Знамо добро ко су нам били преци, а опет чини се као да баш и нисмо у пуној мери свесни тога. Познато нам је где смо сада и да смо ту због због притисака, ратова, мржње запада и оних малих отпалих од нас који би волели да себе прикажу као неки народ. Неправдом коју су нам чинили успели су да нас уназаде, успоре чини се тренутно и скроз зауставе. Сада нам остаје добро да размислимо пре него донесемо било коју одлуку. Ако знамо истину ко смо, њу не смемо заборавити. Видимо добро где смо и где желе да нас одвуку, а то непријатељима не смемо дозволити. Остаје само да спознамо где би могли и морали бити.
Они прави немају дилему. Искрени Срби одлично знају где мора бити наша Отаџбина, какву судбу заиста заслужује овај напаћени народ. Не интересује светосавце да ли то неком одговара и да ли му се свиђа. Још мање треба да нас интересује да ли запад жели то да нам дозволи. Не ради се о њиховим, већ о нашим и животима наше деце. Важно је само оно што јесмо и шта нам по правди и истини припада. Морамо постати што пре тога свесни и за то не смемо престати да се боримо.
Дозвољавамо онима који једва и да имају некакву прошлост да говоре о нашој историји. Зар таквима да дозволимо да се питају каква ће наша будућност бити? Када би то дозволили можемо бити сигурни да би у књизи о нама странице будућности биле празне. У тој будућности коју запад са својим пајацима жели да нам наметне и напише Срба нема више. То сигурно није први покушај писања те научно-фантастичне књиге. Као и увек до сада нећемо и не смемо им дозволити да је заврше, да је пусте у штампу. Док год има правих Срба та „књига“ неће изаћи из штампе а њих ће бити док је Sветосавља.
Ту праву и непоколебљиву нит српства никад не смемо изгубити или испустити. За њу се увек морамо свом снагом држати и свим срцем и душом без задршке борити. Исто онако како су и наши ђедови то чинили и у најтежим и у готово немогућим условима. Наша душа то осећа и увек ће знати да непријатељу у одсутном моменту да прави одговор. Душа запада је одавно испуњена злом и мржњом. Та мржња је временом постала основ њиховог живота. Нажалост они више нити могу да виде истину, нити знају како да мржњу претворе у нешто што би донело веру, љубав, срећу, мир, правду…
„Када би се мржња могла претворити у електрицитет, било би довољно енергије за цели свет.“
Никола Тесла
Давно је наш Никола Тесла живећи међу њима приметио колика је та њихова опседнутост мржњом. На нама је да сачувамо своје чисте и искрене душе, да не допустимо да и нас западно зло обузме. Срби су кроз историју увек пленили својом вером, отвореношћу, искреношћу, храброшћу, племенитошћу. Онај ко је отворио своје срце и себи заиста дозволио да упозна светосавце сигурно их је заувек и заволео. Баш то се догодило и холандsком доктору који је успео у свету мржње да сачува душу и да упозна Србе онаквим каквим заиста јесу, а не онаквим каквим запад жели да их прикаже.
„ … Током претходна два рата већ сам боравио у Србији и упознао сам народ у непосредном контакту. То није народ дивљака и злочинаца, каквим је аустријска штампа увек покушавала да га прикаже, већ је то народ једноставних земљорадника којима је највећа жеља да буду остављени на миру…
… Пет стотина година Срби су патили под Турцима, али никад нису изгубили своје национално осећање; сачували су свој језик и своју веру упркос вековном мучењу. То много говори, јер ислам са својим светим ратовима не трпи другу веру поред себе…
… Српски народ се скоро петсто година борио и рвао за своја убеђења, свој језик и веру и сневао о обновљеном великом српском царству. У томе му се стално супростављала Аустрија, а анексијом Босне и Херцеговине као да је била изгубљена свака нада…
… Србија има стару уметност, стару књижевност и у својим народним песмама, најчешће на меланхоличан начин, опева своје некадашње јунаке. Те песме и мелодије које сневају о ослобођењу, лепе су и сетне. Певане с вечери, уз звуке једноструног инструмента, оне продиру дубоко у душу.” (1)
Аријус ван Тинховен (1886-1965)
Тако је Србе описивао онај ко их је заиста и упознао. Ови други иако нас нису упознали, нису нас остављали на миру упорно су желели да прихватимо њихову покварену игру. Нажалост запад је место које у много већем броју насељавају ови други, они чије су душе опседнуте мржњом. Управо због тог сазнања ми морамо себе од тог зла заштитити. Немамо права више на наивност. На наивно веровање да ће лоше само себе препознати и пожелети да буде добро. Да је у њима било те свести коју смо наивно ишчекивали они ни неби постајали обузети мржњом. Да су у њиховим душама постајала та зрнца доброте она би и побеђивала. Праведност па макар и у траговима никад им не би дозвољавала да другима чине зло само да би себи прибавили некакву корист.
Историја нам јасно говори да тога у западном свету нема. Тамо нема душе као ни правде ни у назнакама. Њихов свет заснован је на материјалном и интересу. Правда је тамо само реч којом јачи озакоњује силу којом отима туђе. Институције које треба да служе у интересу правде су само места где се осмишља како да се њихове злодела, лажи и преваре пресвуку и прикажу као истине. Како то изгледа можда нам опет може рећи један од цитата из дневника ратног хирурга Аријус ван Тинховена.
„Коначно је Немачка била спремна и требало је тражити casus belli („повод за рат“ лат.). Њена верна савезница Аустрија знаће већ да нађе повод јер је годинама немоћно посматрала како се њен јужни сусед Србија све више развија, тако да је ускоро могла да постане значајан конкурент мађарским земљорадницима. Ситне пакости, као што је затварање граница за српску стоку нису много помогле да се спречи развој Србије. Године 1905. Аустрија је анексирала провинције Босну и Херцеговину, скоро у потпуности насељене Србима. Тада је замало дошло до рата са Србијом, али је утицајем и посредовањем Русије он ипак спречен. Затим је уследио озлоглашени Загребачки процес Србима и Југословенима, на коме је доказано да је аустријски изасланик у Београду, Форгах, фалцификовао судска документа у канцеларији свог посланства.
После Првог балканског рата, у коме су Срби и Црногорци, жртвујући хиљаде људских живота, освојили Скадар и Драч, Аустрија је запретила да ће им силом одузети ове територије ако се добровољно не повуку, иако је на почетку рата изјавила да ће бити неутрална.
Када су Срби потукли Бугаре после њиховог издајничког напада и освојили Македонију, поново је замало дошло до рата Аустрије против Србије и то из једног јединог разлога – претило је да Србија постане превелика.
Из Ђолитијевог признања на седници италијанске владе од 5.децембра 1914.године сазнајемо да је Аустрија још 1913. хтела да нападне Србију, али да је Италија била против тога као и да је Немачка сматрала да још није куцнуо прави час. Међутим, 1914. све је било спремно, а атентат на надвојводу престолонаследника представљао је добродошлу прилику да се отпочне са игром. Никад није доказано у којој мери су Срби били умешани у ово убиство. У суштини Немачкој је више одговарало да престолонаследник буде уклоњен него Србији да у томе сарађује. Ова мала земља није изгарала од жеље да изазове рат после два последња исцрпљујућа рата. Суђење убицама који су били аустријски поданици вођено је у тајности, а Форгах, који је 1909 фалцификовао документа био је у то време шеф дипломатског кабинета, десна рука Бертхолда.
Франц Фердинанд убијен је 28.јуна, а 23.јула Фон Гизл, аустријски изасланик у Београду, уручио је аустријски ултиматум. Преговори вођени тих месец дана између Беча и Берлина до данас нису објављени у некој немачкој Белој књизи или аустријској Црвеној књизи. Овај ултиматум је најсрамнији документ који је икад уручен једној независној држави и због тога су углавном очекивало да ће га Србија одбити. Читав свет био је запањен српским одговором у коме се у циљу очувања мира удовољавало скоро свим аустријским захтевима. Једино се поводом ставки које су нарушавале независност Србије и које би је претвориле у аустријског вазала, молило за даље преговоре, уз спремност да се изађе пред арбитражу Хашког суда.
Међутим, Аустрија, одлучна да ратује, прекинула је дипломатске односе са Србијом и 28.јула објавила је рат који ће постати највећи и најокрутнији од свих ратова који су задесели свет…“ (2)
Подсећа све ово много и на данашњу ситуацију. Није ли Србија и данас исцрпљена наметнутим ратовима, нисмо ли економски изнурени? Суди се данас Србима пред Хашким трибуналом, фалцификује документа и историју неки нови Форгах. Жели и данас запад да нам отме трајно Босну и Херцеговину покушавајући да оруши њен најсрпскији део Републику Српску. Нису ли Централне силе само промениле назив „фирме“ у НАТО? Да ли се чека само неки нови повод па да генерал Павел (НАТО) покрене нову казнену експедицију као некад генерал Хецендорф? Тражи од нас тај „пријатељски“ запад да добровољно напустимо сада не Скадар и Драч већ нашу свету земљу, наше Косово и Метохију. Пристају наши садашњи властодршци на срамне ултиматуме потписујући и испуњавајући некакве Бриселске споразуме…
Покушавају упорно да нас претворе у вазале. Не треба да нас то чуди зло се није променило и неће никад. Они који су читали историју то сигурно одавно знају. За оне који нису у историји потражили одговоре крајње је време да то учине. Могу да нас данас убеђују да поново покушамо да наивно верујемо. Одлучимо ли се за то морамо бити спремни да онда сутра будемо само још једна страница историје за заборав. Оне странице која ће некима другима после нас помоћи да не буду глупи и наивни као ми. Надајмо се ипак да ћемо заслужити неке лепше странице, да ће наше одлуке бити довољно разумне и храбре. Потрудимо се да будемо пример који ће наши потомци са поносом спомињати.
Упамтите да је неуспех само догађај. То је оно дешавање у коме смо сами учествовали. Неуспех није некакав непријатељ кога не можемо победити или надвладати. Све у чему смо учествовали сигурно је да смо могли и мењати, то морамо јасно прихватити. Ако смо доживели неуспех то само значи да нисмо правилно поступили. Да нисмо реаговали како је требало. Можда нисмо били довољно храбри способни. Можда ни довољно паметни. Како год, у сваком случају сами смо томе допринели. Када то прихватимо, када ту истину престанемо да кријемо од себе знаћемо како даље. Тада ћемо знати да је неуспех грешка. Схватићемо да се грешка мора и може поправити и да се не сме понављати. Време је да постанемо свесни да све поправке и даље зависе од нас. Да смо учесници свега што нам се догађа. Што пре у томе активно и храбро почнемо да учествујемо пре ћемо грешке исправити, пре ћемо у успеху уживати.
Мржња која обузима запад је уствари само облик зависти. Зависти према неком ко је и поред све њихове моћи у оним најважнијим животним ставрима супериорнији. То што нас мрзе значи само да смо и даље бољи од њих. Требамо ли сада због тога што их је завист надвладала, што им је душе обузела мржња ми да прихватимо њихов игру. Онај плес у коме они неће покушати да постану или буду бољи, него нас да направе лошијим. Прихватање таквог плеса у загрљају змије само би постали саучесници свог неуспеха.
Престанимо да наивно чекамо некакве дарове живота. Схватимо какав свет нас окружује. Морамо постати активни учесници свог живота. Само тако можемо заиста себи и својим потомцима даровати будућност. Заслужимо сами срећу, покажимо да смо достојни својих предака и да смо научили лекције које су нам они оставили. Вратимо самопоштовање, отворимо душе и испунимо их вером. Вративши самопоштовање знаћемо које одлуке да донесемо. Вером испуњена душа донеће нам неопходну снагу и храброст. Србине покрени се истекло је време за чекање.
(1) СТРАХОТЕ РАТА У СРБИЈИ, дневник ратног хирурга 1915 – Аријус ван Тинховен (издавач АРХИВ СРБИЈЕ) стр. 9, 10
(2) СТРАХОТЕ РАТА У СРБИЈИ, дневник ратног хирурга 1915 – Аријус ван Тинховен (издавач АРХИВ СРБИЈЕ) стр. 7, 8
