Када је и званично потврђено да ће отварању Ферхат-пашине џамије у Бањој Луци, познатије као Ферхадија, присуствовати турски премијер Ахмет Давутоглу, код организатора скупа, а првенствено у органима безбједности, упаљен је „црвени метео аларм“. Разлога за бојазан да би се током свечаног отварања џамије саграђене 1579.[1] године, а порушене током рата у Босни, могли догодити инциденти или већи нереди, било је на претек. Најављена церемонија отварања многе је подсјетила на постављање камена темељца за ову џамију 7. маја 2001. године, када је у Бањој Луци дошло до нереда које је изазвала група од 4000 демонстраната који су каменовали окупљене Бошњаке, запалили аутобусе којима су допутовали у Бања Луку, и сукобили се с полицијом. Такође, напад на премијера Србије Вучића у Поточарима, у јулу мјесецу претходне године, током обиљежавања двадесетогодишњице трагичних догађаја, још нерасвијетљен од органа правосуђа БиХ, није могао бити заобиђен као разлог за бригу, у смислу могућег „реванша“ Срба у Бањој Луци. Сем тога, церемонији отварања присуствовали су највиши званичници Српске и БиХ, представници међународне заједнице и комплетан дипломатски кор, као и и 270 акредитованих новинарских екипа, што је значило да су припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске имали пуне руке посла. Међутим, отварање Ферхадије протекло је без икаквог инцидента, у опуштеној атмосфери која је била видна у граду на Врбасу.
На платоу испред џамије, окупило се више хиљада гостију. Предсједник Републике Српске Милорад Додик, иако је био најављен као говорник, није се обратио у официјелном дијелу церемоније, што је објаснио мишљењем да је ово, прије свега, вјерски догађај. Акценат, рекао је, треба ставити на ставове вјерских званичника изнесене у Бањалуци. “Најбоље би било да политичари данас нису ни говорили, али очигледно је да без њих не може”, нагласио је предсједник Српске. На кога је мислио? На онога чији је говор изазвао бројна реаговања – на премијера Турске у оставци, Ахмета Давутоглуа, који је дан раније дао оставку, што је била кулминација његових неспоразума са предсједником Турске Ердоганом, који га је перманентно оптуживао да је амерички човјек и да је у спрези са завјереницима. Шта је Давутоглу тачно рекао?
Давутоглу је у свом 40-минутном говору истакао важност отварања Ферхадије, али није пропустио и то да спомене Алију Изетбеговића, поручивши да ће БиХ бити онаква каквом ју је он замислио, да су Турци “били овдје, да су сада овдје и да ће бити заувијек”. “Када неком у Сарајеву крв крене на нос, у Турској крв иде из жиле куцавице. Када се овдје оштети камен џамије у Турској је земљотрес”, истакао је Давутоглу.[2]
Да ли је Давутоглу говорио метафорички или је најавио политику Турске на Балкану, која се може сажети у „били смо овдје, сада смо овдје, бићемо овдје заувијек“? Када се упореди оно што је Давутоглу изнио у својој књизи „Стратегијске дубине“[3], са потезима које повлачи званична Турска, прије ће бити да се ради о вањској политици, општеприхваћеној од политичког врха Турске, чија платформа ће остати актуелна и након Давутоглуове оставке. Наиме, у поменутој књизи Давутоглу објашњава да би за пројект обнове утицаја Османског царства, односно данашње Републике Турске као његовог насљедника, као „грађевински материјал“ послужило муслиманско становништво појединих регија.[4] Он Бошњаке и Албанце сматра за два „темељна и традиционална ослонца османско-пантуркистичке политике на Балкану“. Давутоглу простор који се протеже од Бихаћа, преко Федерације БиХ, затим Рашке, Косова и Метохије, Албаније, Македоније, Кирџалије до Тракије, сматра за коридор које је од велике важности за Републику Турску. Овај простор је раније дефинисан као зелена трансверзала. У својој књизи Давутоглу описује три концентрична геополитичка круга, односно турске интересне сфере. У „Унутрашњем кругу“ се налазе Република Србија (Косово и Метохија), Република Албанија и Република Македонија; у „Средишњем кругу“ су Република Србија, Република Грчка, Република Бугарска и Босна и Херцеговина; док „Вањски круг“ чине Република Хрватска, Република Мађарска и Република Румунија.[5]
Када се Давутоглуове тезе имају на уму, распоред потеза Турске, сарадња са Саудијском Арабијом и Катаром, као и конфронтација са Русијом, никога не чуди. Коначно, реализација стратегијске дубине захтијевала је стварање политичко – територијалних претпоставки. Политичке су остварене, а по свему судећи слиједе и територијалне, што се може закључити не само на основу доктрине неоосманизма, већ и по изјави Ердогана од 15. 09. 2012. године, која је дата у Сарајеву, и остала прилично незапажена. Ердоган је рекао да ће Турска на Сарајево гледати „оком срца и оком љубави“[6]. Посматрајући Сарајево са околних брда, Ердоган је био еуфоричан, али порука је јасна. Сувишно је подсјећати на дугогодишњу пријатељску везу Ердогана и Бакира Изетбеговића.
То треба имати у виду када се читају Изетбеговићеве поруке које су софистициране, интелигентне, којима се континуирано указује на судбину Срба који стану на пут „држави БиХ“, односно „стратегијској дубини“. То што Сарајево не поштује принципе ЕУ, што се види и кад је ријеч о резултатима пописа становништва и механизма координације, у ЕУ као да никога не брине. Изетбеговић отворено и систематски опструишу пут БиХ у ЕУ и уопше му није стало до ЕУ, већ једино да БиХ постане власник војне имовине и оба ентитета.
Намјера Турске је да се „угнијезди“ на Балкану куповином компанија, политичара, челних људи у полицији и војсци. Не треба губити из вида да Турска има способну обавјештајну службу и да води обавјештајне службе туркофонских земаља. Симпатије према Турској у БиХ, на Косову и у Албанији су велике. Политичка и економска доминација Турске на Балкану Русији на овом простору затвара врата. Уједно, отвара се пут према Украјини и Закавказју, гдје је Анкара већ извела „показну вјежбу“ анимирајући Азербејџан да „опипа пулс“ Јерменима, односно Москви. Турска својим уласком на Балкан умјесто ИСИЛ-а (којег центри моћи припремају за будуће активности против Русије) реализује процјену да би упади ИСИЛ-а на Балкан били контрапродуктивни, јер би се џихадистима земље Балкана оштро супротставиле, а супротставила би се и ЕУ, која је почела благонаклоно гледати на Србе као на савезнике. Све нам је то поручио Давутоглу у Бањој Луци ријечима да су Турци “били овдје, да су сада овдје и да ће бити заувијек”.
[1] Ферхат-пашина џамија (Ферхадија) је саграђена од откупнине којом је глава Херберта VIII Турјашког (њем. Herbert VIII Auersperg) њемачког кнеза, откупљена од босанског санџак-бега Ферхат паше Соколовића, по којем је и добила име. Херберт Турјашки је погинуо у бици са Османлијама на Будачком пољу 1575. године, када је са мањом личном гардом покушао да разбије турски одред. Глава му је одрубљена и предата султану у Истанбул. Главу је родбина Турјашког откупила за велику своту.
[2] http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=200604
[3] Давутоглу, Ахмет: Стратегијске дубине – међународни положај Турске, Службени гласник, Београд, 2014.
[4] Дарко Танасковић: Неоосманизам – повратак Турске на Балкан, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2010.
[5] https://hr.wikipedia.org/wiki/Neoosmanizam
[6] http://vijesti.ba/clanak/105601/turska-ce-na-sarajevo-gledati-quot-okom-srca-i-okom-ljubavi-quot
