Ратови су одувек били периоди компримираног протока времена. У само неколико година долази до промена за које би у мирна времена требало да протекну деценије и које често имају далекосежне последице, не само на материјалну и демографску сферу већ и на структуру и духовност друштва. Исто тако у рату се као на ренгенском снимку јасно виде све видљиве али и скривене слабости неког друштва и државе. Зато се припремама за рат поклања велика пажња и због тога је постојање државе, као највишег облика организовања неког друштва, нераскидиво везано за способност за одбрану и војску као оружану силу која је кадра да то омогући. Из тих разлога је однос према војсци нераскидиво везан и са сувереношћу и слободом одлучивања и понашања у унутрашњим и међународним односима.
Савремени свет није изменио оно што постоји вековима али је увео неке нове обичаје. Један од њих је и да се данас ствари не називају својим стварним именом већ се у духу „орвеловског новоговора“ и политичке коректности користе изрази и називи који скривају свима познату суштину „ствари“. Тако се стари израз “окупирати неку земљу“ за који се тачно знало шта представља данас изговара као „обезбедити властито војно присуство у некој земљи“ или израз „агресија“ који се данас изговара као „хуманитарна интервенција“ а убијеним, невиним, цивилима се одузима и право да се зову „жртве“ већ се називају „колатерална штета“…
Исто тако, у савременом свету се отворени притисци и уцене не називају старим именима. Сада се учешће у међународним мисијама рекламира као допринос очувању мира и обавеза према међународној заједници[1]. И док је у мисијама под окриљем УН још и могуће говорити о некој врсти међународног доприноса миру[2], мисије ЕУ које се реализују под окриљем НАТО немају ни ту илузију јер се НАТО још падом Берлинског зида од одбрамбеног савеза преобратио у злочиначку организацију која шири страх, терор и пустош где год се појави, а шта су најбоље осетили грађани Србије 1999. године.
Зато је данас веома важно видети где се упућују српски војници у оквиру међународних мисија, сагледати да ли се заиста ради о доприносу међународном миру и ствари назвати њиховим правим именом. Српске власти се на декларативном плану изјашњавају за војну неутралност (мада овај појам није прецизно дефинисан) али њене активности све више показују да се поново ради о манипулацији са циљем да се прикрију праве намере а које су, по свему судећи, даље приближавање НАТО савезу.
Колико везе са неутралношћу имају одредбе наше Стратегије националне безбедности у којој се недвосмислено указује на нашу упућеност ка ЕУ и НАТО: „Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава спремност да изграђује капацитете и способности система националне безбедности, у складу са стандардима и обавезама које произилазе из Европске безбедносне и одбрамбене политике. Ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ омогућиће Републици Србији да интензивира дијалог са ЕУ о питањима од заједничког интереса, укључујући и безбедносно одбрамбена питања. Приступањем НАТО програму Партнерство за мир Република Србија потврђује своје дугорочно опредељење да пружа допринос заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности. Република Србија наглашава своје уверење да је активна и садржајна сарадња свих држава Западног Балкана са државама чланицама НАТО и Партнерства за мир, пут за трајну стабилизацију и напредак овог региона.“[3]
Стратегија одбране још више наглашава оријентацију ка „заједничкој одбрамбеној политици“ са ЕУ и НАТО, посебно издвајајући сарадњу са „демократским земљама“, прихватајући и речник оних који свет деле на онај под својом контролом као „демократски“ и свет оних који им се супротстављају као „недемократски“.
Само један дан пре државног празника Дана примирја у Првом светском рату Скупштина Србије (без представника патриотске опозиције) усвојила је Одлуку о учешћу припадника Војске Србије у мировним мисијама под окриљем Уједињених нација[4] и Европске уније[5].
Усвојеним планом предвиђено је учешће око 700 припадника Војске Србије у десетак мисија широм света. Тако ће се наши војници наћи под командом представника оних држава које су на нас извршиле агресију 1999. године и које под окупацијом држе делове наше територије. Под командом оних који су признали Косово и Метохију као независну државу а нама нуде да за њих „одржавамо мир“ или „управљамо кризама“. Док су турски војници на нашем Косову и Метохији ми чувамо оно што су они 1974. године заузели након инвазије Кипра.
Да ли се 9 милиона евра уложених у мултинационалне операције (наш део трошкова) могао утрошити боље и ко ће у Србији заменити ових 700 професионалаца, плаћених да бране нашу слободу, док они брину европске бриге у Централноафричкој Републици?
Када је у питању мултинационална војна сарадња, посебно проблематично је учешће Српске војске у оквиру борбене групе ЕУ „Хелброк“[6] којој је Србија приступила 7. новембра ове године. Онима који прате сектор безбедности потпуно је јасно да се ради о посредном ступању у НАТО савез, слично „балканском пакту“ преко кога се Титова Југославија 1953. године повезала са НАТО без формалног учлањења. Релативно мали ефективи нису проблем. Важно је да је успостављен формални оквир који се накнадно може проширивати на исти начин као и споразуми са НАТО, ИПАП…. Какав би реални интерес имала Војска Србије да се нађе под заједничком командом са украјинским војницима и под командом ЕУ (НАТО)? Пре ће бити да се ради о интересу НАТО да посредним путем Србију „увуче“ у своје окриље. Свесни непопуларности НАТО савеза и одбојности коју грађани Србије имају према њему, НАТО лобисти су одлучили да употребе „стратегију посредног наступања“. Умањиће се јавно позивање на чланство у НАТО а САД као главни носилац агресивне политике ће се повући у други план. Као главни промотери чланства у „заједничком систему одбране“ – што би био нови израз за чланство у НАТО, појавили би се наши историјси савезници или „пријатељи“ – Грчка, Словенија, Словачка…. Њима би припао задатак да нас билатералним и регионалним „пројектима“ вежу уз НАТО тако да ће наше формално чланство постати неизбежно или чак непотребно.
И површном посматрачу је јасно да, без конкретних акција, војна неутралност представља празну причу за замагљивање истине. Сигнал у добром правцу да се не ради о потпуном обмањивању јавности била би примена Годишњег плана употребе Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама у 2016. години (усвојеног пре неколико дана) који у тачки 11. предвиђа могућност учешћа у хуманитарним операцијама при чему: „Министарство одбране и Војска Србије изражавају спремност да по потреби ангажују припаднике Војске Србије у хуманитарним операцијама“[7]. Учешће у заједничким хуманитарним активностима заједно са одговарајућим снагама Руске Федерације, несумњиво, би довео до јачања угледа Србије и, уместо разарања и „управљања кризама“, донео би непосредну корист људима угроженим било којим обликом природне или технолошке катастрофе, или последица оружаног сукоба.
Србија би као слободна и независна земља морала сачувати слободу одлучивања у сфери одбране, јер бар Срби знају да слобода није све али да без слободе све друго не вреди ништа.
[1] Са сличним вербалним образложењима коалиције за напад на Русију су формирали и Наполеон и Хитлер, скупљајући вољне и невољне савезнике за своје агресивне авантуре.
[2] Мада је и то дискутабилно имајући у виду како неке земље попут САД користе свој утицај да лобирањем подрију основне темеље на којима почивају УН.
[3]http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/dokumenta/strategije/Strategija%20nacionalne%20bezbednosti%20Republike%20Srbije.pdf
[4] Уједињене нације тренутно реализују 15 мисија у свету а Војска Србије ће наставити ангажовање у седам мултинационалних операција: у Конгу, Либерији, Обали Слоноваче, Кипру, Либану, на Блиском истоку (Голанска висораван-јужни Либан) и у Централноафричкој Републици.
[5] ЕУ је тренутно ангажована у 5 мисија у Свету: 1. Мисија Европске уније за обуку безбедносних снага Сомалије (EUTM Somalia), Тренутно је у EUTM Somalia ангажовано шест припадника Војске Србије. Република Србија је једина држава контрибутор снага у EUTM Somalia, која није чланица Европске уније; 2. Војна операција поморских снага Европске уније у Сомалији (EUNAVFOR АTALANTA), Тренутно су у EUNAVFOR ATALANTA ангажована четири штабна официра и аутономни тим за заштиту бродова састава 12 припадника Војске Србије; 3. Мисија Европске уније за обуку безбедносних снага Малија (EUTM Mali). Тренутно су у EUTM Mali ангажована три припадника Војске Србије. Мобилни медицински тим Војске Србије ангажован је у саставу лаке пољске болнице нивоа два оружаних снага СР Немачке; 4. Војна саветодавна мисија Европске уније у Централноафричкој Републици (EUMAM RCA), са медицинским тимом; 5. Мисија Европске уније за обуку у Централноафричкој Републици (EUTM RCA); Годишњим планом употребе Војске Србије предвиђено је и ангажовање њених припадника у две операције ЕУ за управљање кризама и то у Централноафричкој Републици и на Медитерану (Војна операција поморских снага Европске уније у Медитерану (EUNAVFOR MED SOPHIA).
[6] http://www.politika.rs/scc/clanak/367393/Srbija-u-borbenoj-grupi-EU-Helbrok
[7] Хуманитарне операције подразумевају ангажовање припадника Војске Србије на отклањању и ублажавању последица природних катастрофа, техничко-технолошких несрећа и других несрећа које обимом и интензитетом угрожавају здравље и животе људи, материјална добра и животну средину. Ангажовање у хуманитарним операцијама зависиће од позива међународне организације, регионалне иницијативе чији је Република Србија члан и/или државе коју је задесила природна катастрофа, техничко-технолошка и друга несрећа, као и расположивих ресурса Министарства одбране и Војске Србије.
Мр Драган Крсмановић, пуковник авијације у пензији
слика http://vesti-online.com/Vesti/Srbija/612420/Kazes-Helbrok-a-mislis-na-NATO
