Већ 1994. године, опет у Бечу, је основано Међународно удружење за помоћ муслиманима БиХ (International Asociations for the Aid to Moslеms of BiH). Директор загребачке подружнице био је Салим Шабић, а његови помоћници Хасан Ченгић и Ал Хассанеин. По истом принципу као и TWRA, коју су аустријске власти у међувремену забраниле, дјеловала је и ова организација.
Према изворима из бившег Предсједништва РБиХ, Фатих Ал Хасанеин је током рата уприличио два сусрета др Турабија са Алијом Изетбеговићем, приликом посјете блискоисточним земљама.
У јулу 1999. на Трећој скупштини удружења Млади муслимани, Ел Фатих Ал Хасанеин је изашао за говорницу, кратко „поселамио“ своје пријатеље, и рекао тада занимљиву реченицу: “Мени је част што стојим испред вас. Боље је и за мене и за вас да не говорим много”.
Истражујући трговину оружјем и финансијске трансакције, које је Ел Фатих радио пуне три године из Беча – Криминалистичка полиција Баварске (Bayerisches Ladeskriminalamt) је уз помоћ владе Аустрије – Министарства иностраних послова и Антитерористичке јединице, извршила претрес објеката из којих је дјеловала TWRA. Том приликом, дошло се до драгоцијених докумената о обиму организованог криминала и трговине оружјем. Посебно важан документ је записник у коме се детектује шифрована комуникација у којој постоје изрази за оружје и дрогу (чоколада), затим енормне количине готовог новца и списак директних учесника у овом криминалу.
Одјел за антитероризам Генералне дирекције МУП-а Аустрије, вршећи претрес станова и објеката који су користили ови трговци оружјем, у стану Ел Фатиха Ал Хасанеина су између осталог (поред новца и оружја) пронашли мноштво трезорских кључева, готово 3.000.000 долара у разним новчаницама те (што је карактеристично за радикалне исламисте) око 300 видео касета ратног и исламског карактера. Посебно индикативне касете, њих 30, издвојили су и изузели.
Тај важни податак да и када тргују, радикални исламисти не заборављају на обавезу ширења своје вјере и изградњу снажне мреже подршке за друга времена и друге приоритете – представља чињеницу, коју ни одјел за антитероризам није правилно вредновао нити процјењивао. Свакако је за анализу дјеловања мреже коју је успоставио Ел Фатих Ал Хасанеин значајна и изјава коју је пред службама безбједности Аустрије и Њемачке дао његов рођени брат Сукарно Хасанеин.
На списку добављача оружја али и на Консолидованој листи терориста Уједињених нација је и Тунижанин Ајади Чафик, рођен 1963, који се под неколико лажних имена, међу којима најчешће Бин Мухамад, са пасошем и другим документима Босне и Херцеговине користио за кретање по Европи и Блиском истоку. Иако је рат био у зачетку и није било озбиљнијих ратних дејстава ипак је путем TWRA искориштен тренутак да се новац добијен из Саудијске Арабије искористи за трговину оружјем из свих извора и преко свих компанија које учествују у таквој трговини, и које не обраћају пажњу на чињеницу да том трговином учествују у кршењу ембарга на оружје који је Савјет безбједности УН донијео везано за сукобе на подручју бивше Југославије (8. Наруџба преко China North Industries Corp). Већ 14.9.1992. године, веће количине оружја наручене су из Судана. У ово јединствено кршење ембарга Савјета безбједности Уједињених нација укључена је била и Словенија – преко аеродрома у Марибору („Судански лет“). Значајно је да је у трговини оружјем директно учествовала и Исламска заједница у Хрватској и Словенији.
Ту јединствену психологију потпуног и досљедног учешћа у рату који је сагласан са Исламом, не само да на западу нису разумијели – они су је, штавише, игнорисали. Иако су имали сазнања о кршењу ембарга на увоз оружја и знали размјере ове интернационалне трговине оружјем, аустријске службе безбједности нису хтјеле прихватити основну чињеницу да је ово само био локални балкански конфликт у коме је међународни тероризам и радикални исламизам нашао улогу за себе кроз коју изграђује властиту организацију и финансира је профитом који остварује кроз све врсте организованог криминала иза кога је стајала агенција TWRA. Чињеница је и да су већ у другој години рата сви организатори криминалних активности већ разговарали у Швицарској о формирању властите банке.
Исламска заједница Аустрије данас представља готово 500.000 муслимана у Аустрији. Истовремено, најбројнију муслиманску заједницу у Аустрији чине Турци (готово половина свих муслимана у Аустрији су Турци) али најпродорније и најрадикалније групе долазе из заједнице која је друга по бројности и чине је Бошњаци, и управо те организације представљају фактор ризика јер су кроз рат у Босни и Херцеговини створили снажан савез са трећом по бројности заједницом муслимана (Египћанима) и снажне везе са Саудијским вехабијама и египатском Муслиманском браћом. Те организације, које привидно, у јавности испољавају висок степен конфронтације и око исламског учења и око одређених интереса те извора финансијских средстава и подршке из Саудијске Арабије и других арапских земаља или из Турске, представљају данас извор снажног притиска на аустријско друштво и Европу у цијелини. Иако су емоције народа Аустрије према Бошњацима позитивне и искрене, многи декларисани Бошњаци и муслимани, личним дјеловањем и формирањем нових вјерских организација учинили су Аустрију, одскочном даском глобалног тероризма за напад на земље Европске уније.
Значајни појединци, повезани са тзв. Босанском мрежом, и новцем скупљаним од трговине оружјем, повремено и трговине наркотицима, иза којих је стојао клан Изетбеговић, су за потребе ширења радикалног исламизма и екстремизма формирали властите вјерске организације и заједнице.
Са сигурношћу се зна да је вођа екстремне заједнице у Санском Мосту (БиХ) Нермин Бека (који је чест гост и у Бечу и у Маочи), договарао са Феридом Татаревићем, Елвисом Нукићем и Едисом Боснићем одлазак и слање муслимана у Јемен. Едис Боснић (из Новог града – рођени брат Билала Боснића), повезан са „Inspire magazin“ који је у ствари онлајн издање Ал каиде, је задужен за ширење порука џихада међу „браћом“. Он преводи садржаје са портала Ал Каиде и преведене информације ставља на Имамовићев портал www.putvjernika.com. Главним људима Нусрета Имамовића у Бечу сматрају се Адем Демировић и његов брат Мирза и један Ром који се представља као Ферхат. Ради се о важним особама који шире екстремно учење с циљем формирања јаке „ћелије“ под контролом мреже Нусрета Имамовића у Бечу, уз сарадњу Џемат-ул-тевхид и Хафиза Порче. Познато је да је за формирање екстремних џемата у Бечу заслужан и Назиф Билајбеговић, који има заслуге у повезивању Мухамеда Штулановића са Мухамедом Порчом. Иако се од њих послије оградио – неке везе су остале. Осим јаких веза с људима у Аустрији, у Линцу и Бечу, заједница у Горњој Маочи остварује контакте и са вехабијама у Минхену.
Исламисти окупљени око месџида у Бечу, Асим Ћејвановић и Мехмед Ђудић, били су умешани и у покушај напада на америчку амбасаду у главном граду Аустрије. У руксаку пуном експлозива који је терориста успео да унесе у амбасаду, пронађена је и књига „Намази у исламу”, коју је издао месџид хфз. Мухамеда Порче, из 12. бечког округа. Истовремено, важно је напоменути,да су вехабије из Беча имале контакт са Мевлудином Јашаревићем и тачно знале време терористичког напада на амбасаду САД у Сарајеву.
Четири организоване Исламске заједнице, концентрисане око четири вјерска лидера и око припадности ширим заједницама вјерника. данас, представљају извор нових безбједносних изазова и уцјене, не само за Аустрију него и за цијелу Европу. То су:
1. ИСЛАМСКА ЗАЈЕДНИЦА БОШЊАКА АУСТРИЈЕ – ИЗБА: под контролом ове заједнице је 40 џемата (основних заједница вјерника) и 26 невладиних организација уредно регистрованих у Аустрији; предсједник је Есад еф. Мемић, потпредсједник Хусејин Малкоч, секретар Хасудин Атановић и замјеник Ибрахим Чикарић, благајник Самир Реџеповић и замјеник Адис Чандић те тзв. референти: Абдулмеџид Сијамхоџић за правна питања и Сенад Кусур за омладину и медије. Овом Исламском заједницом, у стварности и потпуно, управљају браћа Подојак, Сенад и Вехид, и та чињеница представљала је дуго времена проблем Реису Мустафи Церићу. Његов утицај на ову заједницу био је ограничен чињеницом да је Вехид Подојак оженио кћерку оснивача Исламског центра „DACHVERBAND“, човјека кога су звали „Вехабијски бабо“ – Ирфана Бузара.
- DACHVERBAND – “ИСЛАМСКИ ЦЕНТАР ЗА ПОМОЋ НАРОДУ БиХ” – Беч, води Ирфан Бузар, бивши дугогодишњи предсједник ИЦ “Ебу Ханифе – Беч”, предсједник најстаријег бошњачког џемата у Аустрији “Гази Хусрев бег”. Ова исламска заједница је почетком 2012. године приступила јединственој Исламској заједници Бошњака Аустрије, али је и даље потпуно самостална у финансирању, вјерском учењу и дјеловању у кровној Исламској заједници Аустрије. Чињеница је да је управо Ирфан Бузар пружио уточиште Хфз. Мухамеду Порчи, ангажовао га да ради у овом центру и омогућио настанак и развој радикалне исламистичке мисли и организације у Бечу. Најважнија чињеница је, ипак, да је рођени брат Ирфана Бузара у ствари Хфз. Аднан Бузар, који је био главни имам његовог Исламског центра и предсједник те Исламске заједнице, а који је ожењен Бадијом Кхалил, кчерком “Оца џихада” – “Оца борбе”, познатог Арафатовог и палестинског команданта “Фатаха”, који се сматра творцем концепта политички мотивисаног тероризма. Бузар је дјеловао из џемата „Ебу Ханифе“ из десетог округа Беча, а као најближи сарадници сматрани су – браћа Сенад и Вехид Подојак, Есад еф. Мемић, Самир еф. Реџеповић, Сулејман еф. Шабановић, Саудин еф. Атановић, Расим еф. Захировић те браћа Мујкић (власници затвореног ресторана “Балкан грил” у Бечу са новим рестораном “Рамада” као базом тј. центром ширег дјеловања у Бечу).
3. УНИЈА ЏЕМАТА СЕЛЕФИЈСКЕ ДАВЕ – коју предводи Хф. Мухамед Порча са Месџидом “Тевхид” у Дванаестом округу Беча и просторима за молитву у Другом, Трећем и Десетом округу Беча. Непознат је број џемата под контролом ове Уније али је сигурно ово најорганизованија радикална исламска идеја и пракса у Европи. Хфз. Порча (рођ. 1966) је завршио Гази Хусрев-бегову медресу у Сарајеву 1985/1986. Заједно са својим пријатељима Сенадом Подојком (рођ. 1966) и рахметли Јусуфом Барчићем (рођ. 1967 – за живота представљао вођу свих селефија-вехабија у БиХ, управљајући њиховим покретом као вођа радикалне исламске заједнице из Горње Маоче (лоциране под Мајевицом, на граници Брчко дистрикта и Тузланског кантона). Сви скупа заједно са Аднаном Бузаром (који је старији три године и који је 1983. завршио исту медресу) представљали су групу радикалних хоџа чији је духовни учитељ и ауторитет био шејх Халид Хаџимулић, главни имам Цареве џамије у Сарајеву. У ову групу вјерских радикала спадају и Сафет Кудузовић и његов брат Абдулах.
4. Босански Вехабијски Џемати организовани око месџида “САХАБ” у Седмом округу Беча – под контролом шејха Неџад Балкана “Ебу Мухамед” (бивши кик-боксер родом из Тутина у Санџаку – Србија) је најрадикалнији вјерски вођа али и најслабији. За многе он је “Вођа незналица”, за Порчу је дуго времена био предавач (водио молитве и држао хутбе) у месџидима и потребан вјерски феномен, који својим радикализмом одвлачи пажњу од оног што раде Порча, Бузар или Подојак.
Евидентно је да све четири исламске заједнице Бошњака имају снажне персоналне везе и односе и да је Исламска заједница Аустрије најважнији амортизер притиска аустријских служби безбједности на ове заједнице. Ове исламистичке организације и њихова повезаност са глобалним тероризмом али и са политичком структуром Бакира Изетбеговића, његовом странком и дјеловима Исламске заједнице БиХ, битно ограничавају објективан приступ аустријских политичара (попут Валентина Инцка) и генерала аустријске војске који, већ дуго времена, управљају операцијом „Алтеа“ и командују снагама „ЕУФОР-а“ у БиХ. Зато је улога аустријске владе у БиХ, углавном негативна и пристрасна.
Вехабијско учење и његова агресивност – снажна подршка финансијске и вјерске „супер-силе“ Саудијске Арабије, статус који Саудијска Арабија и њени владари имају у Сједињеним Америчким Државама и Европи, уз мрежу која снажно дјелује и постаје све организованија и агресивнија – пред Европску унију поставља многа питања изградње и функционисања јединственог система безбједности. Тај систем не може бити пуки зброј националних полиција и плански ослабљених обавјештајно-безбједносних агенција. Он мора бити способан да уочи безбједносне изазове и адекватно (прије свега јединствено) одговори на њих, и да препозна партнере и савезнике који су итекако потребни западу да би очувао своју безбједност и мир својим грађанима у борби са злом.
Вехабизам је највећи безбједносни проблем и изазов за сваку заједницу у развоју и на тај проблем се не може одговарати инструментима културног и вјерског садржаја. Права позорница на којој Вехабизам води и добија многе битке јесте безбједност. Религија је ту само да успори или спријечи тако потребну акцију и иницијативу. То није проблем за један дан: то ће временом бити највећа кочница даљег профилисања Европске уније као демократичне заједнице национално и културно зрелих нација и држава.
Крај