“Европа је данас крхка и слаба и није слободна из разлога што је слобода повезана са истином, а у Европи је данас забрањено говорити истину…. Ипак народ Европе се буди и прегрупише а стубови сузбијања истине се полако криве и почињу да пуцају. Народ Европе полако схвата да је његова будућност угрожена, да су угрожени послови, безбедност и миран живот…. “[1]
Након Хладног рата поново над Европом кружи дух немира и осећај несигурности и страха, који неће донети никоме добро. То народи Европе у свим државама осећају све више кроз смањење личне безбедности, повећање опште несигурности и кроз пад животног стандарда. Након убрзаног и неоправданог ширења НАТО, водеће силе Запада поред Блиског истока изазивају кризе и ратове у срцу Европе. Постепено интензивирање Украјинске кризе и подршка војној опцији и режиму Украјине у нападима на Новорусију и заговарање даљих припрема за војно решење за Крим јесу веома опасни потези САД и водећих држава ЕУ, који могу довести до несагледивих последица по мир у свету.
Осим Украјинске кризе, стратези Запада заговарају и нова кризна жаришта дуж повучене линије сукобљености интереса водећих држава Запада у походу на Исток. Перманентна криза и рат у Украјини треба да удаље Европу од Русије и успоре развој и стабилност Руске Федерације, кроз спровођење економских санкција. Те санкције имају за циљ снижавање социјалног прага становништва у Русији, развијање противречности и изазивање предпоставки за поделе у друштву и за разбијање Руске Федерације на више самосталних држава. Такође, на тај начин желе се успорити интеграције и сарадња држава на евроазијском простору. Логика стратега Запада да се САД требају мешати у све кризе у свету препознатљива је и у изјавама водећих политичара: Тако је и Хилари Клинтон рекла “Америка не може сама да реши горуће проблеме, а свет не може да их реши без Америке.”[2]
КРИЗЕ НА ЕВРОАЗИЈСКОМ ПРОСТОРУ
Преко миграната и Украјинске кризе САД намеравају да изграде предпоставке да и даље контролишу ЕУ у економском, безбедносном па и политичком смислу, како би пребазирале додатне војне снаге и ојачале непосредно војно присуство у Европи. САД поред Европе и даље интензивирају кризе и ратове на Блиском истоку и не дозвољавају процес стабилизације држава, чији режими нису по њиховој вољи. Одржавају у тим државама модел перманентне кризе и обезбеђују услове за бизнис компанијама са Запада.
Кроз управљање кризама на евроазијском простору САД преко НАТО и ЕУ настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односимa. Истовремено намеравају да преко смањења БДП од нафте и гаса, изазивају социјалне тензије и незадовољство у већим градовима Русије, како би то унутрашње незадовољство расло и постало плодно тло за унутрашње противречности, сукобе па и смену актуелне извршне власти, пре свега председника Владимира Путина јер својим угледом и харизмом поприма све више симпатија и на Западу.
Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе НАТО, пре свега САД и Велика Британија, ће настојати да повећају базирање снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији, Бугарској и у другим државама Југоисточне Европе. Такво агресивно деловање администрације САД, бирократије ЕУ и НАТО препознато је у народу у већини европских држава, првенствено Мађарској, Чешкој, Шпанији, Грчкој, Француској и Немачкој.
Питање је дана када ће то постати под притиском јавног мњења и политика власти, као што је то сада у Мађарској. Премијер Мађарске је пример трезвеног понашања и одговорног односа према националној безбедности, без обзира на притиске које трпи од САД и водећих држава ЕУ. “Даме и господо, данашњи непријатељи слободе су обучени у другачију одору од оне коју су имали ранији империјални владари… Они користе другачији низ алата којим намеравају да нас потчине, да нас заробе и да нам узму слободу и ако нас не скупљају у концентрационе логоре нити шаљу тенкове да окупирају наше државе. њихова данашња артиљерија су уцене и претње….[3]“
Подршка албанском екстремизму и пројекту “Велика Албанија”, од стране САД и Велике Британије биће и даље изражена, као и до сада у погледу чланства у међународним организацијама па чак и у УН. Условљавање Србије око даљег придруживања ЕУ, наставиће се и даље кроз захтев за суштинско признање независности лажне државе Косово, прихватање евроатланских интеграција и стално удаљавање од Русије. На тај начин САД желе да кроз контролу власти и неоколонијални положај “државица” на Балкану што пре тај простор у целости ставе под контролу ЕУ и НАТО.
Сада су скоро сви режими у државама Балкана, под значајним америчкм утицајем и притиском. Једино Република Српска и Србија, пре свега народ, већински су опредељени да своју будућност и судбину граде ван НАТО-а и овакве ЕУ, која је у суштини тамница за слободне државе и народе и инструмент за неоколонијални однос према неразвијеним и малим државама. То потврђују сва објективна и најновија истраживања јавног мњења, која немају одјека у медијима на ваљан начин.
Режим у Србији резултате гласања на изборима 24. априла 2016. покушава да прикаже као референдум народа о приступању ЕУ а познато је да ни једна власт до сада није смела да распише референдум о том судбоносном питању за српски народ. Власт у Србији зна да на том путу тзв. “европских интеграција” треба суштински да се одрекне Космета, Републике Српске и Русије, како би испунила тзв. европске критеријуме за чланство. Знају да то народ неће подржати и било која власт у Србији неможе опстати са таквим сервилним и у суштини издајничким односом. Ни кампањом преко медија неби могао да се контролише гнев народа у тим моментима.
О неискрености односа и деловања руководилаца ЕУ према српским националним интересима могли смо да се уверимо у више наврата. Такав тренд се наставио и кроз појачање безобзирног условљавања кроз тзв. Бриселске преговоре. Тако Ернст Рајхел, опуномоћеник немачког Министарства спољних послова за Југоисточну Европу, недвосмислено и отворено говори да је суштина Бриселског дијалога да заокружи „независност Косова“.
Немачки портал „Дојче веле“, издање на српском језику, објавило је интервју са Ернестом Рајхелом који се није устручавао да изнесе суштину дијалога које у Бриселу воде представници српске власти и тзв.државе Косово. Ернест у овом кратком интервјуу понавља да су Бриселски преговори у „интересу косовске суверености која није могућа без тих преговора“! Такође, за разлику од других кандидата за чланство у ЕУ, Србија је добила додатне услове од којих он истиче отцепљење Косова и Метохије![4]
Интервју није пренео ни један српски медиј, тако нешто још увек није исплативо пласирати српској јавности, вероватно је процена већинских западних власника медија у Србији.
На питање: Јасно је да садашња ситуација на Косову отежава тамошњој влади политичко деловање јер осећа да је под притиском, Ернст Рајхел је одговорио веома прецизно како види суштину тих разговора.
“Али наставак дијалога је у интересу тзв. „Косова“. Наиме, дијалогом се следе фундаментални интереси косовске суверености и требало би да се они тиме реализују. Најпре, то је укидање српских „паралелних структура“ како је немачка канцеларка Ангела Меркел године 2011. захтевала у Београду. То је у вези са постизањем ефективне суверене контроле Републике Косово и на северу земље. Пут до тога је у процесу, који је, признајем, мукотрпан, у дијалогу. Без дијалога не треба очекивати остварење тих интереса.”
На новинарско питање и констатацију…” Немачка посланица у Европском парламенту Дорис Пак каже да већина у ЕУ која признаје независност Косова треба више да притисне пет држава које га не признају да промене став. Мислите ли да ових пет држава ЕУ треба да признају Косово и да ли Немачка на њих врши притисак, или их „охрабрује“ у том смислу?….”
Ернст Рајхел је отворено без увијања рекао истину и суштину односа Немачке и ЕУ према Србији и Косову и Метохији: “Знате да је наша позиција чврста да признајемо Косово као независну државу. Желимо да све друге државе ураде исто. Отуд, у сталном смо контакту са пет земаља које не признају Косово и охрабрујемо их да заузму исти став као ми.”[5]
Цео тај процес некаквих преговора са тзв. државом Косовом је противуставан и одвија се под константним уценама и притисцима водећих држава НАТО и ЕУ. Такав однос неће обавезивати народ и Р. Србију да поштује договоре који су склопљени на тај начин и мимо УН. ЕУ је пролазна организација којој истиче рок трајања па и документима који су донети под њеним мандатом. За српски народ само Резолуција 1244 јесте обавезујућа и цео преговарачки процес и мандат треба да се врати у тај оквир.
Нема нико “тапију” да прода ресурсе, народ и право на ослобађања Косова и Метохије од окупације и повратак суверенитета Р. Србије над овом покрајином у складу са Уставом Србије и међународним правом. Окупационе силе на Космету су свесне тога и врше системски притисак на власт Р.Србије да се прихватањем независности тзв. Косова укине право будућим поколењима. Косово је национално питање првог реда и ни једна генерација, нити било која власт нема право да се у име народа, њега одрекне.
ПРОМАШЕН СТРАТЕГИЈСКИ ИЗБОР “ЕВРОПСКА УНИЈА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ”
Пут у ЕУ јесте у суштини промашен избор у коме се узурпирају највише националне вредности и распродају национални ресурси зарад некакве лажне идеологије европејства и бољег живота осиромашеног становништва. Управо је та ЕУ непосредно и преко НАТО-а разбијала српски етнички простор и посредно спровела пљачкашку приватизацију преко марионетских режима, након 2000.године. Неке водеће државе ЕУ у новијој историји, па и данас, чиниле су све против српских националних интереса. Сасвим је логично питати се: Чему безусловно давање своје слободе и будућности онима који угрожавају опстанак српског народа?
Последице комунизма једва смо преживели а лажно европејство би нас коначно дотукло као народ и понизило у сваком смислу, па и удаљило од Русије, која је била једини безусловни савезник и заштитник српских националних интереса кроз историју.
Зато војна и политичка сарадња и стратешко партнерство Србије са Русијом, Кином и државама које нису подржале сецесију и признале независност лажне државе Косово, јесте спас и прави избор за њену будућност. Руска Федерација и Кина никада нису угрозиле српске националне интересе а и данас исказују вољу да помогну развој Р. Србије и заштите је од безобзирног односа и притисака водећих земаља Запада. То су показале кроз признавање и подршку територијалног интегритета Србије и отворено и доследно супротстављање покушајима САД, Велике Британије и Немачке да српски народ означе геноцидним и да му отму и покраду културну баштину на Косову и Метохији.
ЕУ и НАТО су пролазне категорије и наднационалне организације, које не гарантују заштиту националних интереса и циљева, јер су постале један од креатора и учесника у кризама на евроазијском простору и у свету. Европска Унија је у својој суштини инструментализована и неравноправна организација, посебно према малим државама и народима и налази се под континуираним притиском и управљањем од стране САД.
Европску Унију многи пореде са „Оријент експресом“. У том „возу“ постоје салон вагони, вагони за спавање и ручавање. У њима се вози искључиво бриселска бирократија, а у вагон за ручавање залазе и путници 1. класе, када имају да плате (Немачка, Француска, земље Бенелукса, Скандинавије, Аустрија, В. Британија, Италија).
У 2. класи путују Ирска, Шпанија, Португал, Грчка. Они су на време ушли у воз и добро су профитирали од разних бесповратних кредита и помоћи, док је за то било пара.
У 3. класи је такозвана ситна боранија – балтичке земље, Малта, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија. У вагону за багаж, стиснути између сандука и кофера, возе се Румунија, Бугарска и Хрватска, стално се надајући да ће их можда некада пустити и у 3. класу. На крају воза клацкају се „сточни вагони“. Само у њима још има места, уколико они из салон-вагона и кола за спавање уопште некоме више и дозволе да уђу у воз. Многи стручњаци унутар ЕУ, овакав „Оријент експрес“, путујући по шинама светске економске кризе, већ су осудили на пропаст… Финансијски проблеми резултирали су великим несугласицама у ЕУ, али и економским протекционизмом. У борби против кризе, државе чланице све чешће вуку индивидуалне потезе, избегавајући договор и заједничке антирецесијске мере ЕУ. Богатије земље попут Немачке и Француске се залажу да њихове компаније затворе фабрике у источној Европи и врате радна места у матицу.
Велики је отпор и финансирању опоравка слабије развијених држава попут Грчке, а камоли Бугарске, Румуније или Хрватске. Потраје ли рецесија, уз економски протекционизам и крах евра, тешко је веровати да ће ЕУ, заједница утемељена на слободном тржишту, моћи да функционише. Подела или распад ЕУ је у том случају известан сценарио.[6]
Од Другог светског рата САД на Европу гледају као простор који треба непосредно да контролишу и са њим управљају у политичком и безбедносном смислу. Ни једна криза на простору Еврпе није почела нити се завршила без пресудног утицаја Америке. Та константа односа САД видљива је у већини студија и анализа међународних односа са посебним освртом на Европу, ЕУ и водеће државе Запада. У свему томе није тешко уочити доминантан утицај англо-саксонских теорија, према којима су се сагласно понашали амерички и британски политичари. “Већина Европљана повремено потпуно заборави на динамику етике одговорности, ако она укључује пренос ризика. Зашто би Сједињене Америчке Државе бесплатно понудиле хуманитарну интервенцијуна Косову – или уосталом, било где друго – ако су њени ризици били кршење међународног права или цивилне колатералне штете? Пошто Сједињене Америчке Државе другачије практикују рат, ослањајући се на високу ватрену моћ у операцијама високог интензитета, онда ће ризици њихових војника који их изводе бити увек много већи од оних које је позвала Европа.”[7] Цитирана студија јесте у својој суштини англоамеричка пропаганда места и улоге САД у креирању безбедности у савременом свету.
На несрећу српског народа видљиво је да је агресија НАТО изведена у супротности са међународним правом уз разарање великог броја цивилне инфраструктуре и убијање недужних цивила. Тешко се отети утиску да Кристофер Кокер испољава саосећање за безбедност војника војски са Запада а не за страдање цивила. Сваки дубљи коментар око таквог односа је сувишан. То потврђује сву безобзирност стратега, политике и појединих торетичара рата из САД и Велике Британије, које подржава власт тих држава и афирмативно се односи према ставовима које заступају.
_________________________________________________________________________________
[1] Делови из говора премијера Владе Мађарске, Интермагазин, 23. март 2016.
[2] Џозеф С. Нај, Будућност моћи, Архипелаг, Београд, 2012., стр.7
[3] Делови из говора премијера Владе Мађарске, Интермагазин, 23. март 2016.
[4] http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
[5]http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
[6] http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/americki-n-s-i-i-cia-otkrili-mapu-buducnosti-2020-evropa-bi-trebalo-da-se-podeli-na-tri-dela-srbija-u-pravoslavnoj-uniji
[7] Кристофер Кокер, Сумрак Запада, Досије, Београд, 2006., стр.12
_______________________________________________________________________________________
ЛИТЕРАТУРА
1.Кристофер Кокер, Сумрак Запада, Досије, Београд, 2006.
2. Џозеф С. Нај, Будућност моћи, Архипелаг, Београд, 2012.
3. http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
4.http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
Аутор: проф.др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији
