Када слушате Вучића увиђате да он на свакодневним конференцијама за штампу понавља мантру: Србија је стабилна, на добром путу, економски напредује, безбедносно је сигурна. У основи Вучићева влада је влада континуитета јер се након Тадића ништа није променило. Преко десет година се слама дух и културни идентитет поносног, радног и ратничког српског народа. Породица је разбијена, неморал у успону, правна и економска несигурност разарајуће делује по друштво. Струка се не консултује, економска и интелектуална елита су маргинализоване. Афирмише се уништење правосуђа, корупција и нерад толеришу. Илузорно је очекивати да ће влада коју су састављали МекАлистер, Девенпорт и амбасадор Скот учинити било шта за Србију. Послушност Вучића Западу је запањујућа. Након покушаја убиства у Сребреници Вучићу је Скот забранио да то политички материјализује, тако да су игроказ који су режирали Британци материјализовали управо они, јер су показали да Вучићев живот зависи од његове послушности.
Да ли је уцењен Шешељевом изјавом датом Хашком трибуналу да, ако је крив он, онда су подједнако одговорни Вучић и Николић, па наставља путем некадашњег ДОС-а и Тадићеве ДС у уништавању Војске Србије и њеног материјалног стања? У сарадњи са ММФ он је „морао“ умањити војни буџет, те је техника због неодржавања скоро уништена. Ускраћена су материјална средства неопходна за њено одржавање, а најбољи мајстори отпуштени. Вучић важно, надуто, пун себе изјављује да Србе нико више не сме да убија, да ће он заштитити све Србе, Републику Српску, да је омогућио да Срби на Косову живе мирно. Наравно да је по среди лаж и позерство за дезоријентисане бираче. Његова епска борба против криминала и корупције свела се на лични обрачун с Мишковићем, што је усаглашено са странцима. Подземље, шверц дроге, оружја и људи, као и „беспоштедну борбу против криминала“ предао је у руке Мила Ђукановића. Да ствари буду горе, он је у Ђукановићеве руке предао и стратешке одлуке које се доносе у име Србије. У афери „оружје у Јајинцима“ Вучић се осврнуо на непријатељске структуре у сектору безбедности и захвалио Ђукановићу што их је онемогућио. А Ђукановић по налогу мафије и НАТО утиче не само на распад Војске Србије већ и безбедносних структура. У дипломатским круговима збијају шале на рачун пронађеног оружја и истичу да се ради о Ђукановићевој режији и Вучићевој драматургији.
Наду народу да није потпуно политички застранио, Вучић је вратио изјавом од 20. 11. да смо сведоци новог баланса у свету и да је политика владе била промишљена и одговорна. Мали смо да се супротстављамо светским силама, али смо изградили најбоље односе са Кином и ЕУ, задржали и добре односе са Русијом, рекао је Вучић. Вучићева фантазмагорија да је на конференцији Клинтон фондације штитио интересе Србије је смешна. Захваљујући личном Додиковом ангажовању у Москви британска резолуција о геноцидности Срба је пала, а Вучић и Михајловићева, уз помоћ МекАлистера, раде нову резолуцију, скоро идентичну оној коју су Британци поднели УН, која се потом по хитном поступку усваја у Скупштини Србије. Измена Кривичног закона Србије да се негирање геноцида и ратног злочина санкционише затворском казном до пет година је разарајућа и Србима спочитава геноцид, иако Вучић тврди да се у закону нигде не спомиње Сребреница.
С друге стране, Вучић се грли с Еди Рамом до границе неукуса. Ранију изреку „драг ми је Бакир“ заменио је са „драг ми је Рама“ и наглашава да са Рамом и даље има коректне односе. А Србе на Косову и даље физички нападају, ножем рањавају омладину, али се Вучић о томе не оглашава. Зато зна с поносом да изјави да њега и Србију уважавају у ЕУ и да му верују, посебно Меркелова, и да нико од њих није званично тражио да Србија призна Косово. Куд ће званичније кад Девенпорт, МекАлистер или Скот, као и бројни званичници ЕУ, изјаве да ће Србија морати на крају да уведе санкције Русији „у складу са заједничком безбедносном политиком ЕУ“ и признати Косово пред непосредан улазак Србије у ЕУ. Толико хваљена Меркелова и ЕУ, окупирани последицама своје политичке и геополитичке кратковидости уморни су и од Србије и од Балкана. Меркелова трпи Вучића само због позиције Србије као сигурносног вентила у тријажи миграната при чему је Вучић ангажовао Војску Србије (чији припадници су недавно јавно протествовали због свог тешког материјалног положаја) да штити Меркелову и ЕУ интересе без икакве накнаде, јер је довољно што га Меркелова воли, уважава и цени напоре Владе Србије.
Вучић разара све вредности Србије, разара полицијске и војне структуре. Русија је даровала шест авиона, али је већински власник комуникацијске инфраструктуре Војске Србије НАТО. У безбедносном смислу посебно је занимљива тријада Вучић – Рама – Ђукановић. Рама се све више намеће као регионални лидер. Када се анализирају заједничке акције и сарадња Вучића и Ђукановића, тек тада се увиђа у којој мери Ђукановићева мафија крстари Србијом и у томе има Вучићеву подршку.
Пред својим западним менторима Вучић се брани чињеницом да је у Србији Русија једино инвестирала у НИС и да су друге руске инвестиције занемариве. Емисари из СНС у народу испредају да Русија Србима никада није помогла. То боље раде од Брисела и Билдерберга. Дезоријентисан и на ивици егзистенције, народ има све мање снаге да се тим лажима одупре. Али, Русија зна за Вучићеве и Ђукановићеве потезе. Зна и да Вучић тражи начин да затвори руски „шпијунски центар“ у Нишу, због „равнотеже односа између Русије и НАТО“ јер, по Вучићу, „неутралност подразумева избалансиран став“. Дакле, не само да центар у Нишу неће добити дипломатски статус какав у Србији има НАТО, него Вучић намерава да га укине. Зна то Русија, а авионе (могуће и противавионски систем БУК) је даровала српском народу, а не „великом вођи и месији“ Вучићу. Вучић пак поклоњено оружје прима само због притиска јавности, при чему га највише погађа писање Лазанског, али је нешто и обећао НАТО-у који се противио доласку руског оружја у Србију.
Свезнајући Вучић и његов шеф Ђукановић нису свесни колико је Русија спремна да се жртвује за српски народ, за Србију, за Републику Српску. И површне анализе активности Русије у Сирији, партнерство Русије са Турском – указују да се ближи распад ЕУ и отвара простор Сједињеним Државама да остваре пуну економску и безбедносну сарадњу са Русијом, првенствено у погледу борбе против Исламске државе и Муслиманског братства. То укида све опасности и тензије на Балкану, сводећи их на могућност локалног конфликта, који би био кратког даха, јер не постоје капацитети за озбиљне сукобе које би у име НАТО требало да иницирају Косово* и Хрватска.
Самозадовољни Вучић прима Пленковићево извињење, театрално и важно, иако је извињење звучало увредљиво јер је Пленковић нагласио да се извињава „неким“ које је плоча у Јасеновцу повредила. Зашто Вучић од Пленковића не тражи да се извини српском народу због геноцида и прогона који је два пута доживео у Хрватској? Вучић окреће тезе и представља се као помиритељ и човек стабилности на Балкану, јер он уважава и не условљава ни Пленковића, ни Раму ни Изетбеговића. А неће да види да један од сценарија јесте да Хрватска под заставом НАТО нападне БиХ, односно Републику Српску, уз објашњење да се ради о заштити хрватског корпуса и са намером да испровоцира Србију. Вучић и даље верује Столтенбергу који говори о поштовању војне неутралности Србије. Вучићева прича о неутралности је само успаванка за Србе и Русију. Он је постао искрени зомби Запада, што ће се тек видети кроз издају Срба на Косову, промену Устава Србије и признање Косова. То ради да би усрећио Меркелову, док полтронски новинари пишу да је извињењем Столтенберга наступила нова ера у односима Београда и НАТО.
Вучић безочно лаже Србију, Русију и Републику Српску. Како то Вучић брани Републику Српску кад су Додик и Српска постали главне НАТО мете, што је наводно „процурело“ у хрватским медијима? То није процурело, то је истина коју само Вучић са погледом у небо не види. Није му пало на памет да Хрватска не блокира Србију јер јој се то хоће, већ што од Хрватске то тражи Меркелова. Хрватски медији о тим темама не пишу без наредбе. И како је то Србија војно неутрална када се Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије хвали да се позивањем у учешће у борбеној групи Хелброк, показује приврженост Србије заједничкој безбедносној политици ЕУ? То значи да је Србија спремна да учествује у борбеним операцијама НАТО. Знамо те Вучићу!
