго кад видим да Русија постаје оно што је увек била у свести нашег народа. Што се мене лично тиче, драго ми је да моје текстове са Фонда коментаришу другосрбијански медији, попут оног сајта чији је spiritus movens новинар чији су текстови, по дубини и речнику, слични написима по клозетима на аутобуским станицама (намерно не стављам линк ка том сајту –то би им била сувишна реклама). Мржња и немоћни бес другосрбијанаца су за жаљење, али су, истовремено, и доказ да се Истина не може сакрити.
Зато, дакле, и само зато – борба се наставља. Сетимо се нашег великог Учитеља, Фјодора Михајловича Достојевског: „Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: ‘сам човек на бојишту није ратник’ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: ‘Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!’ итд, итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе корист, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају.” („Пишчев дневник”, фебруар 1877).
Или, како рече Његош – „прегаоцу Бог даје махове“.
УПУТНИЦЕ:
1.http://www.nspm.rs/hronika/jelena-milic-u-srbiji-deluje-oko-110-proruskih-organizacija-udruzenja-portala-a-77-mladih-se-zalaze-za-uvodjene-ruskog-zakonodavstva-u-srbiju.html 2. http://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-necu-da-srbija-bude-bilo-cija-kolonija/2qq3mbn
3. Гуља Перовић: Национачни састав становништва Руске Федерације/ Земља са више од сто народа; Гуља Перовић:Угрофинска група народа/ Једно од седам чуда Русије, Русија данас,бр.7-8/2010, стр. 27
- О томе страшном неделу „високоцивилизованих белаца“ види:http://afirmator.org/pavle-martinovic-prikaz-knjige-u-zemlji-aboridzina/
