У Међународном кривичном суду 6. децембра се отвара нови судски процес. У овом случају се ради о процесу против Доминика Онгвена, једног од ратних лидера организације „Армија Супротстављања Господа“ (Lord Resistance Army, у даљем тексту – LRA) из Уганде.
Подсећамо да је ситуација у Уганди постала први предмет Међународног кривичног суда (МКС). Тај предмет је у МКС регистрован у јануару 2004. године и тицао се позивања на одговорност руководилаца наоружаних бојевика који су себе звали војницима супротстављања Господа. Међутим, треба истаћи да је ова ситуација била прихваћена уз кршење принципа рада МКС, посебно принципа комплементарности. Према овом принципу, МКС има јурисдикцију да разматра ситуације само у оним државама које или не могу или не желе да позову на одговорност лица која су починила међународне злочине. Но, ситуација у Уганди није потпадала ни под критеријум „не може“, нити под критеријум „не жели“. Власти Уганде су веома желеле да позову на одговорност бојевике LRA. И нису их позвали само зато што нису могли да их ухвате. И овде МКС покушава да обмане светску јавност, да подметне замену појма „не може“ уопште и „не може“ по тумачењу Статута МКС. Ради се о томе да се у Статуту МКС под термином „не може“ схвата ситуација у којој је у држави разрушен судски систем и једноставно нема ни оног ко би водио истрагу, нити ко би судио. У случају Уганде није било ни говора о томе: у земљи постоји стабилан судски систем. То што хватање оптужених не спада у функцију МКС познато је више него добро: у МКС нема полицијских снага. И уколико власти Уганде не могу да ухапсе своје сопствене бојевике, МКС то поготово не може учинити. Међутим, МКС и влада Уганде су пошли на фалсификовање и сложивши се на основу „не може“ укључили ситуацију у Уганди у списак предмета МКС.
МКС је на тај фалсификат кренуо ради тога да почне са својим радом. Подсећамо да у јануару 2004. године у МКС није било на разматрању ни једне ситуације и ни једног предмета. И ето, у том тадашњем тренутку главни тужилац МКС Морено Окампо је смислио такву малену досетљивост, како би суд започео своју делатност. Међутим, та малена досетљивост уопште није тако безазлена како се може учинити на први поглед. Ради се о томе да су се на списку предмета МКС могли наћи не само бојевици LRA, него и саме власти Уганде. Постоје информације о томе да се председник Уганде сагласио да преда ситуацију у својој земљи не добровољно, него због алтернативе коју му је предложио главни тужилац МКС: или бојевици LRA – или он сам! Класичан пример предлога, који се не може одбити!
Главни оптужени у предмету о злочинима LRA остају на слободи, укључујући руководиоца те организације Џозефа Конија. Судски процес ће се одржати само у односу према Доминику Онгвену. Судиће се само једном од тројице … Зашто? Одговора на то питање засад нема. Ни МКС, ни власти га нису ухапсили. Све до сада нико не зна како се Онгвен нашао у затвору Хашког суда. Званична верзија – Д. Онгвен се добровољно предао. Међутим, околности његове предаје и посебно – време када се то десило, дају основа да се сматра да је све много сложеније. Ствар је у томе да се МКС изругивао над Африком током 12 година. За то време су само земље Африке и њени лидери подвргавани налозима за хапшење и ликвидацијама. И тек после тога кад су државе-чланице Афричке уније наступиле са јединственом (што значи и реално опасном) позицијом против МКС, а када је као један од главних покретача ове иницијативе постао председник Уганде Ј. Мусевени, десило се нешто неочекивано. Изненада, без икаквог разлога, „добровољно се предао“ један од оптужених у предмету против LRA. Та „добровољна предаја“ исувише очигледно личи на трговачку операцију.
Тешко је очекивати да ће нам судски процес који се отвара 6. децембра открити реалне тајне тих трговинских односа између МКС и неких влада афричких држава. Међутим, могућа су и изненађења. За сада ће Доминик Онгвен морати да одговара за себе “и за тог младића”, то јест, за своје главнокомандујуће. Низ околности у процесу говори нам о томе да је овај процес планиран као шоу. Као прво, према Онгвену је подигнуто 70 (!) тачака оптужнице. Да би се доказало у суду на потребан начин толики број оптужби, потребне су деценије. Да тужилаштво жели да одржи реалан процес, оно би подигло две-три оптужбе, али би их доказивало армираним бетоном. Када се подигне 70 оптужби – то значи да се жели да се процес отегне и да нема реалних доказа. Под плаштом „журбе да се докажу све оптужбе“ представљаће се у најбољем случају један доказ на десет епизода. У овом процесу је принцип другачији – десет доказа на једну епизоду. А принцип потврђивања различитим сведоцима потпуно ће бити одбачен од стране суда. И то – „на корист“ самог оптуженог! – На пример, за обезбеђење његовог права на оперативно разматрање предмета. Цинизмом у МКС се нећу бавити – јер је ковачница тих кадрова био МТБЈ!
Због тога, највероватније ће процес бити спроведен више због пропагандистичких циљева него због истинског утврђивања истине у предмету. О томе говори и друга чињеница – суд је признао статус „жртава“ Онгвена, за више од 400 хиљада људи! О каквим „жртвама може бити говора када кривица самог Онгвена још није утврђена! И шта радити са тим жртвама (које су већ прогласили таквим!!!), ако Онгвен буде проглашен невиним? И ко ће се усудити да „повреди осећања жртава међународних злочина“? Све је већ испланирано и објављено. То такође говори о томе да се планира управо шоу, а никако реална судска расправа…