Након више од деценије у Војводини долази до „смене“ владајуће гарнитуре. Бојан Пајтић је власт над Воводином закључио русофобним испадом. Пајтић је овим српској јавности доказао да је сврха војвођанског аутономаштва упропашћење властитог завичаја ради ометања сарадње Европе са Русијом у корист глобалистичког поретка. Због нечисте савести привиђају му се руске војне базе којих у Србији нема.
Чувајте се лажних пророка,
који вам долазе у овчијем руху,
а изнутра су грабљиви вуци.
По плодовима њиховим познаћете их.
(Св. Јеванђеље по Матеју)
Напуштајући положај првог човека Покрајине, у присуству директора покрајинских фондова и покрајинских секретара, Бојан Пајтић је представио јавности „резултате своје владавине“ и изразио „забринутост за Војводину“. Тврдио је како је његова власт тобож била „скромна“ и „штедљива“. Стотине милијарди динара профућканих у Развојној банци и фондовима Покрајине није помињао, али је републичку власт оптужио за „ускраћивање“ 500 милијарди динара из буџетских средстава и „минимум сарадње“ с покрајинским властима“. Хвалио се мостовима које је изградила Покрајина. Изразио је „очекивање“ да ће бити донет закон о финансирању Војводине, иако пуних десет година није ни покушао да га изради а камо ли поднесе предлог таквог закона. Изразио је и „забринутост“ за будућност Покрајине, пропустивши да се осврне на сопствену одговорност због дванаест година несрећне покрајинске прошлости и садашљости.
Аутономашка паника због непостојећих руских војних база
Пар дана касније Пајтић се обратио Александру Вучићу отвореним писмом у којем је изразио садржину једне своје забринутости. Навео је да су медији под Вучићевом контролом почели „бесомучну кампању против ЕУ и САД“. Ево шта Пајтића највише тишти у Војводини: „Конкретни разлог мог писма Вама је посебна забринутост око медијских најава изградње руске војне базе у Србији, у Зрењанину код аеродрома Ечка“. Најодговорнији челник режима из којег су извирали највећи проблеми Војводине данас измишља како је познато „колико је проблема нашој земљи направио тзв. српско-руски хуманитарни центар у Нишу, заједно са потпуно непотребном војном парадом са руском војском и низом заједничких војних вежби“. Наравно, Србија се одлично сећа тренутне акције руских спасилаца приликом поплава у Обреновцу маја 2014. године. Пајтићу је очигледно „проблем“ то што су руски спасиоци захваљујући нишком хуманитарном центру спасили живот 400 Обреновчана у време када су САД и ЕУ немо гледале како се овај српски град дави. „Сама помисао да се идеја подизања руске војне базе у Србији разматра је разлог за узбуну“, сугерише Пајтић, предлажући да се Србија војно интегрише у NATO савез који је 1999. године, бомбардујући Нови Сад, уништио све новосадске мостове, зграду РТВ НС, разарао новосадску и панчевачку петрохемијску индустрију и бројне друге циљеве по Војводини.
Наравно, Пајтић износи неистине. Никаква „руска војна база“ се неће градити код Ечке, баш као што у Нишу не постоји руска војна база, већ хуманитарни центар. То што је Блиц планирани тренажни центар за пилоте назвао „руском базом“ само је пример новинарске непрецизности или глупости. „Руска војна база код Ечке“ је Пајтићева измишљотина, утвара коју производи његова лична уобразиља да ће русофобном изјавом поново заинтересовати за себе господаре глобалистичког поретка. Менаџер гласања из Бодрума би морао да се сети како су још 2009. године његови коалициони партнери из ЛСВ (Александар Мартон) на сличан начин измишљали постојање концентрационог логора у непосредној близини Ечке (Стајићево), лажно трдећи да су ту Хрвати мучени а неки чак и убијани. У ствари, радило се о сабирном центру за похапшене криминалце у источној Славонији1991. године (међу којима је било и Срба, а у коме нико није умро). О тој истини сведоче новинарска репортажа Љубише Спасојевића и реаговање председнице Удружења ратних војних инвалида из Зрењанина Јованке Павловић, који су се јавности обратили поводом манипулација сабирним центрима у Стајићеву и Торку. Пајтића 2009. године није бринуло лагање о „концентрационим логорима“, а данас га брине непостојећа „руска војна база“ код Ечке.
Од почетка 2008. године сам редовно упозоравао домаћу јавност на деструктивне последице примене политике војвођанског аутономаштва. Данас су последице те штеточинске политике очигледне свуда по Војводини. Буквално, испред сваког града, испред сваког села у Војводини, клате се на ветру и пропадају на киши нахерене, зарђале и од жеге и мраза избледеле табле с давним најавама Пајтићеве покрајинске владе о почетку великих капиталних радова, плановима индустријских зона или технолошких паркова. Војводина је, међутим, пуна пустих фабричких хала и празног пословног простора пропалих трговинских фирми, а које су пропале управо током Пајтићеве власти у Војводини. Војводина је пуна сведочанстава разарајуће приватизационе стварности и Пајтићевих обећања која се нису остварила.
Војвођанско аутономаштво је још од 1991. године своје упориште утврдило у малограђанском сентиментализму и ксенофобији паланачких „филозофа“ Војводине. Политички подобни културни модел је војвођанско аутономаштво пре свега градило на презиру „фенси паора“ према сопственој отаџбини, држави, народу, властитом интересу и култури. Религиозно су веровали да је „Београд опљачкао Војводину“, а ту предрасуду је од почетка ширила ЛСВ Ненада Чанка као суштински смисао идеологије војвођанског аутономаштва. На жалост, иако другачије и није било могуће, политичка оријентација војвођанског аутономаштва је изграђена на зависти према Београду. Ту своју оријентацију од недавно ужурбано утврђују русофобијом и, након перјаница ЛСВ, њихов русофобни став је прихватио први човек ДС.
А деведесетих година прошлог века чинило се да ће Бојан Пајтић остварити каријеру у драмској уметности којом се аматерски бавио 15 година. Политички ангажман је почео у националистичкој Народној партији Милана Парошког 1996. године. Иако је у ту партију ушао због породичног пријатељства са њеним лидером, то му није сметало да остане у ДС пошто се Милан Парошки повукао из ДС врло брзо разочаран Зораном Ђинђићем.
Зоран Ђинђић против аутономаштва и сепаратизма у Војводини
Данашња јавност је углавном заборавила да је законодавна делатност почетног доба ДОС-овске власти у периоду 2000-2003. године била под техничком нормативном контролом Бојана Пајтића који је у то време био председник Законодавног одбора Народне скупштине Р. Србије. То је управо оно доба када су доношени прописи којима је омогућена бесомучна „приватизација“ да би се „на добош“ распродавале најскупље домаће фабрике, будзашто откупљивали најбољи домаћи пољопривредни комбинати и затварале најбоље домаће банке.
Ипак, имао је Зоран Ђинђић луцидних тренутака. На жалост, било је то ретко и прекасно. Још половином 2001. године Ђинђић је испитао економске и финансијске односе АП Војводине са Републиком Србијом, па је обавестио јавност да никаква експлоатација Војводине претходних десет година није постојала, већ да је истина управо супротна. „Ђинђић је о односу централе власти према Војводини рекао да пљачке није било и да је у припреми извештај о давању Војводине републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана“.
Да Ђинђић није погинуо, брзо би постало јасно како није било, нема, нити ће икада бити „Србијанске пљачке Војводине“. Већ почетком 2001. године Ђинђић је ушао у сукоб с војвођанским аутономашима доношењем Омнибус закона за Војводину. Он је 2002. године покушао да правно регулише односе Републике и Покрајине. Међутим, ствари су се измениле након Ђинђићеве погибије марта 2003. године. Најављени Ђинђићев извештај који би раскринкао све аутономашке пропагандне лажи о Војводини као крави музари Србије до данашњег дана није угледао светлост дана! Ђинђићеви наследници су све учинили да јавност заборави за постојање тог извештаја.
Биши гласачи ДС и поштоваоци Зорана Ђинђића још увек добро памте његову препоруку да „Војводина треба да постане локомотива која ће повући Србију у Европу“. Врло брзо након Ђинђићеве погибије, заслугом Бориса Тадића и Бојана Пајтића, Војводина је Демократској странци послужила као локомотива која је Србију повукла у феудално доба.
Војвођанско аутономаштво није успело да брзо искористи погибију Зорана Ђинђића 2003. године. Немогући Преднацрт Основног закона о АПВ којим би на мала врата Војводина постала покрајина СР Југославије није добио сагласност одлучујућих политичких фактора Војводине, укључујући и представнике тадашље ДС. Међутим, Преднацрт је био први акт којим је дефинисана Војводина као „европска регија“. Не случајно, радом на пропалом Преднацрту је руководио др Александар Фира, господар уставно-правне струке доба пропалог Брозовог социјалистичког самоуправљања, чиме је омогућена легализација сапратистичких покрета спроводећи одумирање државе у пракси.
Од Бодрума до Бановине
Чим је марта 2003. године погинуо Ђинђић, Бојан Пајтић је одмах постао шеф посланичког клуба ДОС у Скупштини Р. Србије. Овај посланички клуб је одмах скандалозно злоупотребио поступак демократског одлучивања у Србији (афера „Бодрум“). Упркос томе што је српској јаности постало познато како је Пајтић директно тврдио да су сединицама присуствовали одсутни посланици, и он и остали актери афере „Бодрум“ остали су некажњени. Наиме, сазнало се да су неки посланици владајуће посланичке групе ДОС „гласали“ иако нису били присутни у Скупштини. Постало је јасно да се ради о злоупотреби електронског система гласања. У конкретном случају радило се о спорном избору гувернерке Народне банке (Кори Удовички) јула 2003. године. Брука је пукла када се сазнало да је народна посланица Неда Арнерић (ДС) „гласала“ за избор гувернерке, иако је била одсутна, јер се налазила на летовању у турском граду Бодруму. Тадашњи портпарол ДС Александар Радосављевић је јавности као „доказ“ предочио лажне авионске карте Неде Арнерић. Међутим, када се сазнало да не постоји ваздушна линија Бодрум-Београд, тада је Бојан Пајтић изнео неистиниту конструкцију како је Арнерићева од Бодрума до Истамбула путовала таксијем, а од Истамбула до Београда авионом. Неда Арнерић је неколико месеци касније јавности признала да је током гласања била у Бодруму. Исто су потврдили и Борис Тадић и тадашњи председник Владе Зоран Живковић (ДС), који је чак навео да је Бојан Пајтић „најодговорнији за манипулацију посланичким картицама“. Борис Тадић је током кампање за место председника ДС обећао да ће расветлити аферу „Бодрум“ кад постане председник ДС, али је поставши председник ДС „заборавио“ своје обећање.
Упркос тешкој компромитованости афером „Бодрум“, Пајтић се 2004. године домогао положаја председника Извршног већа Скупштине АПВ. До 2008. године постао је „рекордер по чланству у Управним одборима јавних предузећа“. Овакву „ласкаву“ оцену дао му је изразито евроатлантски опредељени београдски политички недељник „Време“.
Пајтићева власт је већ 2004. године, на иницијативу ЛСВ (данас је јасно да је ЛСВ странка рокфелерових политичких лобиста), игноришући струку, традицију и јавно мњење усвојила мотиве са споменика слободе у Риги (окупљалишта летонских неонациста) као мотив за заставу Војводине. Ово је отворило нови мрачни процес у Војводини. Почео је процес лаганог, али упорног обесмишљавања антифашистичких традиција Војводине и њиховој замени крајње проблематичним садржајима. Парадигма тог процеса је бесрамно промовисање једног титоистичког кетмана, крипто-фашисте и стварног обожаваоца Езре Паунда, као корифеја војвођанског антифашизма. Ради се о Радомиру Константиновићу. Зашто им је Радомир Константиновић био толико значајан? Зато што је Константиновић тешко разумљивим стилом у својој књизи „Филозофија паланке“ 1969. године етикетирао низ највећих српских писаца назвавши их носиоцима „паланачког духа“ и изнео лажну тврдњу о постојању аутентичног „српског нацизма“.
Пајтић је имао две године да потпуно самостално припреми свој положај и одабере будуће савезнике за наредну деценију аутономашке муже наших новаца. Захваљујући лошој процени, СВМ је ушла у коалицију са ЛСВ без ДС, па на изборима 2003. године није успела да досегне цензус на републичком нивоу. Чанкову ЛСВ је из политичке смрти повампирио 2006. године управо Бојан Пајтић гласовима покрајинских симпатизера ДС, тако што је примио ЛСВ у коалицију. Кадрови ДС и ЛСВ су се годинама „куплунговали“ на власти Јавних предузећа. „Војводинаводе“ и „Војводинашуме“ су постале партијско феудално лено ЛСВ. Сви ти, „душебрижници“ за судбину наших новаца, упорно су пропуштали да у уставном року (краја 2008. године) поднесу предлог закона о финансирању Војводине.
Током бесомучне ДОС-овске приватизације, уз пуно учешће кадрова ДС, омогућено је тајкунима Милошевићевог доба да се „за тепсију рибе“ домогну власништва над пољопривредном земљом, комбинатима и пољопривредном индустријом Војводине. Један од тајкуна постао је Миодраг Костић, бивши директор ДС, који је захваљујући приватизацији муњевито постао пољопривредни велепоседник и „краљ шећера“. Од свих транзиционих режима источне Европе, евроатлантски свет није захтевао реституцију само имовинских права грађана Србије. Сво војвођанско аутономаштво, па и војвођанска ДС, развијало је, помагало и унапређивало процес успостављања нових спахилука у Војводини. Деценију и по су спроводили или бар помагали феудализацију пољопривредних, индустријских и других капиталних ресурса Војводине, док је очајни народ остајао без посла и прихода, а данас се праве луди.
Против правне државе илегалном „европском регијом“
Наступањем ефеката светске економске кризе 2008. године, Пајтићев покрајински режим је са осталим војвођанским политичким аутономаштвом суштински спроводио у Војводини само једно: Успостављање илегалне „европске регије“.
Уствари, колико год систем пољопривредних субвенција био лош, њиме је Република Србија ипак издржавала пољопривреду у Војводини. Вреди подсетити да је системом републичких пољопривредних субвенција, за којим данас жале најљући „аутономаши“ преко 70% републичких новаца за аграр упућивано баш војвођанским земљорадницима. Управо Пајтић је 2005. године одлучујуће утицао да се уведе лошији систем субвенција. Управо захваљујући њему, субвенционисана је пољопривредна производља по хектару, а не по приносу. Шта више, Пајтић је чак предлагао да се уведе субвенција по хектару без власничког ограничења. Повукао се тек када је јавности постало јасно да би нелимитираним субвенцијама Република из свог буџета овако награђивала тајкуне за то што су се за џабе домогли земље.
У доба када је из све снаге требало припремити пољопривредну индустрију и земљорадњу у Војводини да издржи налет светске економске кризе, Пајтићеви аутономаши и београдски евроатлантисти су све снаге уложили у нарушавање легалног статуса Војводине у уставном систему Р. Србије. Тајно од јавности, они су припремили Корхецов статут АПВ. Драгоцено време су протраћили да би Војводини срушили кров на главу. Септембра 2008. године Пајтићеви аутономаши су у Војводини беспотребно изазивали кризу уставности и законистости доношењем аката којима су узурпирали републичке надлежности. Закон о надлежностима АПВ и Корхецов статут су имали свој деструктивни политички смисао сами по себи. Међутим, легални положај Војводине у Србији нарушен је првенствено из геополитичког разлога – ради ометања енергетске сарадње јужне Европе и Русије. Војвођански сепаратизам је од 2008. године сасвим уклопљен у антируску геополитику NATO-а.
Током 2008. и 2009. године, када је наступио одлучујући удар светске економске кризе на Војводину, Пајтићеви аутономаши су покрајинску привреду препустили судбини како би јавност замајавали немогућим Корхецовим статутом. За своју политику су аутономаши потражили савезнике на локалу међу до јуче мрским им „Србијанцима“ и пропагирали успостављање низа аутономија у Поморављу, правцем планиране трасе „Јужног тока“.
Године 2009. упозорио сам на фингираност политичког сукоба Млађана Динкића са Бојаном Пајтићем. Врло брзо потом, републички режим је скандалозно прилагодио српско законодавство покрајинском противуставном Корхецовом статуту. Евроатлантски Тадићев Београд и аутономашки Пајтићев Нови Сад су на тај начин здружено нарушавали владавину права сасвим пропуштајући да се боре против последица светске економске кризе у Војводини.
