Срби су и после развојачења Војне Крајине, већински служили у тзв. «заједничкој» аустро-угарској војсци, зато што је ту редовни војни рок трајао три године и зато што је увек прва упућивана у ратове. Чим је објављена мобилизација, у јулу 1914., формираше се марш-батаљони за источни фронт, јер руска царевина није напустила угрожену православну Србију, исцрпљену у два претходна рата. Војне власти КуК солдатеске мобилисале су без изузимања школарце-Србе који су подлегали војној обавези, склањајући их тако из домаће средине. Срби из Барање, Баната, Срема, Бачке, Славоније, Хрватске, Босне и Херцеговине, уз Чехе и Словаке упућују се већински на источни фронт, а Мађари и Аустријанци као поуздани «царски солдати» држе их под паском на источном фронту. Као верни «царски синовии» учествују Хрвати већински у «казненој експедицији» на Србију, уз мобилисане Србе, резервисте у пуковима угарско -хрватског домобранства, где су Мађари и Хрвати дежурни чувари над њима.
Најновија је «теза» неких хрватских историчара, недоказљива тврдња, да су Срби тобоже имали могућност избора, да ли желе да се боре против Србије или иду на источни фронт, јер је «претеча ЕУ» толико била «хумана» према њима, уважавајући њихова национално-верска осећања (можда и у многобројним логорима створеним само за Србе у Аустро-Угарској).
Иако изложени сталној тортури и прогону, ипак су српски школарци успевали током превоже ња до далеке Галиције и Буковине, да својим земљацима разјасне потребу напуштања царске војске и предају својој православној браћи Русима, који ратују зарад њихове слободе. Део школараца имао је већ визију формирања добровољачких јединица, пошто оне живе у стварно сти српској од 1804., од Првог српског устанка и почетка оружане борбе за самосталну националну државу. Срби из Аустријске царевине од Трста до Арада, чинили су непрекинути ланац помагача, учесника, добављача, превозника и повереника вожда Карађорђа, јер је позив СПЦ да се праведна ослободилачка борба помаже, ипак јачи од материјалних понуда бечког двора за издају браће, и сви покушаји царске службе безбедности да то спречи, бејаху узалудни.
Данас, курсисти разних „сорош-грађанских НВО“ упорно покушавају да тај патриотизам опишу као „великосрпски шовинистички пројекат СПЦ“, који већ два века зауставља пут у „светлу будућност“! (до сада је само у XX. веку 3 милиона Срба мање, захваљујући подршки РКЦ и учинку њених верника на том путу, можда и као „водича“ у два светска рата?!)
Током ослободилачког српско-турског рата 1876.-1878. у редовима добровољаца из Босне и Срема, испевана је и позната патриотска песма „Са Овчара и Каблара чобаница проговара“ у којој се нескривено изражава жеља за заједничком државом. Тада је и владар Србије као Петар Мркоњић, управо на простору Бањалучке регије и некадашње Војне Крајине, предводио устанак у борби за слободу!
Богата традиција заједничке борбе за слободу и своју државу, сада, када их шаљу на православну браћу а свештеници РКЦ благосиљају тај пут, била је већини мобилисаних, неизговорена али присутна спасоносна идеја!
Германско-угарски планери рата и аналитичари, нису предвидели ту могућност да се Словени, чак и верници РКЦ – Чеси и Словаци – масовно предају, чим уграбе прилику за то.
Јесен те 1914. карактерише масовна предаја на источном фронту, и тек ће долазак немачких трупа стабилизовати фронт и спасити КуК армију од још већег пораза.
Велики број заробљеника Словена, према којима царска Русија поступа веома благо (за разлику од изузетно тешких услова за заробљене Русе у Аустро-Угарској, који су далеко тежи од немачких) сада без страха може да искаже своја осећања и жеље, те се убрзо они самоорганизују у исказивању жеље за формирањем добровољачких јединица у српској војсци. Желели су као патриоти да сруше „тамницу народа“, како се тада оправдано називало Аустро-Угарску!
Упутиће писмену преставку министарству војном руске царске владе, са молбом да их посети српски војни аташе, коме ће детаљно образложити своју намеру!
Тадашњи ратни закони које су примењивале силе Антанте, нису познавали институцију добровољаца од непријатељских ратних заробљеника, јер то у дотадашњим ратовима никада није заживело. Аустро-Угарске војне власти, сагледале су потенцијалну опасност од могућности настанка добровољачких јединица и њиховог утицаја на преостале војнике Словене, да се и они предају, те и онако тежак положај Срба војника, постаде још тежи. За најмањи прекршај следила је драстична казна, стрељање, а подофицири, нарочито бирани од команде, пажљиво су мотрили на школарце, као потенцијалне „унутрашње непријатеље“, неретко их и убијајући са леђа при нападу на Русе. Зато је српски генералштаб веома савесно и одговорно приступио разматрању могућности за формирање добровољачких јединица, ангажујући најбоље познаваоце ратног права и прописа, да изнађу форму законске заштите добровољаца.
Све зараћене државе имале су своје обвезнике у САД, на привременом раду, и позивале су их преко војно-дипломатских чиновника, по међународном праву, те се тако досетише стручњаци и да предложе меру пријема у држављанство Србије, како би новопримљени држављани могли да се и одазову у одбрани своје Отаџбине, ако су у иностранству!
Ову идеју су стручно образложили и преставку упутили лично руском владару, да се и он сагласи са акцијом прикупљања добровољаца из редова аустро-угарских ратних заробљеника у Русији. Истовремено покрећу акцију у САД, коју је водила патриотска организација „Народна одбрана“, чија су два најистакнутија члана по рођењу били држављани Аустро-Угарске, Никола Тесла и Михајло Пупин. Њихов патриотски рад у два претходна балканска рата, дао је значајну материјалну и моралну помоћ српској држави, те се они сада својски прихватише овог сложеног и одговорног задатка.
Као савестан и одговоран владар и коректан савезник, упутиће цар Николај II. Романов, допис савезничким владама, у ком се залаже за могућност формирања добровољаца за српску војску.
Међутим, уплашени од још јачег утицаја и повезивања Србије и Русије, политичари „краљевства острвског уједињеног“ у њима својственом маниру, компликовања ионако компликоване одлуке, изнеше низ протуаргумената али и потражише помоћ од „Југословенског одбора“, коме чак и гостопримство у Лондону понудише, како би се што чешће договарали.
Французи нису желели да се поларишу, ни на једну страну и оставише времену да пресуди.
Видећи могућност своје политичке промоције, и могућност злоупотребе српских патриотских осећања, у ангажовању за своје усконационалне интересе, обратише се представници „Југословенског одбора“ молбом руској влади, да они пошаљу делегата у Русију да организује добровољце за тзв. „Јадранску легију“, као неку своју војску, која би се ангажовала на страни западних савезника, а не на фронту српске војске.
Делегат „Југословенског одбора“, Хрват из Истре Анте Мандић, није успео да убеди заробљени ке за идеју „Јадранске легије“, јер они желе да се боре за заједничку Отаџбину са краљевином Србијом, а не неку посебну хрватску државу у коју би наводно спадао и њихов завичај.
Државнички смела одлука руског цара, да дозволи формирање центра у Одеси, за прикупљање ратних заробљеника који желе бити српски добровољци (тек ће у касно пролеће 1918.године регент Александар, под притиском западних савезника, одлучити да се преименују у југословенске добровољце!), потакла је бројне Чехе и Словаке да се и они пријаве у српске добровољце у толиком броју, да је утицала на царску одлуку за формирање и њиховог самосталног корпуса.
Упркос планског саботирања акције прикупљања добровољаца у Одеси, од стране велике групе официра Хрвата, присташа „франковаца“, ипак је уз многобројне Србе, у редове прве српске добровољачке дивизије, ступио и део заробљеника Хрвата и мала група Словенаца, желећи да се оружјем изборе за заједничку Отаџбину.
У новоствореној држави СХС преживели ће основати „Удружење југословенских добровољаца“, и за председника једногласно изабрати јунака из битака у Добруџи, Лују Ловрића, Хрвата, резервног потпоручника аустро-угарске војске. Јуришајући пред стројем добровољаца , као српски официр, он ће за будућу заједничку Отаџбину дати своје очи, и после дугог лечења у Француској наставити рад на акцији омасовљења добровољаца. У краљевини СХС (Југославији) он ће бити најжешћи противник усташког терористичког покрета. Живео је и радио у Земуну, и одмах након проглашења фашистичке НДХ („Независна држава Хрватска“), група његових ратних другова добровољаца, пребациће га у окупирани Београд, склањајући га од страшне судбине која је задесила председника Југословенског соколског савеза, који је међу првима ухапшен у Загребу у априлу 1941.године, а скончао свој живот у усташком логору Јасеновац, као „nepoćudni“ (штетни) југо-унитариста!
У времену док је у Београду неограничено владао КuK štabsfeldvebel Josip Broz TITO, затиран је сваки писани траг о настанку и патриотском ангажовању српских добровољаца, у ослободила чким ратовима од 1912.-1920. године. Српски историчари дугују свом народу објективан и детаљан истраживачки рад о значају и улози добровољаца, у времену њихове патриотске одлуке да животом својим учествују у пројекту ослобођења Отаџбине , док је KuK „dočasnik“ Josip Broz TITO био „забављач сеоских снаша и лепих сибирских млинарица“, али и активни разбијач (заједно са „франковцима“!) акције прикупљања српских добровољаца у Одеси!
Другосрбијански „сорош-курсисти“ упорно покушавају да га поновно натуре српском народу уместо славске иконе, притом бежећи од његовог учешћа у Великом рату у редовима КуК „казнене скспедиције“ на српском, и недовољно расветљене улоге и на руском фронту, а бечки ратни архив је ипак у Европи, којој они тако жељено жуде (потомци српских добровољаца вероватно неће плакати ако само они и оду!).
