„Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“
Џејми Шеј – портпарол НАТО-а
Да ли смо заиста људи без снаге за своја сећања, како они мисле? Јесмо ли заиста згажена маса без достојанства и морала, како они верују? Да ли смо, уистину, народ без поноса, неспособан, лењ и зао, како нас наша садашња власт приказује њима, али и нама самима?
Ако јесмо, како смо онда успели да опстанемо упркос свим најездама моћних освајача, како смо ипак преживели све познате и непознате планове затирања нашег народа и вере? Како смо, тог давног Видовдана, откључали капије Царства небеског и како смо још увек ту, на земљи коју тако пожудно желе наши, увек исти, непријатељи?
Ако нисмо, зашто нам се све ово дешава? Зашто допуштамо најгорима међу нама да нас, увек изнова, гурају у живо блато и одвајају од Бога на Небу и браће на земљи? Како то да још увек туђим причама верујемо више него својој крви…?
И зашто? … ЗАШТО?
Узалуд се труде да нам промене свест, да нам избришу сећање, да нас ресетују. Залуд им Тависток–методологија и квислиншке власти, џаба им сви наши Бебе Поповићи и њихови Алистери Кембели. Живи мала Милица Ракић. И не могу је опет убити Вучићеви сатрапи, рушећи њен споменик док табла Аћиф-ефендије још увек прети из срца Старе Србије. Узалуд им труд. Само себи и свом породу навлаче презир људи и проклетство Бога. Милица живи јер је умрла да би ЖИВЕЛА! Као симбол и опомена. И не могу је избрисати јер она није сећање, већ примални бол једног народа.
А сећање је нешто друго. Део у свести који чува оно што ОНИ покушавају да сакрију. На пример изјаву Медлин Олбрајт – Намерно смо дигли праг захтева у Рамбујеу како Милошевић не би могао да их прихвати. А то дизање прага било је управо оно што су Гашић и Дачић потписали ономад у Бриселу прихватајући ИПАП (предавање територије и државе НАТО-у на услугу).
Наше сећање живи и на:
- Прву офанзивну операцију НАТО-а као војске Новог светског поретка, која дејствује без одлуке Савета Безбедности ОУН, кршећи основне принципе међународног права.
- Прву употребу немачке оружане силе за интервенцију ван својих граница након другог светског рата, чиме је практично избрисано последње ограничење које је Немачкој наметала капитулација из 1945. године.
- здружених земаља које су кренуле у десетодневни интервенционистички излет на војску без оружја и морала, а задржали се 78 дана, бесно бомбардујући бројне цивилне циљеве како би у народу сломиле прокључали бунт против силе и неправде.
- превремени одлазак истрошеног Бориса Јељцина и долазак Владимира Путина који је прекинуо погубан загрљај са евро-атлантизмом и отпочео препород Русије.
А ваља запамтити и следеће:
Коначна политичка одлука за напад на тадашњу СР Југославију донета је на састанку Билдерберг групе за 1998. годину, које се одржало од 14 до 17. маја, у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери). Том састанку, као гости, присуствовали су, са бивших југословенских простора, словеначки банкар Марк Вољч и косовски публициста Ветон Сурои, син дипломате нестале СФРЈ.
Такође у својству гостију (чија имена не остају у архивама) овом састанку присуствовали су и бивши председник Бугарске Петар Стојанов, и бивши Министар иностраних послова Румуније Мугура Исареску. Обе ове земље, током бомбардовања 1999. године, дале су пуну логистику НАТО-у, а заузврат, исте те године, добиле статус кандидата за чланство у ЕУ, иако ни издалека нису задовољавале неопходне стандарде. И данас су, европски, грађани другог реда.
План и циљеви напада били су дефинисани током септембра 1998. године, што показује да је ова опција била у игри и раније (приликом бомбардовања српских положаја у Босни), а сем ваздушних удара предвиђали су и варијанту копнене агресије.
Непосредни повод за напад био је тзв. “Случај Рачак” за који се касније доказало да је класично подметање налик ономе које је Хитлер учинио пре напада на Пољску, а хашки трибунал га је избацио као тачку оптужнице против Слободана Милошевића и припадника српских војних и безбедносних снага, који су у Хагу одговарали.
Али, никада нико није покренуо поступак против оних који су исценирали ову причу (Вилијам Вокер, ОЕБС и Хелена Ранте) и тиме починили тежак злочин против мира!
Иако званичних података још увек нема сматра се да је током бомбардовања погинуло преко 2.500 грађана СР Југославије, од чега су њих преко половине били цивили, а више од 12.000 људи је рањено. Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.
Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
На територију Србије лансирано је 1.300 крстарећих пројектила и бачено 37.000, женевском конвенцијом забрањених, касетних бомби на 219 локација и површини већој од 23000 км, а за гађање цивилних циљева коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система. (1)
Званична материјална штета није утврђена, а процене од 30 милијарди долара које највише фигурирају на Западу дала је Група Г-17 (коју је тада водили Лабус и Динкић) без образложења методологије коју је користила, док су државна тела која су се тиме бавила оперисала податком од око 100 милијарди, са јасно датом методологијом. Званично утврђивање нанете ратне штете прекинуто је након рушења Слободана Милошевића и успостављања квислиншке власти.
Током трајања бомбардовања званично су покушане две копнене инвазије из правца Албаније. Прва, на Велики Петак, 9. априла 1999 године, позната као Битка на Кошарама, и друга, “Операција Стрела” отпочета 26. маја са намером да се део територије Космета заузме пре почетка разговора о миру. Ова друга трајала је до званичног окончања агресије 10. Јуна 2000-те, али као и прва доживела је неуспех, па је Србија у преговоре ушла као земља очуваног суверенитета и територијалног интегритета, што је и омогућило усвајање Резолуције 1244. у облику који јој тај суверенитет и гарантује.
Нажалост, квислиншке српске власти потпуно занемарују Резолуцију 1244. у разговорима око коначног статуса Косова, иако она нуди правни оквир за очување Космета у саставу Србије, а такође званично не помињу покушај копнене агресије НАТО-а на СРЈ. Отуда се истина о тим догађајима споро пробија кроз српски таблоидни муљ, углавном кроз сведочење непосредних актера на локалним и нережимским медијима.
Али, зато смо, на режимским медијима, сведоци Вучићевог срамног очијукања са Тони Блером, главним идеологом бомбардовања Србије и човеком чији је кабинет водио најпрљавији медијски рат против српског народа. Његове речи: „Рат против Срба није више само војни сукоб! То је битка између добра и зла, између цивилзације и варварства“ – остаће пример ничим изазване геноцидне мржње према једном народу.
Гледати га како се безбрижно шета по Београду и размењује топле осмехе са Вучићем, а кафе-паузе са Зораном Михајловић, буди у нормалном човеку презир и гађење према садашњим српским властодржцима.
И зато, увек када приђе тај тужни, али велики историјски дан, 24. Март, треба се подсетити. На Нас и на Њих. На западне „демократске“ медије и њихове приче о злим жртвама и добрим убицама. На „Милосрдног анђела“ и малу Милицу која би данас имала 19. година. На хероје Кошара и Братислава Гашића, на насмешеног Тонија Блера у Београду и смушеног Вучића у Бриселу.
Да, долази још један 24. март. И шеснаесто сећање на нас …
__________________________
