У пространом ватиканском здању вечног града, завод Св. Јеронима најхрватскији је од свих института. Краљевина Југославија није жалила ни труда ни новца, да та институција украшена њеним грбом као научно-истраживачка, репрезентује нову заједничку државу.
Иако је Ватикан све време рата 1941.- 45. номинално имао дипломатске односе са југословен ском владом у Лондону, нико није прстом мрднуо, када је на згради Св. Јеронима осванула фашистичка шаховница, за коју одмах рекоше да је „повиестни хрватски грб“!
Чим уследи капитулација фашистичке Италије, почеше прве припреме за збрињавање фашиста Европе, па се под будним ватиканским погледом нађе и њено чедо, НДХ.
Влада у Загребу именовала је за „саветника“ при СВ. Столици свештеника Крунослава Драгановића, ректора загребачке РКЦ богословије, те он после детаљних разговора са блаженим Алојзијем Степинцем, метрополитом Загребачким и целе НДХ, крену у своју деликатну мисију.
Крунослава службено примa државни подсекретар Ђовани Батиста Монтије (потоњи папа Павле VI), ускоро добивa и сагласност папе Пија XII, да се службено усели у завод Св. Јеронима, док Ватикан и даље одржава дипломатске односе са југословенском владом у Лондону. (напомена – искрена католичка „необавештеност“ на делу!)
Истовремено је Драгановић и службени представник „Црвеног крижа НДХ“, те је у тој функцији већ организовао посету „међународне делегације Црвеног крста“ у логор Јасеновац, како би се зауставила кампања југословенске владе, о хрватском геноциду.
Драгановић је уз помоћ ватиканских чиновника успео да из Загреба у завод пребаци 500 килограма злата, као део опљачканог српског и јеврејског богатства. Зато ће га у Ватикану одмах прозвати „златни“, не марећи уопште за порекло тога злата!
Вредно је прионуо на посао, и ускоро је створена колонија будућих „хуманитараца“ за спасавање истакнутих злочинаца, од суда и заслужене казне.
Упознати са овим активностима, Британци и Американци у мају 1945. године отварају границу окупационе зоне у Аустрији, и омогућавају да око 100 000 хрватских фашистичких војника и разних дужносника доспе до сабирних логора, а међу њима и поглавник НДХ Анте Павелић.
Под маском „функционера Црвеног крста“ али и „душобрижника РКЦ“, снабдевен америчким дозволама, Крунослав Драгановић слободно крстари овим логорима и сакупља истакнуте хрватске фашисте који су на југословенским потражним листама, због организовања геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, у НДХ.
Американци и Британци суочени су са захтевом совјетске окупационе команде, да из сабирних центара у Аустрији и Италији пошаљу многобројне немачке и колаборационе злочинце, истакнуте стручњаке у злочиначким експериментима над совјетским интернирцима и заробљеницима. Достављени су њихови идентификациони подаци и сабирни центри у којима се налазе. Зато команда USFA (окупацине трупе) договара са ватиканским комитетом „хуманитараца“ које координише бискуп Алојз Худал (духовни вођа немачке заједнице у Италији, ректор Теутонског института при цркви Св.Марије у Риму), да Ватикан збрине све који су угрожени.
Ватикан је пристао да прихвати све оне које као приоритет сами Американци и Енглези допреме до њиховог прихватног центра, и тако из сабирних центара нестају управо она лица са совјетских потражних листа.
Знајући за већ развијену активност Драгановића, Худал се ослања на његове везе и створене сарадничке центре. Тако Ватикан постаје сигурна фашистичка кућа, а Драгановић један од кључних актера у овој деликатној операцији. Драгановић је успешно пребацио седамдесет истакнутих злочинаца, нацистичких сарадника из Совјетског Савеза, али и део команде колаборационистичке армије генерала Власова!
Договорено је, Америланци и Енглези да „жмуре“ за оне фашисте који из сабирних центара стижу у РКЦ самостане као сигурне куће, а Драгановић ће организовати њихово даље „исељење“ у Јужну Америку.
Худал је осмислио „пацовску линију“, која је тако функционисала да ватиканска канцеларија за избеглице изда уверење „бегунцу“, са којим од Међународног комитета Црвеног крста добије избеглички пасош („Нансенов пасош“).
Тај се пасош потом користио за издавање визе при уласку, у унапред договорену државу.
Овим каналима истакнути нацистички научници доспели су у САД, а чланови њихових породица придружиће им се у америчкој операцији названој „Спајалица“!
Да сакрију ове активности Ватикана, амерички и британски стручњаци за дезинформације лансирали су успешну причу о постојању нацистичке организације „ОDESSА“, која само организовано пребацује истакнуте нацисте из саме Немачке!
Чак је и Симон Визентал поверовао у ову причу, и био сарадник на сценарију истоименог филма, рађеног по књизи Фредерика Форсајта.
Тек ће радови Лофтуса и Аронса, открити сву прљавштину Ватикана и службене политике САД и УК у збрињавању нациста и европских фашиста, који одмах почеше да раде на пројекту будућег обрачуна са Совјетским Савезом, тачније, данас са Русијом.
Пример Анте Павелића, видно открива сав цинизам у наводној „потрази“ за тим монструмом.
Тадашњи амбасадор Југославије у Лондону Љубо Леонтић, још у јулу 1945. године службено обавештава британски Форин офис да се Анте Павелић налази у сабирном центру у зони британске армије, а већ у августу те године даје додатну прецизну информацију, да је Павелић у Клагенфурту!
У одговору британског Форин офиса, тврди се да га они не држе у сабирном центру већ да имају сазнање да је у рукама Американаца, у Салцбургу!
Упознат са овим сазнањем, Драгановић у међувремену завршава смештај у ватиканској летњој резиденцији Кастелгандолфо у околини Рима, где ће Павелић бити све до 1947. године када спокојно одлази у Аргентину, пасошем те државе.
Бројне су књиге написане о тим пацовским каналима, писци су разне теорије елаборирали, али ниједан редак нико не написа о ноторној чињеници да је златом опљачканим од Срба и Јевреја у НДХ, заправо финансирана кампања збрињавања европских злочинаца, у организацији Ватикана као сигурне куће.
Утамањени у фашистичким хрватским логорима, мртви власници после слома фашизма нису могли потраживати своје злато, које је делом завршило у трезорима Швајцарске банке (више од 2400 килограма злата и драгоцености), а део у Ватикану (500 килограма злата).
Влатко Мачек, председник ХСС, крећући 6. маја 45. у емиграцију у колони са Павелићем, понеће и сам 2000 златника отетих од Срба и Јевреја, да успут трошкари, док заговара обнову независне Хрватске, код британских и америчких демократа.
Када је 1946. године, у фрањевачком самостану на Каптолу (Загреб), у средишту РКЦ откривено 36 сандука са опљачканим златом и драгоценостима, упућени тврде да је златна маршалска звезда бравара Јосипа, украшена драгим камењем, одмах била поклон Загребачке надбискупије, само да се не шири скандал!
Напор Мачека и вајара Мештровића биће крунисан стварањем Хрватског одбора у емиграцији, који уз помоћ РКЦ успева да окупи радну групу за разбијање заједничке државе Југославије. Чинили су је појединци из Матице Хрватске, Хрватског књижевног листа, Лексикографског завода у Загребу и Савеза комуниста Хрватске.
Први успех им је познати „брионски пленум“ као почетак „демократизације државе“, а већ после неколико месеци догађа се и спектакуларни повратак свештеника Крунослава Драгановића у Југославију.
Уместо затвора, ратни злочинац је мирно наставио да обавља посао предавача у сарајевском „сјеменишту“ (РКЦ средња верска школа) смештеном у надбискупији Врхбосанској, ту где је још 1900. године ударен темељ хрватског клерикализма, који је и изнедрио усташе, као најмонструозније злочинце у Европи!
Рециклирање ватиканског пројекта „лијепе наше“ почело је као млинови господњи, споро али темељито, док је процес борбе против „великосрпског хегемонизма“ у авнојевској Југославији узимао све видљивијег маха.
О српском и јеврејском злату било је забрањено и питати, а камо ли писати!
Напомена: израз „пацовска линија“ настао је у време једрењака, јер су до врха јарбола водиле плетене лествице по којима су се при бродолому упорно пењали пацови. Врх јарбола најчешће је последњи тонуо.
_____________________________________________________
Штакор – хрватски назив за пацова.
