Премијер Србије је изненада, после кратке најаве, отишао у Брисел. Не у седиште ЕУ, већ у главни „штаб“ НАТО. То је у српској јавности изазвало спекулације да се припрема неки нови потез којим би насупрот номиналној политици неутралности Република Србија била додатно повезана са Северноатлантским пактом. Не брините! Није ствар у томе. Београд се већ конектовао са НАТО толико да је немогуће више јачати сарадњу без уласка у тај војни савез. Он од Србије то сада не тражи. Ради се о нечему другом: Вучић је отишао у Брисел да помогне Ђукановићу. Прецизније да асистира неформалном борду моћи који му је помогао да дође на власт па на његов захтев мора да се упусти у рискантно пружање логистичке подршке такође њиховом црногорском експоненту. Да ли је Вучић подлегао уценама или је екстремно финансијски увезан, тешко је одговорити. Једино је јасно да је на себе преузео застрашујући терет који може да га у реалном року упропасти.
Ђукановићев страх од НАТО
Ранко Кривокапић, некадашњи савезник Мила Ђукановића, најбоље зна каквим техникама политичке манипулације се служи првак Демократске партије социјалиста. Господин Кривокапић је човек снажних прозападних опредељења и као такав је препознат у Бриселу и Вашингтону. Тамо важи као већи НАТО промотер од Ђукановића. Из свих тих разлога је за лидера ДПС и његово политичко-пословно окружење јако опасно то што је бивши шеф црногорског парламента, а после сукоба са Ђукановићем новонастали опозиционар, изразио озбиљне резерве према званичној верзији о „државном удару“ који је наводно спречен на дан избора.
Кривокапић је црногорској јавности поручио: „Тероризам не сме бити игра ДП“. Како је у својству председника Социјалдемократске партије Црне Горе рекао: „Од државног тужилаштва тражимо јасне доказе о ономе што се дешавало 16. октобра. Ни месец након одржавања избора држава нема институционалан одговор на оно што се десило“. И то је велики проблем за ДПС. Евидентно је да су његови стручњаци за манипулисање исхитрено исценирали „државни удар“ да би на тим основама владајућа црногорска партија избегла како се чинило известан пораз на изборима. Надали су се да ће пошто обаве посао све брзо пасти у заборав или да се нико неће усудити да инсистира на истини. У томе су се преварили, али и са тим би изашли на крај да је све остало локализовано на српску опозицију и радозналост појединих истраживача из Црне Горе и Србије. Међутим, није.
Иницијални проблем за Ђукановића је храбра реакција опозиционог дела јавности која не одустаје од борбе за истину. У тим оквирима је и Кривокапић, са кредибилитетом који има у западним државама. Он је на темељу тога мост за насталу следећу етапу проблема за ДПС естаблишмент. После обраћања црногорској јавности индиректно се обратио и западним савезницима Подгорице. Тачније апеловао је на њих да не допусте изборну превару. Учинио је да се изборна превара одрази и на НАТО. Како је рекао ако је стварно угрожена а не измишља опасност: „Зaштo Пoдгoрицa ниje oбaвeстилa НATO o ‘држaвнoм удaру’?“
Завера власти против демократије
Шта је логичније у околностима када се нека држава стварно суочава са оружаном претњом него затражити подршку моћних савезника? Када се то не учини као што Подгорица није учинила, признаје се да нешто није у реду. Тешко да би НАТО пристао да се компромитује покривајући Ђукановићеве чак и за НАТО, превише провидне антидемократске потезе.
Подгорица се нашла у чуду када је схватила да је локална превара добила глобални смисао услед лукавих предлога једног опозиционог лидера. „Нeмojтe бjeжaти oд пoмoћи нaших НATO пaртнeрa дa дoђeмo дo пунe истинe. Jeр aкo зeмљa кoja идe у НATO, нe рaшчисти имa ли или нeмa држaвни удaр, хoћe ли сjутрa бити joш три групe кoje мoгу упaсти и oдaклe ћe упaсти, пoстojи ли jeднa вeлeсилa кoja стojи изa тoгa, хoћeмo ли бити у пeрмaнeнтнoм психoлoшкoм сукoбу сa нeкoм вeлeсилoм кoja жeли oвдje дa прeузмe влaст – тo je стaњe кoje дeструирa свe“, рeкao je Кривoкaпић гoстуjући нa тeлeвизиjи „Виjeсти“.
То није могло да не одзвони у западним круговима који прате ситуацију у Црној Гори. Трудили су се да не виде оно што Ђукановићу не иде у прилог али када им је то наметнуто дошли су у незгодну ситуацију. Уoчи сaстaнкa министaрa oдбрaнe зeмaљa НATO, aмeрички aмбaсaдoр при том пакту je сaoпштиo дa нeмa одговарајућа сазнања у вези са инцидeнтoм нa дaн избoрa у Црнoj Гoри, кao ни у вeзи сa нaвoдимa дa je Русиja пoкушaлa дa сe умeшa у унутрaшњу пoлитику Црнe Гoрe. Aмбaсaдoр Лут je сaoпштиo дa je НATO зaинтeрeсoвaн дa чуje кoja сaзнaњa и доказе о свему томе имa Црнa Гoрa. Међутим, није добио одговор. Министарка одбране Црне Горе Mилицa Пejaнoвић Ђуришић, која је присуствовала састанку, сaoпштилa је дa тo министaрствo ниje билo oбaвeштeнo o инцидeнту.
Банкрот манипулације црногорског режима
Невероватно. Министарство одбране Црне Горе не зна да је власт те земље спречила терористичке нападе или можда и покушај „државног удара“. Ако је то да је министар полиције био необавештен од стране својих подређених и да је закључио да се ради о подвали, могло да се правда чињеницом да је кадар опозиције у привременој предизборној влади, шта рећи за министарку одбране из редова ДПС. Већ из тога је свима на западу постало дефинитивно јасно о чему се ради. У црногорском естаблишменту је с друге стране дошло до шока. Оно зашта су мислили да је дневна превара претворило се у озбиљан проблем. Не да није преко ноћи, пошто је обављен посао, утонуло у заборав, већ је почело да прераста у међународни скандал.
Доведен у незгодну ситуацију режим Ђукановића је усиљено почео да ради на монтирању процеса којим би његова празна прича о „државном удару“ некако била поткрепљена. Озбиљна тешкоћа за њега је то што тако нешто није лако урадити у систему који је макар аутократски ипак не и отворено тоталитаран. На све стране су докази да се ради о превари избијали на површину. Тим пре је тако када се све нађе изложно погледу представника демократских земаља. Тешко је лажирати доказе тако да могу да издрже проверу па и дуготрајнији тест времена када се случају приступа озбиљно.
У таквим околностима Подгорици је постала очајнички нужна подршка Београда. Из неког разлога њу су и добили од српског премијера Вучића који је после неколико дана колебања позерски и неубедљиво али одлучно стао иза онога зашта је јасно да је озбиљна превара са међународним импликацијама. Отишао је толико далеко да је преузео на себе и велики део одговорности тврдећи да су органи Србије упозорили Црну Гору о ономе шта се спрема. Затим је повукао и следећи корак. Отишао је у НАТО централу да би ту подржао Мила Ђукановића. Све што његовој превари иде у прилог ту је Вучић поновио.
Српска јавност је добила прилично неубедљива објашњења зашто је Вучић изненада отишао у Брисел. Прави разлог се ипак види ма колико био сакриван. Уз сву подршку коју НАТО пружа Милу Ђукановићу како би Црну Гору увео у ту војну алијансу, ипак је одмереним речима исказана дистанца у односу на приче о преврату. Све се пребацује на истрагу која треба да пружи дефинитивне одговоре. Тако НАТО пере руке од онога зашта зна да је превара и да ће неизбежно у будућности бити раскринкано. И то после Вучићевог пристајања да личним и државним залогом Србије подигне улог у игри. Како би било да је Ђукановић био остављен сам себи?
Увлачење Србије у међународни скандал
Вучић је увукао Србију у прворазредну међународну аферу. И да Црна Гора не води непријатељску политику према Србији то би било неприхватљиво пошто потенцијално повлачи озбиљне последице. Поготово је то случај у околностима када је Црна Гора признала Косово и озбиљно угрожава права српске мањине у тој земљи, делујући са циљем њене брзе асимилације. Коначно, ради се о поништавању свих демократских и европских вредности које премијер Србије горљиво хвали.
Зашто је Вучић то урадио? Да ли се ради о томе да је целу изборну превару осмислио Владимир Беба Поповић? У прилог тога много говори (низ релевантних текстова се тим питањем озбиљно бави па сада нећемо шире у то улазити). Тиме је изазвао дугорочно гледано већу штету него корист Ђукановићу и дошао у ситуацију да га се он одрекне. Да ли је због тога свом пријатељу и неформалном медијском саветнику на привременом раду у Подгорици прискочио у помоћ Александар Вучић? И да ли је то учинио само због њега или због пословних веза које, како се тврди, има са Поповићевим ментором контроверзним бизнисменом Станком Цанетом Суботићем, кога понекад због утицаја на простору Србије и Црне Горе називају њиховим „савезним премијером“?
Време ће сигурно на све то дати одговоре. Од њих ће зависти не само политичка будућност Мила Ђукановића већ и Александара Вучића. После победе Доналда Трампа у америчкој безбедносној сфери биће поново у првом плану они који су због економских и других националних интереса САД врло заинтересовани да се те ствари разјасне и санкционишу. У питању је озбиљан чвор чијим пресецањем почиње увођење правног поретка у низу балканских земаља.
То је од великог значаја за стварање погодног пословног окружења важних америчких компанија чији власници су били заинтересовани да дође до промена у Белој кући. Из тога изводимо оптимистички закључак да ће одговорни у Србији и Црној Гори за лаж о „државном удару“ ускоро бити доведени у ситуацију да се суоче са правдом. Најмање због изборне лажи већ поводом ње за низ криминалних радњи у дугом раздобљу од протеклих 25 година. Актери у њима су се донекле мењали а изгледа све реалније да су сада уз старе играче, владајуће политичаре у Подгорици, ту и они у Србији који су се пре 4-5 година укључили у комбинације. Вучићеви потези у вези са „државним ударом“ сведоче томе у прилог. Он је себи тако скоро затворио врата спаса а стање може да поправи само радикалним окретањем од оних којима је у позној фази пришао. Да ли то може да учини?
