„Највећу опасност по безбједност и стабилност Западног Балкана, поред Ал Каиде, представљају Владимир Путин и Милорад Додик, као генератори етничких сукоба, радикализма и екстремизма и ометања евроатлантских интеграције у региону, али НАТО је спреман да оперативно реагује“. На ову реченицу би се као ноторну глупост насмијао сваки Србин и Српкиња, изузев Јелене Милић, када се не би радило о „тајним“ закључцима министарске конференције НАТО-а, одржане почетком овог мјесеца, а који су „процурили“ у медије. Тиме закључци не престају да буду глупост, него можда постају и – опасна глупост.
Шта се то дешава са НАТО-ом? По завршетку хладног рата, водећи западноевропски савезници су се надали да ће их нестанак „црвене опасности“ ослободити од НАТО-кишобрана и безбједностног туторства САД и повратити им национални суверенитет. САД су, међутим, опструкцијом већ усвојеног европског плана за БиХ (Лисабонски споразум) и саботирањм неколико европских мировних иницијатива не само подстакле рат у БиХ него и учиниле да се продужи три и по године. Услов да се потпише Дејтонски мир био је да ЕУ прихвати да НАТО војно интервенише на положаје ВРС у Босни и тако по први пут офанзивно дјелује изван граница својих чланица. Једина суперсила је на своме врхунцу током два Клинтонова мандата претворила НАТО у своју ударну песницу, а подршку европских чланица – у „војну обавезу“. Блер, Саркози, Меркелова и др. били су и под прислушним надзором америчких служби. „Ко ј… ЕУ!“ – сажето је њихов статус изразила Викторија Нуланд, подсекретарка у Стејт департменту у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву када јој је пренио резерве неких европских колега према рушењу легалне власти у Украјини.
Током интервенција у БиХ, Србији, Ираку, Украјини, Авганистану, Либији, Египту и Сирији, НАТО је израстао у експанзивну и самосталну мултинационалну војно-политичку корпорацију која гута огроман новац својих дионичара и, прије свих – САД, које држе контролни пакет. Пред најавом Трампове изолационистичке политике и пред немогућношћу европских чланица да намире умањени америчке улог, НАТО почиње да дјелује као отуђени центар моћи, окренут интересима властитог оджања и одлазеће неолибералне демократске администрације.
И док Трамп зауставља ширење НАТО-а на Црну Гору, а Меркелова и Оланд у новим условима рјешење траже мимо НАТО-а у формирању европских оружаних снага које би ЕУ обезбиједиле већу самосталност и спољнополитички утицај, генсек НАТО-а Јенс Столтенберг наступа као политички лидер који слиједи предизборни милитантни програм поражене Хилари Клинтон. Сјетимо се само колика паника је завладала у НАТО-у на вијест да је побиједио Трамп због тога што је најавио пацификацију односа са Русијом. Читавој армији официра и цивила – стратега, оперативаца, логистичара, интенданата, пропагандиста и обавјештајаца које запошљава НАТО, напротив, и егзистенцијално и професионално више одговара хладни рат.
Оправдање свог опстанка и експанзије НАТО-а, као и 1969, тако и 2016, поново покушава да нађе на Западном Балкану, гдје препознаје више опасности: повратак бораца Исламске државе у БиХ, растући утицај Русије и Додиков референдум.
У документу се наводи „број од приближно 260 страних бораца који су до краја 2015 из БиХ отишли у борбу на страни терористичких организација ДАЕШ-а и Ал Каиде у Ираку и Сирији. Радикализација, насилни екстремизам и повратак страних ратника с фронта представљају значајан разлог за забринутост“.
Као коментар на ову опасност једино вриједи примијетити тенденциозно заобилажење да се каже да се ради о исламском, а не било ком другом тероризму. Као и да добровољци – повратници са ратишта у Ираку и Сирији, нису ни Срби ни Хрвати него искључиво Бошњаци, који нит су отишли из, нит се враћају у Републику Српску и „Херцег-Босну“, него искључиво у бошњачке кантоне у средњој Босни. Сваки даљи коментар је сувишан, јер су управо НАТО структуре под вођством САД срушиле легалне режиме у Ираку и Сирији, изазвале грађанске ратове и тамо из Авганистана преселиле Ал Каиду, која је створила терористичку Исламску државу. Исти центри глобалне моћи су током рата 1992-1995. довеле у БиХ муџахедине – исламске интербригадисте који су се ту трајно стационирали и формирали центре исламског тероризма, са широким радијусом дејстава диљем Западне Европе. Када је Доналд Трамп у предизборном програму најавио да „САД више неће рушити режиме по свијету“, вјероватно је мислио не само на Ирак и Сирију него и на СФРЈ и Србију.
НАТО уочава пораст руских активности на западном Балкану, које “укључују дестабилизирајуће понашање”. Ријеч је о мјешавини политичких порука, изградњи веза с припадницима елита, инвестицијама у енергетски и медијски сектор… Русија пружа и политичку и привредну подршку српском ентитету у БиХ како би “подстицала ометање евроатлантског пута БиХ”. Приступ Русије најчешће усмерен према српском становништву у региону. “Међу Србима руске поруке имају највећи одјек”, додаје се у документу.
Шта тек ово треба да значи?! Руси заиста развијају везе са српским елитама, инвестирају у енергетику и медије, подржавају Републику Српску, али не чине ли то исто и ЕУ и НАТО – много дуже и много више. Није, међутим, понуђен ама баш ниједан аргумент зашто је то „дестабилизирајуће понашање“ када раде Руси, а није када исто раде Американци. Напротив, када они раде, онда је чак „стабилизирајуће“. Тачно је једино да су Руси, када је ријеч о Српској и Србима, у томе успјешнији. Није ни чудо! Почетком 90-их, САД и ЕЗ су подржали Муслимане и Хрвате у отвореном гажењу равноправности српског народа у БиХ. НАТО је бомбардовао само положаје ВРС у БиХ. Четири петине западне помоћи отишло је у бошњачко-хрватску Федерацију. САД и ЕУ већ 20 година мијењају Дејтонски споразум на штету Српске. Након свега, мудраци из НАТО-а су повјерљиво открили да „руске поруке имају највећи одјек међу Србима“
Браво мајстори!
Додик, према оцени НАТО-а, настоји да поткопа евро-атлантске интеграције БиХ, што се види и у недавном расписивању “нелегалног референдума” о Дану Републике, али и у томе што његов ентитет одбија да региструје војне некретнине. Попис војне имовине у БиХ кључан је предуслов за активирање НАТО акцијског плана за чланство БиХ (тзв. МАП), а досад је укњижено 25 војних некретнина у БиХ, али ниједна од 21, колико их је на подручју РС. Један од главних изазова у БиХ је, сматра НАТО, имплементирање одлука донесених на државном нивоу на ниво ентитета. НАТО даје пуну подршку евроатлантском путу Македоније и БиХ.
Најзад, не може ништа без Додика! Што се тиче евро-интеграција, податак у закључцима НАТО-а није тачан, јер БиХ је и ангажовањем Додика прије два мјесеца направила велики корак ка Бриселу, уз резерву да је данас сваки иоле разуман човјек, мање или више евроскептик. Што се пак атлантских интеграција тиче, ту ствари стоје другачије: БиХ се никад није ни опредијелила за НАТО, већ самим тим што трећина народа на половини њене територије није заузела такав став. Додик је, напротив, изјавио да ће Српска слиједити примјер Србије, која неће против Русије, а да ће у крајњој линији о томе одлучити народ на референдуму. Досљедно томе, Српска, која по Дејтону има право на војску, неће се одрећи ни војних некретнина на својој територији, од којих је, рецимо, једна претворена у Универзитетски кампус у Бањалуци. Српска можда „поткопава“ планове НАТО-а, али не и своје властите, без обзира на то што овај „тајни документ“ подржава њен пут атлантских интеграција, на који она још и не помишља да крене.
Да НАТО посматра Балкан као регион који је интересантан за ширење атлантских интеграција, то би било потпуну легитимно. Међутим, НАТО овај регион третира као свој капарисани резерват у чијем преуређењу га ометају како ненаклоњене домаће политичке елите и народ који их је демократски изабрао, тако и Русија која бар једнако легитимно покушава да поврати свој, историјски много старији, утицај на Балкан.
Уочи предсједничке инаугурације Доналда Трампа политичке елите неких западних земаља подсјећају на бољшевичке владе совјетског лагера када им је Горбачов саопштио да ће убудуће морати саме да брину о себи и суверенитету и безбиједности својих земаља. На страну што је наивно повјеровао у Бушово обећање да се НАТО неће ширити на Исток, Горбачов је одлуку о спасавању Русије распуштањем совјетске империје донио због унутрашње и спољне економске пренапрегнутости и опасности од фаталних побуна. Умјесто да се прилагоде новој ситуацији и стану на чело темељитих и контролисаних промјена, комунистичке елите земаља источне Европе су ситним реформама и кадровским рокадама покушале да остану у седлу и зарадиле „плишане револуције“.
Аналогно, Доналд Трамп се сад одриче империје да би спасао САД од незасите халапљивости корпоративно-финансијске олигархије, која је своје мегашпекулација намирила милијардама долара из државног буџета. Овај гангстерај без преседана у историји капитализма остварен њиховим притиском на државну администрацију, био је само одлагање нове још веће кризе, која није могла бити ријешена војним авантурама на Блиском истоку. Напротив, довела је до колапса Грчке, до мигранског стампеда, до „брегзита“, до економске и политичке кризе опстанка Европске Уније.
Својом „оперативном спремношћу да интервенише на Западном Балкану“ НАТО као да би хтио да је ријеши трећим свјетским ратом, који би налакше запалио, а гдје друго него у „бурету барута“. Шта би иначе и могла једна моћна војна организација, којој је историјски рок трајања истекао још распуштањем Варшавског пакта 1991, када осјети да јој понестају и паре и послови, доли да измишља опасности по „безбједност и стабилност западног свијета“. Међутим, Путин поштује међународно право. Додик се држи Дејтонског устава. А Ал Каида је чедо НАТО-а које се отргло од његове контроле једнако као што се и сам отео цивилној контроли САД – у интерегнуму од Обаме до Трампа, и ЕУ – која не зна ни шта ће са собом.
Пошто неће стићи да Трампа, прије инаугурације 20. децембра, увуче у неке нове ратне обавезе, НАТО ће морати да се суочи са мултиполарним свијетом у настанку у коме ће бити подијељен између Армије САД и „Оружаних снага ЕУ“. Зато „тајни документ“ дјелује тако анахроно, банално и недотупавно.
