УНИТАРНА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ОБЛИКОВАЊЕ НОВЕ НЕСТАБИЛНОСТИ НА БАЛКАНУ

399

Чак и особа која је добро упућена у актуелна политичка и друштвена збивања у Босни и Херцеговини (БиХ), тешко може да дешифрује узроке референдума о Дану Републике Српске, 25. септембра ове (2016) године и оркестрирану, савршено усклађену упозозаравајуће-ратну претећу кампању Уставног суда БиХ, бошњачког члана Председништва БиХ, актуелног и бившег Високог представника међународне заједнице за БиХ, део чланова Савета за имплементацију мира у БиХ, америчког Стејт департмента, лидера појединих политичких странака и аналитичара из Републиле Србије и других, против дотичног референдума. Референдум у Републици Српској (према Дејтонском мировном споразуму из 1995. године један од два ентитета БиХ), према виђењу актера поменуте тенденциозне ратно-хушкашке кампање, неосновано има третман највећег (прекретног и опасног) догађаја, који наводно прети територијалном интегритету БиХ, иако у БиХ има најмање десетак већих проблема (нпр. изражено присуство поборника тзв. Исламске државе, нерешен статус подељеног Мостара…), наравно далеко погубнијих по њену стабилност и опстанак. У ствари, дотични «забринути» актери не желе да признају да референдум у Републици Српској представља снажну одбрану Дејтонског споразума и одбрану од нескривеног покушаја унитаризације БиХ, чија материјализација би засигурно дестабилизовала Балкан и читаву Европу.

Међутим, садашњу ангажованост актера агресивне кампање против референдума о Дану Републике Српске и његових резултата, кроз истицање да представља опасност по безбедност БиХ и региона, није могуће ваљано разумети, уколико се не узме у обзир њихова таква ангажованост 1991. и 1992. године, која је резултовала избијањем етничко-верског рата у БиХ, окончаног 1995. године мировним споразумом у Дејтону. У сажетом смислу речено, они су тада замишљали и деловали у смислу да комунистичку братство-јединствену творевину БиХ конститутивних равноправних народа (Муслимани, Срби и Хрвати) преобликују у «независну» државу, у којој неће бити места за српски народ. Имајући у виду да је по резултатима пописа Републичког завода за статистику БиХ, објављених 15. маја 1991. године, у БиХ укупно живело 4.364.911 становника, од чега 43,7% муслимана, 31,4% Срба, 17,3% Хрвата, 5,5% Југословена и 2,1% осталих, таква њихова замисао и план наговештавали су катастрофу. С обзиром да су наставили са покушајем реализације тог пакленог плана, била је очекивана одлучност српског народа у БиХ да брани своје право на опстанак.

Како се одвијао процес успостављања БиХ без Срба?

На седници Скупштине БиХ (15.10.1991), без присуства 72 посланика Српске демократске странке (СДС) и једног посланика Српског покрета обнове, усвојен је Меморандум Странке демократске акције (СДА) о сувереној БиХ. Пре тога, председник Скупштине Момчило Крајишник завршио је седницу, с образложењем да је парламент раније донео закључак да се у Скупштини не може прегласавати о капиталним питањима три конститутивна народа ове републике. Међутим, после сат времена посланици СДА, којих је било у оба већа 86, и 42 заступника Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) БиХ наставили су седницу, на којој је усвојен поменути документ.

Српски посланици у Скупштини БиХ, реагујући на поменуту једнострану одлуку представника Муслимана и Хрвата, 24. октобра 1991. конституисали су Скупштину српског народа БиХ, а за председника Скупштине изабрали Момчила Крајишника, који је и председник Б-Х Парламента. Избор овог тела је образложен ставом о томе да штити виталне интереса Срба којима се више неће моћи наметати и подваљивати, односно њихова судбина ће зависити од њих самих.

Скупштина српског народа у БиХ је 9. јануара 1992. године прогласила Републику српског народа Босне и Херцеговине. Према усвојеној декларацији о проглашењу, Република српског народа налази се у саставу Савезне државе Југославије, као њена федерална јединица, а обухвата подручја српских аутономних регија…

Председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић на конференцији за новинаре (17. 01. 1992), саопштио је да ће републички парламент на заседању 24. јануара расписати референдум грађана о суверености ове републике, дакле, изван Југославије. Скупштина БиХ је 24/25. јануара 1992. године, пошто су српски полсаници напустили заседање, изгласала расписивање референдума грађана о суверености и независности БиХ. Дакле, посланици СДА и ХДЗ су надгласавањем, без присуства представника српског народа, донели беспреседанску одлуку. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Од укупног броја грађана БиХ на референдум је изашло 63,4% уписаних у бирачке спискове и, од тог броја, за независну и самосталну БиХ се изјаснило 1.986.202 грађана (Муслимана и Хрвата).

Првог марта 1992, испред православне цркве у Сарајеву, муслимански екстремисти пуцају на српске сватове. Убијен је отац младожење Никола Гардовић, а рањен свештеник Раденко Мировић. Етничко-верски рат у БиХ почео је 6. априла 1992. године. Тог дана, 12 земаља чланица Европске заједнице признало је сувереност БиХ (то је дан када је нацистичка Немачка напала Југославију 1941. године), а сутрадан, 7. априла, то признање уследило је и од Сједињених Америчких Држава. У наредне три године, у рату је страдало преко 100.000 људи и прогнано и расељено више стотина хиљада људи.

Међутим, на незадовољство изазивача рата, заслепљених илузијом о могућој БиХ у којој би Срби били обесправљени и мајоризовани, рат је окончан успостављањем два посебна ентитета – Федерације БиХ и Републике Српске. Од тада до данас, изазивачи рата, посебно лидери тадашњих Муслимана а садашњих Бошњака, с једне стране, показују константну «несналажљивост» у решавању статуса града Мостара, скоро потпуно физички подељеног између Бошњака и Хрвата и ефикасном спречавању и сузбијању тероризма селефија (по некима: вехабија), док, са друге стране, систематски покушавају да мењају Дејтонски споразум на штету Срба и Републике Српске. Основно упориште њиховом таквом подмуклом деловању представља тенденциозан став о томе да је Република Српска геноцидна творевина, а оваква БиХ нефункционална држава. По њима, обједињавање, односно унитарна БиХ, представљало би «решење» за све садашње проблеме, при томе губећи из вида чињеницу да сваки покушај остваривања тог илузорног пројекта ризикује дестабилизацију БиХ и читавог региона. Будући да су оркестрирану кампању против референдума о Дану Републике Српске карактерисале и претње о примени силе, евентуално посезање за таквим средствима имало би за последицу огромне људске жртве. Запрепашћује чињеница да је један од претилаца био и председавајући Војног одбора НАТО-а, чешки генерал Петр Павел. Он је после конференције тог одбора у Сплиту (17.9.2016) најавио рат на Балкану и запретио Србији и Републици Српској.

Уколико се поменути агресивни актери не одрекну таквих сулудих планова, катаклизма је неминовна. Ипак, треба учинити све да превлада разум, и то у контексту аутентичног Дејтонског споразума, уз подршку Републике Србије као гаранта споразума.

 Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ

слика http://grid.mk/news/513287225/uspeshen-referendum-vo-republika-srpska