Хронични недостатак аргументације за русофобне ставове ЛСВ, политички лидер ове странке покушао је да надомести бапском причом из бунара породичног предања. Главни доказ „непочинства“ Црвене армије у Војводини, који је умео да наведе, је била бабина прича како јој је један руски војник украо кобасице. Седам и по деценија касније, Ненад Чанак је из бапске приче извео закључак да се под нацистичком окупацијом „бар знао неки ред“.
Има дана више него кобасица
Народна изрека из Баната
Станоје Станојевић је био велики српски историчар, лексикограф, енциклопедиста и председник некадашњег Удружења Војвођана у Београду. Рођен у Новом Саду, постао је професор Народне историје на Београдском универзитету и члан Српске краљевске академије наука. Учествовао је у оба балканска рата и Првом светском рату, током којег се са српском војском повукао на Солунски фронт преко Албаније.
У зборнику „Војвођани о Војводини“ (1928. г, исте године кад је у Новом Саду основао Историјско друштво и његов часопис „Гласник“), Станојевић је објавио занимљиву анегдоту: „Оно што је за једнога потреба, за другога је луксуз; оно што је за једнога луксуз, за другога је потреба. Позната је изрека онога Личанина када се из Срема враћао кући у Лику: `До Брода ћу ја лако. До Брода ћу ја лађе вући, само не знам како ћу одатле даље`. Оно што је тај добри Личанин означио као `лако`, било би за другог највећа мука“. Преци Ненада Чанка се из Војводине никад нису вратили у Лику, а у Војводину су дошли преко Минхена, доносећи оданде богати мираз и грофовску титулу. Једном од њихових потомака је данас, поводом савремених српско – руских односа, „највећа мука“ то што је гладни руски војник појео бабине кобасице.
Да нам Станојевић није на време изнео лички пример релативности људских потреба, потомци стероседелаца Војводине сигурно не би могли да схвате „највећу муку“ Ненада Чанка.
Бапском причом против Русије
Обрнуто од примера који је навео Станојевић, могуће је да је оно што је у Војводини једном лако, другом „највећа мука“.
Чудновати аргумент о негативном карактеру црвеноармејаца је Ненад Чанак изнео у видео интервјуу Александра Павковића „Русија користи Србију само као жетон у великој партији покера“ (Балкан инфо, 12. фебруар 2018. г). Најпре је изнео, ни на чему засноване, тврдње о оперативној шпијунажи Русије која се спроводи из руског хуманитарног центра у Нишу, и тврдњу да је тај центар у ствари „војна база“ из које се „прети целој Европи“. Међутим, уместо „аргумената“ којима би поткрепио ове тврдње, Ненад Чанак је навео своју интерпретацију бапске приче:
„Питајте мало старије људе како је било кад су Руси ушли… где год су ушли, рецимо у Војводини. Ви сте из Војводине, знате, чули сте од старијих како је то изгледало. Немци су били злочинци, озбиљни, нарочито Фолксдојчери, али су они… ал` се оно… ал` се знало неког реда. Кад су ушли у Скупштину Југославије, прва ствар је била да попишу шта су затекли. Кад су излазили, то је ту и било. Кад су ушли ослободиоци, ту је почело ту и тамо нешто да нестаје у револуционарном заносу, али је углавном све остало. Кад је дошла демократија, прва ствар која се десила, почела је да гори Скупштина. Тако вам је и са Русима било. Дошли ослободиоци, онда су склањали ћерке где год су знали, а моја баба… лично, моја баба се звала М. Ч. удата С… је мрзела Русе неописиво, зато што су јој крали из пушнице кобасице трокраком пецаљком… трокраком удицом. Пошто је пушница отворена, онда убациш трокраку удицу, па сад… шта напецаш. Све су јој кобасице покрали! Иди бре, врло… једна војска са неиздиференцираним појмовима о власништву и са доста скромном дисциплином. Е сад, нико не може да не прихвати чињеницу да је совјетска армија била та која је сломила власт немачком нацизму. Ту нема уопште дилеме. Да је она то урадила и све ово што су савезници урадили је супер, али је совјетска армија то урадила до краја. Међутим, то и даље не даје ником право да због тих емотивних веза заборави стару изреку `ако смо ми браћа, нису нам кесе сестре`.“
Прича о Русима као силоватељима, пљачкашима, убицама и поробљивачима потиче из арсенала нацистичке пропаганде
Савремене сугестије о руској војсци као опасности по жене и имовину су већ годинама присутне у домаћим медијима. Савремени протагонисти тих сугестија не знају или неће да знају да ове тезе потичу од нацистичког окупатора. Уочи наступања Црвене армије, окупатор је масовно ширио гласине да руска војска најпре масовно силује жене, потом пљачка све што стигне и стреља људе, а оне за које процене да им могу бити корисни као робље, спроводе у Сибир да им раде у рудницима. Срби који су били сведоци те пропаганде су младим генерацијама често и радо причали о ослобођењу и приликама уочи ослобођења. Њима су одмах постале упадљиве језиве приче немачких становника, маншафта и службеника окупационих власти о Русима, с краја лета 1944. године, када су окупатори појачавали војне реквизиције. Лако су схватили пропагандни циљ тих прича, пошто су биле сасвим супротне вестима из окупационих медија, које су упорно понављале како „немачка војска напредује на свим фронтовима“. Негативну фаму о Русима Немци су почели да шире истовремено када је домаће немачко становништво ужурбано почело да се припрема за повлачење у фатерланд. Наравно, окупаторова пропаганда није имала успеха у нашем народу који је ослободилачку Црвену армију годинама чекао жељан ослобођења. Наши стари су добро памтили како су војне власти Црвене армије веома ретке случајеве војничке крађе и друга непочинства кажњавале брзо и строго.
Чанкова бапска прича о крађи кобасица је у најмању руку необична и лоше склепана, јер сама по себи отвара низ питања. Прво, каква је то „крађа“ која се одигравала на очиглед Чанкове бабе, пошто на основу приче њеног унука сазнајемо да је пажљиво посматрала технику „крађе“, јер је уочила тако ситан детаљ као што је трокрака удица? Друго, каква је то пушинца одозго „отворена“? Треће, каква је особа била та баба која је „мрзела Русе неописиво“ због неколико кобасица које јој је наводно појео један гладни војник. Четврто и најзанимљивије: откуд Чанковој баби кобасице у пушници октобра 1944. године? Нацистички окупатор је током окупације реквирирао од народа све што је стигао, а нарочито ухрањену стоку која се није могла сакрити, па је народ окупацију проводио у оскудици и беди? Када су пред јесен 1944. године нацистички окупатори организовано евакуисали неколико стотина хиљада припадника немачке националне мањине из Војводине, припремили су им за повлачење изобилан провијант. Наше становиштво је уочи ослобођења погодила масовна глад и немаштина.
Бапска прича о кобасицама је сувише бесмислена да би представљала само неистину. Она се појавила уместо нечега много битнијег, што све честите припаднике фамилије Чанак, потекле из личког села Зрмања, повезује с Црвеном армијом.
У дубокој позадини бапске приче о украденим кобасицама
Прадеда Ненада Чанка који се доселио у Војводину потиче из личког села Зрмања. Лидер ЛСВ повремено јавности износи приче о својој фамилији. Међутим, он до сада није помињао да је припадник његове фамилије из истог села био Максим Чанак, који је још 1916. године као аустро-угарски војни ратни заробљеник ступио најпре у Српску добровољачку дивизију у Одеси.
Максим Чанак је затим постао један од оснивача Југословенског револуционарног савеза при Руској комунистичкој партији (бољшевика) и председник његовог Централног извршног комитета. Била је то прва организација југословенских бољшевика уопште, из ње је крајем 1918. године формирана Југословенска комунистичка група, а из ње Југословенски комунистички револуционарни савез „Пелагић“. Максим Чанак је практично био један од оснивача Југословенске комунистичке партије, али није доживео прве трансформације организационих форми југословенских бољшевика, пошто се одмах упустио у војну оружану борбу. Био је први командант, а потом комесар Југословенског револуционарног одреда у саставу Црвене армије, истог одреда у којем се борио и легендарни Алекса Дундић. О Дундићу и његовом одреду српских црвеноармејаца је, по сценарију српског академика Антонија Исаковића, совјетски редитељ Леонид Луков 1958. године снимио играни филм „Олеко Дундич“. Максим Чанак је херојски положио живот 3. априла 1918. године у боју против немачке војске, бранећи пут преко железничког моста код Јекатеринослава. На том мосту је тешко рањен, након чега се бацио у Дњепар да не би жив пао у руке Немаца.
За разлику од Максима Чанка, прадеда Ненада Чанка је свој животни пут развио на сасвим другачијем основу. У Војводину се поменути прадеда доселио после Првог светског рата, након боравка у френту у Минхену, пошто је оженио грофицу Елизабету фон Херцог добивши од њене фамилије уз девојку и житне млинове у мираз (Драгослав Грујић – Ненад Чанак, Председник ЛСВ, Време бр. 530, 1. март. 2001. г). Ово је јавност сазнала када је лично Ненад Чанак говорио о својим прецима запањеним старлетама током гостовања у риалити шоу програму „Велики брат“, 2009. године. Његов прадеда се касније доселио у банатско село Конак, где је „пушком убио сељака који је прелазио преко његове њиве, а после тога оптужио свог сина, Чанковог деду, који је уместо њега морао у затвор! Чанков деда је у затвору оболео од туберкулозе и умро веома млад, у 32. години, оставивши Чанковог оца Милана као сироче“ (Панонски Калигула, Свет, 17. јул 2009. г).
Штос из Минхена
Према Ненаду Чанку, његов прадеда је у Војводину дошао након 1918. године из Немачке, са одличним почетним капиталом и „грофовством“ које је тамо примио у мираз. Иако је врло брзо по доласку у Војводину починио убиство, имао је потомке и они су потом постали значајне личности јавног живота Војводине.
С друге стране, Максим Чанак је већ 1918. године страдао борећи се на страни Црвене армије против Немаца. Фамилија у родној Зрмањи је страдала у геноциду и погромима над Србима током двадесетог века и међу њима је било бораца против окупатора и њихових слугу.
„Но умрли су преображени у народној души. Тамо су се, у том новом дубинском животу, нераскидиво слили с оним делом, с оном вером, ради којих су погинули; њихове душе разговетно говоре о једном – отаџбини, о одбрани државе, о части и достојанству земље; о лепоти подвига и срамоти издаје. У том преображеном животу, у дубини народног духа у којој су они одсад огромна делотворна снага, они потмуло ропћу против издаја с предумишљајем или без њега, против демократизованог пљачкања, против бесмислене и безочне гозбе на њиховом гробљу, против поткрадања рођене земље црвене од њихове крви“ (Сергеј Кара-Мурза, Манипулација свешћу).
Мучи ли „потмуло роптање мртвих“ Ненада Чанка? Себе он представља као антифашисту, а своју ЛСВ и као социјалдемократску странку. Свог рођака који је страдао борећи се против немачке војске у Црвеној армији не помиње, а Војводини сугерише да је Црвена армија у Војводини била недисциплинована војска, док има речи хвале за немачког окупатора под којим се „знао неки ред“. Заборавио је да у тај „ред“ спада и ред цивила пред стрељачким стројем Вермахта у сразмери сто Срба за једног убијеног Немца, а педесет Срба за једног рањеног Немца.
Мучи ли Ненада Чанка „потмуло роптање“ мртвих „против демократизованог пљачкања“ и „поткрадања рођене земље црвене од њихове крви“? Ненад Чанак је кум једног од највећих приватизационих тајкуна који је на самом почетку тоталне приватизације постао „краљ војвођанског шећера“. Војводина се добро сећа Чанковог залагања за приватизацију Беочинске цементаре и управе коју су кадрови његове странке вршили над јавним предузећима Војводинаводе, Војводинашуме, Војвођанском банком, РТВ…
Потпуни морални банкрот Војвођанског аутономаштва
Под одлучујућим утицајем Ненада Чанка и ЛСВ се након 1991. године развило сво савремено војвођанско политичко аутономаштво. Војвођанском аутономаштву су Ненад Чанак и његова ЛСВ удахнули живот. Током скоро три деценије касније, показало се какав је смисао тог војвођанског аутономаштва и Војводина се згадила од њега. Политичку идеологију војвођанског аутономаштва, након губитка власти над покрајином, нема шта да замени. У недостатку политичке садржине, аутономашки покрет нема више ништа да пружи Војводини осим узалудне русофобије засноване на неистинитим тврдњама и бесмисленим аргументима.
Ненад Чанак и његови све малобројнији партијаши по данашњој Војводини лупетају својим русофобним ставовима као максим по дивизији. Више немају приступа нашим новцима, па им се редови осипају, медијске муниције имају све мање и она је све лошијег квалитета. Давно су обрукали социјалдемократију у Војводини, као и војвођанску аутономију. Сада брукају антифашизам Војводине у немогућој нади да ће Војводини огадити успомену на њеног стварног ослободиоца – Црвену армију.
Никад Војводина није масовно гласала за Чанкову ЛСВ, нити за ма коју другу аутономашку странку. По паду Милошевићевог режима је успон аутономаша до власти у Војводини био изнуђен политичко-бирократским средствима, коалиционом математиком и кулоарским договорима политичара, а не изборима. Брижљиво захвална данашња Војводина чува и одржава сва спомен обележја јунака Црвене армије, јер Војводина памти ко је њен ослободилац од нацистичко – фашистичких окупатора. Упркос лигашкој русофобији свуда су у савременој Војводини никла удружења руско-српског пријатељства. У Панчеву, које је родно место Ненада Чанка, Тителу, Зрењанину, Сремској Митровици, Вршцу, Суботици, Инђији, Бачу, Бачкој Паланци, Новом Бечеју, Белој Цркви, Темерину, Жабљу, Новом Саду, Шиду, Кикинди, Каћу, Сремским Карловцима, Сомбору, Ловћенцу… Безмало је стотину удружења српско-руског пријатељства широм целе Србије, а удружења која негују спомен на традиције бораца Првог и Другог светског рата је много више.
Потомци знају ко су били њихови преци и ко су били савезници њихових предака. Потомци знају да су се њихови преци борили против окупатора, нациста и фашиста за своју и нашу слободу, а не за прадедин минхенски мираз, прабабине грофовске титуле и бабине кобасице. Јасно нам је зашто је Александар Вучић свог милосника својевремено представио њиховом височанству принцу од Велса.
Док Ненад Чанак Црвену армију терети за крађу бабиних кобасица из прошлог века, дух Максима Чанка са Дњепра поручује свом народу: „Ведь от тайги до британских морей Красная Армия всех сильней!“
